3320 25. 9. 2015.
pisali ste
ЈАКО ОПАСНА ДИЈЕТА
Кад се говори о анорексији, увек се помињу девојке и жене, а никад младићи и мушкарци. Зато ме занима да ли и мушкарци могу да пате од анорексије.
ЛУНА
Нови Београд
Анорексију – поремећај у исхрани, односно тежак облик губитка апетита – узрокује болесни страх од дебљања. Према најновијим истраживањима која су обухватила младе између осамнаест и двадесет осам година, број анорексичних особа удвостручио се за мање од две деценије. Управо као и девојке, тако и анорексични младићи као да имају само један циљ: да се не угоје ни један једини грам, да постану и остану мршави, по сваку цену. Држе исцрпљујуће дијете, физички се напрежу до саме границе издржљивости.
Будући да се о анорексији говори као о женском поремећају у исхрани, анорексија се код младића уочава тек кад болест одмакне. Тек кад њихова кожа постане бледосива, кад почну да пате од вртоглавица и ниског притиска, кад одбрамбена моћ организма потпуно ослаби, родитељи примете о чему је реч и траже лекарску помоћ. За разлику од девојака, ни манекени ни познати глумци нису узори анорексије код припадника јачег пола. Према истраживањима професора с Универзитета у Мичигену (САД), окидач за исцрпљујућу дијету су спортови који захтевају витку линију. Строга контрола тежине доводи до емотивне напетости, односно страха да ће се спортиста угојити. Почиње опсесивно да проверава тежину, смањује оброке и повећава вежбање. И све се догађа управо супротно од онога што би требало да буде спортско достигнуће. Уместо да јача тело, анорексична особа га слаби .
СВИ НАШИ ВОЗОВИ
У броју 3056, у рубрици Јесте ли већ чули да... пише да је први воз у Србији пошао 1884. године. То је тачно ако Србију ограничимо само на оно што се тада звало Србијом, то јест Краљевину Србију којој је северна граница била на Сави и Дунаву. Међутим, на територији данашње Србије, први воз је возио у југоисточном Банату још 1854. године, а један кратки део те пруге (Јасеново–Бела Црква) чак и дан-данас функционише. Даље, возом се од Скопља до Косовске Митровице могло још 1874. године. На крају, 1883. године, пруга од Пеште, преко Суботице и Новог Сада, допрла је до Земуна који је тада још био у Аустроугарској, али је данас такође у Србији.
Тако да је прва пруга у Србији профункционисала целих 30 година пре београдско-нишке, а ја ти шаљем први ред вожње у К. Србији из 1884. године који сам нашао у „Новинама сербским”. Занимљиво је да су времена поласка и доласка била одрађивана само по пештанском и београдском сахату, али не и по нишком. Можда би ти могао да нам откријеш зашто.
Поздрав,
Pascal
ВЕСЕЛИ БЛУЗ
Занима ме да сазнам нешто више о буги-вугију.
ДРАГАНА
Рума
Буги-вуги је посебан начин тумачења, односно свирања блуза на клавиру. Дакле, реч је о клавирском блузу који је постао омиљен тридесетих и четрдесетих година 20. века. Наиме, још на самом почетку тог столећа, тамнопути пијанисти из Тексаса развили су посебан, знатно живахнији и веселији и ритмичнији начин тумачења блуза на клавиру. Циљ је био јасан, уместо спорих блуз тема које су носиле сетно расположење, пијанисти су у баровима почели да свирају живахне мелодије. И даље су поштоване блуз хармоније, али све је ипак било другачије. Таква врста барова налазила се у четвртима око железничких станица. Додуше, и у самим возовима постојали су вагони с такозваном живом музиком, односно пијанистом. Најпознатија буги-вуги композиција из тог времена је „Honky Tonk Train Blues” (1927) Лукса Луиса. Композиција је особена по томе што тонови подражавају писак локомотиве.
Ређала су се нова имена за сличне композиције: fast blues, rolling blues и тако даље. Године 1928. пијаниста Кларенс Смит снимио је композицију „Pinetop’ s Boogie Woogie”.
Буги-вуги се свира тако што пратњу, односно остинато бас свира лева рука, док десна изводи трилере и украсе. Мелодије буги-вугија написане су у облику дванаестотактног блуза .
