3320 25. 9. 2015.
Писали сте
МАЛИ ТИТО ИЗ ОБАЛЕ СЛОНОВАЧЕМој омиљени фудбалер је Дидије Дрогба, па бих волео да ми напишеш нешто више о њему и ако би могао да објавиш неку његову слику.
ДИМИТРИЈЕ ЗОРИЋ
Зрењанин
 |
Дидијеа Дрогбу мајка је звала Тито. Занимљиво је да је надимак добио по бившем југословенском председнику. Дидијеова мајка Клотилда недавно се новинарима поверила речима: „Кад сам била трудна с Дидијеом, на челу Југославије био је маршал Тито, кога сам изузетно ценила. Имао је борбени дух и био је доследан, па сам Дидијеу тепала да је он мој мали Тито.” Уз већ свима добро знане фудбалске успехе, похвале добија и ван фудбалског терена због добротворног рада и борбе против сиромаштва у Африци.Дидије Дрогба рођен је 11. марта 1978. у Абиђану, главном граду Обале Слоноваче. Први пут је напустио дом као петогодишњак, кад су га родитељи послали у Француску да живи с ујаком. Сматрали су да ће имати боље услове за живот, јер је дечаков ујак био професионални фудбалер. Три године касније, Дрогба се вратио у домовину где је с друговима свакодневно на улици играо фудбал. Сва је прилика да је трогодишње дружење с ујаком учинило своје. Економска криза натерала је неколико година касније Дидијеа и његову породицу да се преселе у Француску.
Дрогба је каријеру почео у подмлатку тима „Левалоа”. У почетку је играо на позицији десног бека, али га је ујак саветовао да заигра као нападач, што се испоставило као прави потез. Први професионални уговор потписао је 1999. године с француском екипом „Ле Ман”. Ту баш и није заблистао, углавном због честих повреда. Године 2002. прелази у „Генгамп” и већ наредне сезоне постиже 17 голова, што га препоручује „Олимпику” из Марсеја у који прелази 2003. године. Управо ту, у свом омиљеном тиму, Дрогба пружа најбоље партије – више од 30 голова током сезоне. Тада је своју екипу предводио до финала Купа УЕФА где су поражени од „Валенсије”. Упркос великој жељи да остане у „Олимпику”, понуда „Челсија” није могла да се одбије и Дрогба наредног лета прелази у лондонски клуб. У „Челсију” израста у једног од најбољих нападача данашњице, што потврђује и велики број освојених трофеја, како тимских (Премијер лига, енглески куп), тако и појединачних (афрички фудбалер године, најбољи стрелац лиге).
ШОПИ И ТОРЛАЦИ
Добар дан. Зовем се Иван. Занима ме да ли знате нешто подробније о етничким групама Шопи и Торлаци. Хвала.
ИВАН
Београд
Шопи и Торлаци сродне су етничке скупине остатака племена Јужних Словена. Препознатљиви су првенствено по дијалекту, а затим и по културно-историјским одликама. Поједине струје у етнологији сматрају да су Шопи и Торлаци само различита имена за исту етничку групу, док припадници ових заједница то одлучно одбијају. Шопи су етнографска подгрупа у Србији, Бугарској и Македонији. Насељавају просторе у централној западној Бугарској око Софије – област која се зове Шоплук, у централној источној Србији око Пирота, и у Македонији око Штипа и Кратова. У зависности од државе у којој живе, изјашњавају се као Срби, Бугари или Македонци.
 |
| Подручје торлачког говора |
Уметност везења је код Шопа широко распрострањена и цењена, а познати су и по љубави према брзом и живахном плесу. Још од древних времена бавили су се првенствено земљорадњом, а сточарством ако претекне.
Занимљиво је да је највећи траг шопске културе код нас оставило јело из њихове националне кухиње – шопска салата.
По неким веровањима, Торлаци су добили име по старословенској речи тор – обор. Намеће се закључак да су, за разлику од Шопа, Торлаци били углавном сточари. Данас насељавају пределе југоисточне Србије, али има их и у Македонији, Албанији, Бугарској и Румунији. Њима припадају и три етничке подгрупе, муслимански Горани на Косову и у Македонији, римокатолички Крашовани у Румунији и Јањевци на Косову.
Иако су шопски и торлачки дијалекти слични, па се ове етничке групације међусобно разумеју, Торлаци истичу етнолошку различитост, па чак и наглашавају да је у 19. веку постојала јасна граница између шопског и торлачког подручја.
Пошто су се ове групе прилагођавале обичајима народа чији простор насељавају и сам језик почиње да нестаје. Данас се торлачки дијалект у Србији сматра само неписменим обликом српског језика у јужним деловима земље.
Занимљиво је да су велики српски писци Бора Станковић и Стеван Сремац често користили торлачки дијалекат у својим делима.
ШАХ У АВГАНИСТАНУ
Чуо сам да се шах у Авганистану игра по другачијим правилима од оних за која ми знамо, па бих вас молио да нешто напишете о томе.
ТАДИЈА
Земун
У Авганистану постоје две врсте шаха: савремени или класични и онај који се игра по старим правилима. Код тог старог шаха краљица стоји десно од краља, а пешаци се и са свог почетног положаја крећу за само једно поље напред. Потез рокадом има три међупотеза: прво се краљ креће за једно поље напред, затим иза њега долази топ, па онда краљ чини „коњички скок” и одлази у позадину. Али, краљ губи право на рокаду ако му је у току партије дат шах – без обзира на то што се од њега заштитио неком фигуром. И промовисање пешака у „виши чин” много је другачије. Наиме, кад пешак протутњи таблом и дође до изводног поља, у осми ред, може да постане краљица само ако се нађе на пољу на коме је првобитно била краљица или краљ. У осталим случајевима пешак постаје она фигура на чије је поље стао, а то су топ, коњ или ловац.БОМБАРДЕ ЗА УТЕРИВАЊЕ СТРАХАЗанима ме кад је у Европи почело да се користи ватрено оружје?
ВЕСЕЛИН
Кучево
У Европи је ватрено оружје ушло у употребу почетком, а у нашим крајевима при крају 14. века. Постоје подаци да је Дубровник ово оружје имао нешто пре 1378. године. Без обзира на калибар, и још неке битне одлике, прва ватрена оружја су код нас заједничким именом називана бомбарде – топови. У то време њихово главно дејство састојало се у застрашивању пуцњавом, док им је разорна моћ била слаба. Тек касније се повећавао домет појединих врста, а и стварно дејство, те упоредо с тим ватрено оружје почиње подједнако да се користи за напад и за одбрану.ЛЕГЕНДА О КРАЉУ АРТУРУ
Молим вас да ми кажете нешто о пореклу легенде о краљу Артуру.АНА
Смедерево
Сматра се да је краљ Артур најпре постао средишња личност старе велшке јуначке поезије, о чему сведоче сачувани спевови и одломци. Вероватно је велики број тих песама кружио само у усменом облику. Осим Велшана, ту легенду неговали су Корнволци и становници Бретање – потомци Келта. Први роман о краљу Артуру настао је у Француској. У 13. веку легенда се појавила и на енглеском тлу, у латинској хроници Џефрија од Монмаута „Историја британских краљева”. Њоме се надахнуо Француз Вејс који је, ослањајући се истовремено на усмену традицију, написао „Спев о Бритима”. Легенда о краљу Артуру је, почев од 12. века, постала омиљена у многим европским земљама а, према неким истраживањима, имена из тог келтског циклуса појављују се и у нашој књижевности крајем средњег века.
