3320 25. 9. 2015.
Писали сте
МАЛА ВЕНЕЦИЈА У АМЕРИЦИ
Занима ме зашто се Венецуела баш тако зове.
НЕНАД
Шабац
Кад је једна шпанска поморска експедиција 1499. године стигла на обалу лагуне Маракаибо, угледала је индијанско село саграђено на сојеницама. То је учеснике експедиције подсетило на италијанску Венецију, па су село назвали Венецуела, односно мала Венеција. Овај назив затим се проширио на цело подручје, а 1830. године постаје име нове самосталне државе. Њен главни град Каракас (основан 1567. године) назван је по имену индијанског племена Караке које је ту живело.
КАД ЈЕ НАСТАЛА РУПА
Да ли је могуће да је прво настало дугме, а да је тек накнадно настала рупица на одећи кроз коју се оно провлачи? То ми тврди једна другарица, а ја јој не верујем.
РАДА МАРКОВИЋ
Пожега
Прва до сада откривена дугмад стара су преко три хиљаде година и потичу из бронзаног доба. У тим давним временима људи нису могли да их користе за закопчавање, јер на одећи тада још није била предвиђена рупица кроз коју се она провлаче, тако да су служила само као нека врста украса. Правила су се од различитих материјала – кости, рога, дрвета, метала, шкољки. Иако се верује да су још у старој Грчкој, потом и у древном Риму на оделу почели да праве отворе кроз које је дугме могло да се провуче, слободно може да се каже да је рупица за дугме на одећи у Европи коначно добила праву употребну вредност тек од 13. века.
Тако је, рецимо, средином тог столећа у Француској већ настао еснаф који је окупљао произвођаче изузетно лепих и често веома скупоцених дугмади, углавном доступних племству. Дугме је постало нека врста статусног симбола па су се кројачи утркивали да смисле одела са што више дугмади и неопходних, што декоративније обрађених отвора кроз које су се она провлачила. Речју, Европа је до те мере полудела за дугмићима да је на крају чак и црква морала да се умеша проглашавајући их „ђаволском замком”. Залуђеност дугмадима није јењавала, напротив, кројачи су превазилазили себе и израђивали одела са стотинама дугмади. Наравно, племићи и племкиње су то себи могли да приуште не само материјално већ и из сасвим практичних разлога, јер им је била неопходна помоћ приликом облачења, као и свлачења. Остаје забележен сусрет Франсоа I (1515–1547) и Хенрија VIII (1509–1547), француског и енглеског краља, 1520. године. Каже се да је Франсоа имао одећу с 13.600 дугмади, а ни Хенри није много заостајао.
С МЕСЕЦОМ НА ГРУДИМА
Можда зато што ме од детињства чува један плишани меда, обожавам те животиње и већ дуже време сакупљам текстове које нађем о њима, заједно с одговарајућим фотографијама. Недавно сам чула за месечевог медведа о коме не знам ништа. Уколико постоји, можеш ли да ми напишеш нешто о тој врсти и да објавиш фотографију? Унапред захвална
БОЈАНА СМИЉАНИЋ
bojanabear@...
Азијски црни медвед (Ursus thibetanus) познат је још и као месечев зато што на грудима има белег у облику месеца. У поређењу с осталом сабраћом, месечев медвед средње је величине: у просеку је висок од сто четрдесет до сто шездесет пет центиметара и тежак између деведесет и сто петнаест килограма. Живи у пределима јужне Азије, Кореје, североисточне Кине, руског Далеког истока и у Јапану. По природи је сваштојед тако да се, осим биљака, храни и инсектима и ситнијим животињама. Вешто се пење по дрвећу и добар део времена проводи у крошњама где налази храну, али се и одмара или бежи од природних непријатеља. Да би му било удобно на деблу, ломи гранчице, кида лишће и прави себи неку врсту кућице у крошњи. Занимљиво је разноврсно оглашавање црних азијских медведа који знају да грокћу, цвиле, ричу, а ако су бесни или се нађу у опасности, почињу да сикћу.
Иначе, иако нису у врху листе угрожених животиња, у појединим крајевима изложени су пакленим мукама. Пошто се сматра да је њихова жуч лековита и користи се као састојак појединих лекова народне азијске медицине, (не)људи их држе у тако малим кавезима да не могу ни да се усправе, с катетером забијеним у стомак који служи да би се „измузла” њихова жуч. На срећу, има и оних који, посебно у Кини, настоје да спасу те несрећне медведе и пребаце их у посебна уточишта где их пуштају на слободу и враћају им достојанство.
