Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Писали сте


„НИРВАНА” ЈЕ КРИВА ЗА СВЕ

Мој омиљени певач је Мика. Волела бих да напишеш нешто више о њему.

tina.966@...

У Бејруту, главном граду Либана, 18. августа 1983. године рођен је Микаел Холбрук Пениман Млађи, треће од петоро деце Либанке и Американца. Кад му је било годину дана рат у Либану приморао је целу породицу да потражи сигурније место. Преселили су се у Париз где је Мика научио да свира прву песму на клавиру, чувену „Јелисејска поља”. Онда је почео да слуша „Нирвану” и, надахнут оним што је чуо, написао је прву песму, за коју данас каже да је била ужасна. Имао је девет година и опет се преселио. Стигао је у Лондон, где је кренуо у школу.
Имао је тегоба с говором и у школи су га често задиркивали и тукли. Бежећи од „науке”, окренуо се музици. Певању га је учила руска оперска дива Ала Ардаков која је прва уочила његову даровитост. Данас се каже да Мика има распон гласа од пет октава, али он сам признаје да је око „три и по”.
Од 2006. године, кад је објавио први сингл „Grace Kelly”, постигао је невероватан успех и многи га сматрају правим освежењем у музици намењеној млађој публици. На наступима је професионалан, иза сцене пријатан и предусретљив. Песме су му углавном веселе и каже да их пише да би се људи осећали боље, али не бежи ни од тешких тема о невољама одрастања и стицања самосвојности у свету пуном предрасуда и правила. Издао је два студијска албума „Life in Cartoon Motion” (2007) и „The boy who knew too much” (2009).
Одлично говори француски, отворио је овогодишњи EXIT у Новом Саду, постоји велика могућност да ће на следећем „Еуросонгу” представљати Велику Британију, а јапанска кућа играчака недавно је у продају пустила ограничени број од 300 луткица надахнутих насмејаним, коврџавим Миком у панталонама с трегерима.


НЕЧУЈНИ ПРИЧЉИВЦИ

Молим вас да ми одговорите да ли је истина да слонови говоре.

МИЛОШ

Сомбор


Слонови су врло причљиве животиње, о слоницама да и не говоримо. Зашто их не чујемо? Зато што претежни део њиховог споразумевања спада у инфразвукове, фреквенције од 14 до 35 херца коју ми не можемо да чујемо, слично као што, на супротној страни, не чујемо високе ултразвукове, изнад 20 килохерца, које у споразумевању користе рибе и слепи мишеви. Речник слонова је веома богат и садржи седам категорија звукова и 25 звучних комбинација. Кенијка Џојс Пул од 1976. године проучава слонове, као и Американка Кетрин Пејн, која је, изучавајући говор слонова, често користила и микрофон.

ЧУВАР СРЦА

Молим вас да ми одговорите какав је значај магнезијума за живи свет.

ИВАНА
Ниш


Хемијски елемент из групе земноалкалних метала, магнезијум, веома је важан за биљке, животиње и људе. Просечан човек има у телу око 24 милиграма магнезијума, од тога преко 99 одсто налази се у костима и ћелијама осталих ткива. У последње време његов недостатак све је већа невоља за човека. Уноси се у организам преко ораха, плодова мора, махунарки и другог поврћа, док шећер и масти садрже мало овог минерала. Утврђено је да концентрација калцијума и магнезијума у људским ткивима зависи од тврдоће воде. Врло тврде воде могу да дају 20 одсто дневне потребе магнезијума. Постоји научна претпоставка да је неправилан рад срца управо последица недостатка магнезијума и да се појављује у областима с меком водом. Недостатак магнезијума код људи испољава се и преко хипокалцемије (низак садржај калцијума у крви), чак и кад узимамо довољно тог минерала, а везује се и за настанак рака.




Није сасвим сигурно да ли је реч ☺„тара” у нашем језику прихваћена из санскрита, у коме означава звезду, или је преузета из келтског језика са значењем – брдо. Иначе, у српском језику „тара” није само назив за реку и планину, тако се зове и ткачки разбој, велики чекић – маљ, талог од топљеног масла. Женско име Тара, у различитим облицима, уобичајено је у мноштву земаља: Тајра, Тараша, Тареја, Тарита. У „Прохујало с вихором” (1936), роману Маргарет Мичел по коме је 1939. године снимљен истоимени филм, имање на коме живи Скарлет О’Хара зове се Тара.

ДИВ ИЗ ЈАПАНА

Молим вас да напишете нешто о великом јапанском даждевњаку кога сам видео у једној занимљивој сликовници.

АРСА
Кладово


Џиновски јапански даждевњак (лат. Megalobartahus japonikus) може да достигне више од 1,5 метара дужине, за разлику од обичног пегавог, црно-жутог даждевњака који живи у нашим крајевима и који може да порасте највише до 28,5 центиметара. Први живи примерак овог даждевњака у Европу је донео Филип Франсоа де Сиболд, који га је и открио. Тај даждевњак угинуо је 1881. године, после 52 године живота у заробљеништву. Ухваћени примерак, иако стално живи у води, због дисања мора, у зависности од температуре, да сваких 6–10 минута излази на површину. Плен чека на дну акваријума, а кад му се „залогај” приближи, зграби га брзим бочним покретом главе. У Јапану, у природном окружењу, храни се рибом у планинским потоцима, а јаја, нанизана у облику бројанице, полаже у августу. Кад се млади излегу, имају по три пара шкржних израштаја, али чим се метаморфоза (преображај) заврши, шкрге им отпадају и одрасли примерци настављају да дишу плућима. Јапански рибари га прилично лако хватају удицом а његово месо је на великој цени.