3057

 ДРЖАВНА И НАРОДНА ЗАСТАВА
Чуо сам да наша земља има две званичне заставе. Да ли је то тачно?
ТИЋА
из Београда

Податке преносимо из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије, објављеног у „Службеном гласнику”. Застава Републике Србије постоји и користи се као државна застава и народна застава.
Државна застава је водоравна тробојка с пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела, а преко свега је, средишта помереног ка јарболу за једну седмину укупне дужине читаве заставе – мали грб. Ова застава стално се вије, између осталог, на главном улазу зграда државних органа, изузев Народне скупштине, и у њиховим службеним просторијама. Вије се још и на главном улазу зграде Народне скупштине у време заседања и на државни празник, затим на главном улазу зграде органа покрајинске аутономије и локалне самоуправе и јавних служби, на државни празник.
Народна застава је водоравна тробојка с пољима истих висина, одозго надоле: црвена, плава и бела. Иначе, народна застава стално се вије на главном улазу зграде Народне скупштине и главном улазу у зграде органа покрајинске аутономије и локалне самоуправе и јавних служби. Народна застава може да се истиче и приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних догађаја.
У Закону даље постоје строга правила на који се начин застава Републике Србије истиче с другим домаћим и страним заставама и шта се чини ако се истиче преко улице, трга, на столу, бини, другом почасном месту или се полаже на одар.
Још је нешто занимљиво: застава Републике Србије се, по правилу, истиче док траје обданица. Ноћу и за време неповољних атмосферских прилика застава се не истиче. Изузетно, застава може да се истиче и ноћу, под условом да је на одговарајући начин осветљена. Не сме бити изложена тако да додирује тло, нити као подлога, подметач, простирка, завеса или драперија. Заставом не могу да се прекривају возила или други предмети, нити да се украшавају конференцијски столови или говорнице, осим у облику стоне заставе .

ДУВАЊЕ У МЕШИНУ
Недавно сам се заинтересовао за гајде па вас молим да напишете нешто о њима.
ЗОРАН
Аранђеловац

Тај необични народни инструмент, познат код многих европских и ваневропских народа, потиче из Азије, а претеча су му биле свирале с мешином употребљаване у старом Риму. Римски војници су гајде проширили по целом огромном царству. Оне се састоје од мешине, дуваљке, карабе и бердета. Мешина је обично од козје коже (длаке остају на унутрашњој страни). На њој су три рупе, зјала, настала од врата животиње и њених предњих ногу. У зјала су уметнуте три цеви: дуваљка, караба и берде. Крајеви цеви вежу се канапом да ваздух не би излазио, а често се залепе још и воском или смолом. Дуваљка или пувалица је цев којом се дува у мешину. Да би ваздух струјао кроз друге две цеви, гајдаш десном руком притисне мешину о своја прса и тако згусне ваздух у њој. Гајдаш не дува непрекидно у дуваљку, него у кратким размацима, водећи увек рачуна о томе да ли у мешини имао довољно ваздуха. Караба (прдак, буцало) онај је део гајди на коме гајдаш изводи мелодију и обично је направљен од јаворовог дрвета. Берде је дуга цев која гајдашу лежи на рамену. Она се најчешће састоји од четири дела, нема рупе и даје само један тон, у доњој октави. Гајдаш свира с два прста десне и четири леве руке.



ИМЕ ПО ТИГАЊУ
Занима ме какво је, у ствари, јело звано паеља.
ЗОРАНА
Шабац

Паеља је шпанско национално јело које потиче с обала Средоземља где се гаји пиринач, а нарочито се везује за област око града Валенсије, где је познато и под именом arroz (шпански – пиринач). Само име паеље потиче од посуде у којој се то јело припрема: веће округле врсте тигања или тепсије с две дршке са стране. По обичају, паеља се припрема напољу, на ватри запаљеној од дрвених гранчица. Њени састојци су: жути пиринач обојен шафраном, морски плодови, поврће. Уместо морских плодова може да се користи и месо (пилетина, комадићи свињетине или зечетине), а додају се и маслиново уље, црни и бели лук и зачини. Паеља се, према укусу, украшава грашком, паприком и осталим сезонским поврћем .