Занима ме зашто се Венецуела баш тако зове.
НЕНАД
Шабац
Кад је једна шпанска поморска експедиција 1499. године стигла на обалу лагуне Маракаибо, угледала је индијанско село саграђено на сојеницама. То је учеснике експедиције подсетило на италијанску Венецију, па су село назвали Венецуела, односно мала Венеција. Овај назив затим се проширио на цело подручје, а 1830. године постаје име нове самосталне државе. Њен главни град Каракас (основан 1567. године) назван је по имену индијанског племена Караке које је ту живело.КАД ЈЕ НАСТАЛА РУПА
Да ли је могуће да је прво настало дугме, а да је тек накнадно настала рупица на одећи кроз коју се оно провлачи? То ми тврди једна другарица, а ја јој не верујем.
РАДА МАРКОВИЋ
Пожега
Прва до сада откривена дугмад стара су преко три хиљаде година и потичу из бронзаног доба. У тим давним временима људи нису могли да их користе за закопчавање, јер на одећи тада још није била предвиђена рупица кроз коју се она провлаче, тако да су служила само као нека врста украса. Правила су се од различитих материјала – кости, рога, дрвета, метала, шкољки. Иако се верује да су још у старој Грчкој, потом и у древном Риму на оделу почели да праве отворе кроз које је дугме могло да се провуче, слободно може да се каже да је рупица за дугме на одећи у Европи коначно добила праву употребну вредност тек од 13. века. Тако је, рецимо, средином тог столећа у Француској већ настао еснаф који је окупљао произвођаче изузетно лепих и често веома скупоцених дугмади, углавном доступних племству. Дугме је постало нека врста статусног симбола па су се кројачи утркивали да смисле одела са што више дугмади и неопходних, што декоративније обрађених отвора кроз које су се она провлачила. Речју, Европа је до те мере полудела за дугмићима да је на крају чак и црква морала да се умеша проглашавајући их „ђаволском замком”. Залуђеност дугмадима није јењавала, напротив, кројачи су превазилазили себе и израђивали одела са стотинама дугмади. Наравно, племићи и племкиње су то себи могли да приуште не само материјално већ и из сасвим практичних разлога, јер им је била неопходна помоћ приликом облачења, као и свлачења. Остаје забележен сусрет Франсоа I (1515–1547) и Хенрија VIII (1509–1547), француског и енглеског краља, 1520. године. Каже се да је Франсоа имао одећу с 13.600 дугмади, а ни Хенри није много заостајао.
С МЕСЕЦОМ НА ГРУДИМА
Можда зато што ме од детињства чува један плишани меда, обожавам те животиње и већ дуже време сакупљам текстове које нађем о њима, заједно с одговарајућим фотографијама. Недавно сам чула за месечевог медведа о коме не знам ништа. Уколико постоји, можеш ли да ми напишеш нешто о тој врсти и да објавиш фотографију? Унапред захвална
 |
bojanabear@...
Азијски црни медвед (Ursus thibetanus) познат је још и као месечев зато што на грудима има белег у облику месеца. У поређењу с осталом сабраћом, месечев медвед средње је величине: у просеку је висок од сто четрдесет до сто шездесет пет центиметара и тежак између деведесет и сто петнаест килограма. Живи у пределима јужне Азије, Кореје, североисточне Кине, руског Далеког истока и у Јапану. По природи је сваштојед тако да се, осим биљака, храни и инсектима и ситнијим животињама. Вешто се пење по дрвећу и добар део времена проводи у крошњама где налази храну, али се и одмара или бежи од природних непријатеља. Да би му било удобно на деблу, ломи гранчице, кида лишће и прави себи неку врсту кућице у крошњи. Занимљиво је разноврсно оглашавање црних азијских медведа који знају да грокћу, цвиле, ричу, а ако су бесни или се нађу у опасности, почињу да сикћу.Иначе, иако нису у врху листе угрожених животиња, у појединим крајевима изложени су пакленим мукама. Пошто се сматра да је њихова жуч лековита и користи се као састојак појединих лекова народне азијске медицине, (не)људи их држе у тако малим кавезима да не могу ни да се усправе, с катетером забијеним у стомак који служи да би се „измузла” њихова жуч. На срећу, има и оних који, посебно у Кини, настоје да спасу те несрећне медведе и пребаце их у посебна уточишта где их пуштају на слободу и враћају им достојанство.
