3320 25. 9. 2015.
Писали сте
КАКО ПОСТАТИ ЛЕГЕНДАМоја породица те чита баш као и ја. Деда, бака, родитељи, чак и ујак на крају света. Имам дванаест година и тренутно ми је највећа жеља да постанем илустратор вашег чиста, попут илустраторске легенде Добросава Боба Живковића. Наравно, биће потребно времена и труда да бих то постигла, али ме занима да ли бих могла да постанем илустратор вашег легендарног часописа.
АЛЕКСАНДРА
Бор
Зашто не би могла да постанеш илустратор „Забавника”? Имај у виду да је уметник кога помињеш, Добросав Живковић, некада био дете, имао дванаест година и читао „Забавник”. Да ли је тада знао да ће постати славни илустратор „Забавника” и многобројних књига? Можда је и знао! Вероватно да због тог сазнања није престао да црта. Не зауставља се и даље, иако има четрдесет осам година. Надамо се да није потребно да ти објашњавамо да је постао илустратор „Забавника” зато што су његови цртежи били нешто посебно. То важи и за све друге илустраторе нашег листа. Боб Живковић је, иначе, дипломирао на Факултету примењених уметности у Београду. И још нешто: он није само славни илустратор легендарног „Забавника”, већ и веома цењени светски илустратор. Упркос тој чињеници, није се уобразио. Веома је вредан и расположен за нове ликовне подухвате.Има различитих путева који воде до сличног циља. Славни пример представљају живот и дело енглеске илустраторке Беатрикс Потер (1866–1943). Занимљиво је да она никада није похађала ниједну школу. Чак ни основну, а камоли ликовну академију! Рођена је у имућној породици, а васпитавала је гувернанта. Неоптерећена школским бригама, још у детињству Беатрикс је схватила да је занимају животиње, биљке, а посебно гљиве. Неуморно их је проучавала и – цртала. Занимљиво је да је писац и илустратор књига за децу званично постала тек пошто је навршила тридесету. Тачније, у тридесет петој! Тада је објављена њена прва књига. Писала је о пустоловинама несташног Зеке Питера, илуструјући своје приче.
Дакле, којим ћеш путем поћи, зависи од твоје жеље, упорности, могућности, али и од животних прилика. Чини се да је најсигурнији пут кад одабереш добре професоре и вредно од њих учиш. Или бар имаш ваљане узоре. Као што су Добросав Боб Живковић и „Политикин Забавник”.
ЖРТВЕНИ ЈАРАЦМолим вас да ми одговорите одакле потиче и шта тачно значи израз „жртвени јарац”.
МИЛИВОЈЕ
Ариље
Некад је постојао хебрејски верски обичај жртвовања јарца ради наводног ослобађања од греха. То је била церемонија у којој је група људи са себе скидала одговорност за грехе. На дан покајања високи хебрејски свештеник водио је јарца и у једном тренутку, стављајући руке на његову главу, признавао све грехе свог народа. После тога јарац је одвођен и пуштан у дивљину. 
Надахнути овим хебрејским обичајем, психолози израз „жртвени јарац” употребљавају за невину особу која постаје жртва гнева, насртљивости и незадовољства других. Обично се „жртвеном јарцу” пребацује за нешто с чим он нема много везе. Најчешће су то мањинске групе, људи који падају у очи због неких особина, као што су страни нагласак, необичне навике и одело, облик очију, боја коже. На њих се сваљује кривица за све, за незапосленост, поскупљења, економске тешкоће, кризе. Људи који су добро прилагођени, воле свој посао и добро су плаћени, мање прибегавају тражењу „жртвеног јарца” него они који су несрећни и мање плаћени.
КАКО ХОДАШ, ТАКАВ СИ
Занима ме да ли се карактер човека може познати по његовом ходу.
ЈОВАН
Рума
Начин понашања људи може, неусиљено и несвесно, да ода карактер личности – покрети, израз лица, ход... Балзак је написао студију о начину ходања, назвавши га физиономијом карактера. Осим у изузетним ситуацијама, човек у ствари не мисли на своје покрете, па ни на то како хода. Стога се неке црте карактера заиста и могу открити на тај начин. У једном старом уџбенику наведен је пример како је аустријска царица од три сестре принцезе за свог сина изабрала једну а да с њима није проговорила ни реч. „С прозора сам посматрала”, причала је царица мајци трију удавача, „како су ваше кћери излазиле из кочије: најстарија се спотакла, најмлађа је прескочила степеницу, а средња је сишла нормално. Најстарија је претерано повучена, најмлађа је ветропираста”, закључила је царица, изабравши средњу кћер за снаху. Један од јунака немачког писца Штефана Цвајга погодио је по начину хода лопова да је новчаник, који је овај украо, био празан. Поред књижевника, и психолози сматрају да ход може штошта да открије о човеку.
САМАРСКА ЛЕГЕНДА
Занима ме о чему се говори у „Самарској легенди” за коју сам недавно чуо.
ЗЛАТКО
Шабац
„Самарска легенда” први пут је обрађена у делу „Шепи” енглеског приповедача Вилијама Сомерсета Мома (1874–1965). Та легенда гласи овако: „Бејаше неки трговац у Багдаду који посла свог слугу на пијацу да му купи хране. После кратког времена, слуга се врати сав блед и дршћући рече господару: ’Баш сада на тргу гурну ме у вреви нека жена и кад се окретох, видех – гурнула ме Смрт. Погледа ме и запрети ми руком. Молим те, господару, позајми ми коња да одмах одјашем из овог града, не бих ли умакао својој судбини. Отићи ћу у Самару, тамо ме Смрт неће наћи.’ Трговац му даде коња, слуга га узјаше, подбоде и натера да јури што је брже могао. Кад трговац дође на пијацу, угледа Смрт међу светом, приближи јој се и упита је: ’Зашто запрети мом слузи, кад га јутрос угледа?’ ’Нисам претила’, одврати Смрт, ’већ се лецнух од изненађења. Запањило ме што га видим у Багдаду, кад ноћас имамо састанак у Самари.’”
Ова прича веома се допала америчком приповедачу Џону О’Хари (1905–1970) који ју је уградио у роман „Састанак у Самари”, променивши јој наслов у „Смрт говори”. Тај О’Харин роман, објављен 1934. године, постао је бестселер.
Илустровао Добросав Боб Живковић
