Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Писали сте


КАМЕНИ ПОЈАС, ГРАНИЦА КОНТИНЕНАТА

Занима ме ко је планину Урал први одредио као границу између Европе и Азије.

РАДОМИР
Блаце


Споменик Василију Татишчеву у Перму
    Руски географ и државник Василиј Татишчев (1686–1750) први је 1736. године изнео мишљење да копнену границу између Европе и Азије чини планина Урал. На тој планини која се, у правцу север-југ, протеже у дужини већој од 2000 километара, два континента су се „нашла очи у очи”, написао је он. Иначе, још у 5. веку пре наше ере, грчки историчар Херодот реку Дон сматрао је границом између Европе и Азије, јер стари Грци нису ни познавали земље северно од изворишта Дона.
    До краја 17. века граница између Европе и Азије најчешће је с Дона прелазила на Волгу, затим ишла њеном притоком Камом и избијала на реку Печору, притоку Баренцовог мора, односно Северног леденог океана. Татишчев је био и први стручни географ који је у географске карте унео назив Урал, што на татарском језику значи „камени појас”. До тада је ова планина на картама означавана грчким називом Хипербореус (од грч. „хипер” – над, на врху и „Бореј” – бог северног ветра). Урал је релативно ниска, разломљена и лако проходна планина (највиши врх од 1894 метра је на северном Уралу).
     Данас, при прелазу преко Урала на много места могу се видети разни обелисци, пирамиде, стубови (током времена подизани од различитог материјала) који указују на границу два континента: Европе на западу и Азије на истоку. Међу овим „граничним стубовима” посебну пажњу побуђује један с фењером на врху и натписом: „Одавде је Азија!”
     Иначе, Василиј Татишчев је познат као први аутор свеобухватне руске историје, али и као оснивач два руска града – Јекатеринбурга и Перма.





БЕЧ И ПАРИЗ ПО СРПСКИ

Молим вас да ми одговорите који је наш лист први писао о моди.

СУЗАНА
Голубац

Живка Сиротановић (стоји) с рођаком, око 1903–1906.

     Илустрована „Српска новина или магазин за художество, књижество и моду”, под уредништвом Антонија Арнота, будимског адвоката и списатеља, сарадника Матице српске (основане 1826. године у Пешти), први је српски лист који је писао и о моди. Уз Антонија Арнота у листу је сарађивао и Доминик Перласка, пештански литограф и бакрорезац, као уредник ликовних прилога.   Највећи број илустрација тиче се модних прилога: „ношај бечкиј” – „ношај парискиј”, који су штампани као посебни прилози. По саветима и прилозима ових новина одевале су се српске жене и мушкарци крајем четврте и у петој деценији 19. века.   „Српска новина или магазин...” излазио је само једну годину, од 1838. до 1839. године.



КАО ДА СИ ПАО С КРУШКЕ


Кад хоће да нагласи да сам неук, наиван или да нешто нисам добро схватио, бака ми обично каже: „Сине, ти као да си пао с крушке!” Откуд потиче тај израз?

МИЛОШ ВАСИЉЕВИЋ
Зрењанин

     Одговор на твоје питање потражили смо у књизи Милана Шипке „Зашто се каже?”, у издању „Прометеја” из Новог Сада. Како наводи Шипка, „нисам пао с крушке” рећи ће неко кад хоће да истакне како није луд, глуп, наиван, блесав, будала. Зашто баш крушка? Због чега су глупост, смушеност, нељубазност и сличне лоше људске особине повезане управо с тим, а не неким другим дрветом или воћком (јабуком, на пример, или трешњом). Објашњење за то може да се нађе у занимљивој и изузетно корисној књизи Веселина Чајкановића „Речник српских народних веровања о биљкама”.
     У супротности с јабуком, како пише Чајкановић, крушка се сматра за зло дрво, дрво злих демона. У народним приповеткама под крушком се скупљају ђаволи, на крушци се налазе и вештице. Иако је крушка, по Чајкановићу, у старој религији имала бољи углед и чак уживала известан култ, наш народ углавном је доживљавао као „зло дрво” на коме се скупљају демони и друга зла чудовишта, чак и сама смрт. Зато је особу која би се случајно нашла у том друштву и пала с крушке народ сматрао лудом, глупом, неразборитом. Отуда израз „пао с крушке” у значењу – збуњен, сметен, смушен, неразборит, наиван.




ЖИВОТИЊСКИ БОНТОН

Занима ме да ли међу животињама постоје нека правила понашања.

МИЛОРАД
Ковин


    Научници су утврдили да се многе животиње – ради очувања јата, стада, групе или чопора, заштите младих, контроле парења и доношења потомства на свет – придржавају одређених правила која им је наметнула природа. Тако, рецимо, ретко ће која животиња убити неког од припадника своје врсте; мужјак лисице увек се пари с једном истом женком, због чега од њих нема много потомака; кад дивљем гусану угине женка, он до краја живота остаје ожалошћени удовац, али и дивља гуска по губитку мужјака не тражи више „брачног друга”.
     Међу неким животињама постоје строга правила и у погледу крађе. На пример, кад мошусна ласица својим посебним мирисом обележи залихе хране, нико из њене врсте неће ни покушати да их украде, а то исто важи и за веверице. Исто тако, младе који не слушају мајку одмах стиже заслужена казна. Мајка медведица, кад је њено мече не послуша, спремна је да га одмах испраши по туру. Преријски пси и вране непослушним члановима своје врсте одржавају „суђења” – читава група окружи оптуженог, па га после подуже „расправе” ослобађа или кажњава прогоном из групе. Прогонство је честа казна за непослушне у животињском свету. Тако силеџије међу слоновима, намћорасте старе носороге и горопадне гориле у прогонство терају остали припадници групе.