Писали сте

12 ВАЖНИХ
Како је настала мерна јединица „туце”?
ПРЕДРАГ ПЕТРОВИЋ
Београд

Верује се да је груписање од дванаест истих предмета једна од најстаријих мерних јединица, позната као дводецимални систем, настала још у Месопотамији. Древним народима било је неопходно да се по нечему равнају: у току једне године смењивало се, отприлике, дванаест месечевих циклуса, односно месеци. Број дванаест био је лак и за дељење и множење: 12 = 2 x 2 x 3; 3 x 4 = 2 x 6; 60 = 12 x 5; 360 = 12 x 30. Иначе, у великом броју језика реч је, у одређеном облику, преузета из француског „douzaine” са значењем „скупина од дванаест” (на енглеском се каже „dozen”). Реч туце у наш језик дошла је преко мађарског .



ЗЕЦ БЕЛИ ИЛУСТРАЦИЈЕ ДЕЛИ
У рубрици „Рекли су о кромпиру и људима” писало је „Човек који се хвали славним прецима налик је биљци кромпира: најбољи део је онај испод земље” – Томас Овербери, енглески песник и есејиста. У броју 2793 од 19. 8. 2005. године у рубрици „Рекли су о пореклу” наведена је иста ова мисао, али је приписана Марку Твену, америчком књижевнику. Занима ме ко је заиста аутор те изреке. Волела бих да чешће објављујете илустрације Андреја Војковића и, ако може, напишите нешто о њему. Пуно поздрава редакцији најбољег часописа,
МИЛЕНА ЈОСИПОВИЋ
верна читатељка из Краљева

Покушавајући да уђемо у траг и потврдимо ко је заиста аутор наведене изреке која, узимајући кромпир као метафору, говори о људским наравима, наишли смо на занимљиве податке. Осим што се ова мисао приписује Марку Твену, негде се чак наводи и као француска пословица. Међутим, мора да се донесе коначна пресуда. Изрека је, што је јасно ако се упореди више извора, ипак настала у глави Томаса Оверберија, енглеског песника и есејисте.
Омиљеног илустратора наше читатељке из Краљева замолили смо да само за њу, али и за све остале поклонике, напише, али и нацрта посебну илустрацију. Ево шта нам је послао Андреј Војковић: „Рођен 13. дана 10. месеца 76. године 20. века. Воли стрипове и илустрације откад је научио да чита (и гледа), а црта још од малих ногу (и малих руку). Сад је, такорећи, одрастао и живи и ради у Београду. За ’Политикин Забавник’ илуструје од 2006. године, а зеца са цртежа познаје већ двадесетак година и, мада се зец никада не појављује у јавности, он је тај који обично врши притисак и тражи да се неки цртеж одради што је боље могуће у датој ситуацији, а када је посебно расположен, даје и неке занатске савете око илустровања. Овом приликом и Андреј и зец шаљу велики поздрав читатељки” .

НЕМОГУЋА МИСИЈА
Врло поштована господо из „Политикиног Забавника”, често размишљам зашто путнички авиони на међународним линијама, у случају квара авиона, немају падобране за спасавање путника?
НЕНАД
nenad@denikomerc.rs

Разлога је много. Човек који претходно није имао посебну обуку за искакање падобраном из авиона тешко да би успео безбедно да слети, о руковању падобраном да и не говоримо. Чак кад би свих сто, двеста, некад и више путника успело да „навуче” падобран, настала би права пометња око излаза на задња врата летелице. Предња не би смела да се користе због близине крила, антена, уређаја за слетање. У авиону који из одређених разлога већ има тешкоћа готово је немогуће замислити путнике који мирно и стрпљиво чекају да на њих дође ред. Нажалост, кад (и ако) пилот и летачко особље схвати да су у опасности, у највећем броју случајева нема довољно времена за „операцију падобран”. Следећа потешкоћа била би висина на којој путнички авиони лете: човек не сме да искаче падобраном ни на сувише великој, као ни на малој висини. Ту су онда и врата која су тако направљена да их је, док је летелица у ваздуху, готово немогуће отворити. Кад би се ипак задовољиле све ове потешкоће, увек би се јавила још нека: како би деца и особе с посебним потребама искакале падобраном, јер у тако кратком времену и одрасли не би знали да се снађу.
Важни су и финансијски разлози. Падобрани су скупи, требало би издвојити огроман новац да се сви путнички авиони опреме овим куполама за слободан лет. Ако би предузећа и одвојила новац, с толиким падобранима авион би имао додатни терет, самим тим могао би да прими знатно мање путника и пртљага. Било би ту још отежавајућих околности, али јасно је да би опремање авиона падобранима била, као што је назив познатог филма, „немогућа мисија” .