Кад се говори о анорексији, увек се помињу девојке и жене, а никад младићи и мушкарци. Зато ме занима да ли и мушкарци могу да пате од анорексије.
ЛУНА
Нови Београд
Анорексију – поремећај у исхрани, односно тежак облик губитка апетита – узрокује болесни страх од дебљања. Према најновијим истраживањима која су обухватила младе између осамнаест и двадесет осам година, број анорексичних особа удвостручио се за мање од две деценије. Управо као и девојке, тако и анорексични младићи као да имају само један циљ: да се не угоје ни један једини грам, да постану и остану мршави, по сваку цену. Држе исцрпљујуће дијете, физички се напрежу до саме границе издржљивости.
Будући да се о анорексији говори као о женском поремећају у исхрани, анорексија се код младића уочава тек кад болест одмакне. Тек кад њихова кожа постане бледосива, кад почну да пате од вртоглавица и ниског притиска, кад одбрамбена моћ организма потпуно ослаби, родитељи примете о чему је реч и траже лекарску помоћ. За разлику од девојака, ни манекени ни познати глумци нису узори анорексије код припадника јачег пола. Према истраживањима професора с Универзитета у Мичигену (САД), окидач за исцрпљујућу дијету су спортови који захтевају витку линију. Строга контрола тежине доводи до емотивне напетости, односно страха да ће се спортиста угојити. Почиње опсесивно да проверава тежину, смањује оброке и повећава вежбање. И све се догађа управо супротно од онога што би требало да буде спортско достигнуће. Уместо да јача тело, анорексична особа га слаби .
СВИ НАШИ ВОЗОВИУ броју 3056, у рубрици Јесте ли већ чули да... пише да је први воз у Србији пошао 1884. године. То је тачно ако Србију ограничимо само на оно што се тада звало Србијом, то јест Краљевину Србију којој је северна граница била на Сави и Дунаву. Међутим, на територији данашње Србије, први воз је возио у југоисточном Банату још 1854. године, а један кратки део те пруге (Јасеново–Бела Црква) чак и дан-данас функционише. Даље, возом се од Скопља до Косовске Митровице могло још 1874. године. На крају, 1883. године, пруга од Пеште, преко Суботице и Новог Сада, допрла је до Земуна који је тада још био у Аустроугарској, али је данас такође у Србији.
Тако да је прва пруга у Србији профункционисала целих 30 година пре београдско-нишке, а ја ти шаљем први ред вожње у К. Србији из 1884. године који сам нашао у „Новинама сербским”. Занимљиво је да су времена поласка и доласка била одрађивана само по пештанском и београдском сахату, али не и по нишком. Можда би ти могао да нам откријеш зашто.
Поздрав,
Pascal
ВЕСЕЛИ БЛУЗ
Занима ме да сазнам нешто више о буги-вугију.
ДРАГАНА
Рума
Буги-вуги је посебан начин тумачења, односно свирања блуза на клавиру. Дакле, реч је о клавирском блузу који је постао омиљен тридесетих и четрдесетих година 20. века. Наиме, још на самом почетку тог столећа, тамнопути пијанисти из Тексаса развили су посебан, знатно живахнији и веселији и ритмичнији начин тумачења блуза на клавиру. Циљ је био јасан, уместо спорих блуз тема које су носиле сетно расположење, пијанисти су у баровима почели да свирају живахне мелодије. И даље су поштоване блуз хармоније, али све је ипак било другачије. Таква врста барова налазила се у четвртима око железничких станица. Додуше, и у самим возовима постојали су вагони с такозваном живом музиком, односно пијанистом. Најпознатија буги-вуги композиција из тог времена је „Honky Tonk Train Blues” (1927) Лукса Луиса. Композиција је особена по томе што тонови подражавају писак локомотиве.
Ређала су се нова имена за сличне композиције: fast blues, rolling blues и тако даље. Године 1928. пијаниста Кларенс Смит снимио је композицију „Pinetop’ s Boogie Woogie”.
Буги-вуги се свира тако што пратњу, односно остинато бас свира лева рука, док десна изводи трилере и украсе. Мелодије буги-вугија написане су у облику дванаестотактног блуза .
