3320 25. 9. 2015.
Писали сте
СТАРИ ДУВАЧКИ ИНСТРУМЕНТЗанима ме шта је то паљка.
МИША
Кучево
Паљка је народни дувачки инструмент који данас може да се нађе једино у неким селима на Златибору. У овом крају паљке су биле шире распрострањене до Првог светског рата, а после њега постепено су нестајале, као и већина старих народних инструмената. Паљка се састоји из три дела – писка и пребираљке, начињених од дрвета, и резонатора, од тикве пресечене напола. На њој може да свира човек и сам, али се чешће користи за свирање у мањим саставима, понекад уз пратњу бубњева.
Трнава, 1967. Инструменти златиборских паљкара (Историјски архив - Ужице)
При томе се користе паљке различитих величина, па самим тим и различитих боја звука.
САЧМОЗА СВА
ВРЕМЕНА
Можеш ли да ми напишеш нешто више о Лују Армстронгу?
ИВАН
Београд
rivke@eunet.rs
Израз „нешто више” вероватно се односи на велику рубрику. О Лују Армстронгу „Забавник” је писао у више наврата. Да не бисмо понављали, ево неких података који ће ти, као поклонику Сачмове музике, можда значити – нешто више. Напомињемо да је издавачка кућа „Утопија” објавила аутобиографију „Сачмо: мој живот у Њу Орлеансу” у којој има занимљивих података о славном џез музичару.Луј Данијел Армстронг звани Попс и Сачмо, амерички трубач, певач и вођа оркестра, рођен је 1900. године у Луизијани, у сиромашној породици. Као дечак певао је и играо с вршњацима по улицама родног Њу Орлеанса. Одатле потиче и његов надимак Сачмо. Забављајући људе на улицама, добио би неки новчић. За разлику од осталих, он би их стављао у уста како му друга деца не би узела оно што је зарадио. Зато су га прозвали satchel-mouth – Satchmo, односно уста-торба.
У тринаестој години, због прекршаја јавног реда, послали су га у васпитно-поправну установу где је научио да свира корнет. Пуштен је после годину и по дана и запослио се као музичар у Сторвилу, кварту познатом по ноћним клубовима. Свирао је у оркестрима Кида Орија, Зутија Синглтона и Тома Андерсона. Када су у Сторвилу забранили рад ноћним локалима, млади Луј нашао се на паробродима који су пловили Мисисипијем. На позив Кинга Оливера 1922. године отишао је у Чикаго где је његов оркестар био познат. После две године свирања у оркестру Кинга Оливера на месту друге трубе, прешао је у Њујорк, у оркестар Флечера Хендерсона. Ту је снимио и неколико плоча, између осталог и са Беси Смит и Ма Рејни.
Сачмо се у Чикаго вратио 1925. године и свирао у оркестру своје жене Лил. Исте године окупио је четворицу музичара и основао студијски оркестар „Ватрена петорка” („Hot Five”). С њима је снимио прве плоче са својим именом. Следеће године свирао је у оркестру Карола Дикерсона, а затим водио оркестар у локалу „Sunset Cafe”. Потом је основао оркестар „Hot Seven” („Ватрена седморка”) и с њим снимио нови низ грамофонских плоча.Крајем двадесетих Сачма су већ сматрали најбољим инструменталистом у његовој генерацији музичара. Стекао је и међународни углед. Наступао је у многим њујоршким клубовима где се свирао џез. Године 1932. гостовао је и у Европи. У лондонском „Паладијуму” доживео је овације. Од 1935. године, па до краја живота, низао је успех за успехом. За публику је свирао с великим оркестрима, а за снимање плоча имао је различите сараднике. На сцени Метрополитен опере у Њујорку наступио је 1944. године с најпознатијим џез музичарима тог времена. У Европи је гостовао готово сваке године, између осталог и у Југославији 1965. године.
Сачмо је свирао и певао с Бингом Крозбијем, Френком Синатром, Елом Фицџералд... диригентом Леонардом Бернштајном. Сопствене верзије црначких духовних песама снимио је на плочи с Дјуком Елингтоном 1961. године. Појављивао се и у многим играним филмовима.
Смисао за импровизацију Луја Армстронга био је изузетан, такорећи непоновљив. Историчари музике сматрају га најзначајнијим и најпрецизнијим музичаром првих педесет година постојања џеза. Особени стил свирања на корнету и труби стекао је још у Њу Орлеансу као дечак, а временом га је очистио и обогатио. Од дате теме задржавао је само основну мелодијску линију и на њу додавао варијације, стварајући још богатију мелодију. Лепа и јасна боја тона коју је постизао на свом инструменту давала је посебан печат његовим солима. Промукао и храпав глас постао је нека врста Сачмовог „заштитног знака”.
Умро је 6. априла 1971. године од срчаног удара, непосредно после наступања у њујоршком хотелу „Волдорф Асторија”, месец дана пре седамдесетог рођендана. Сахрањен је на гробљу у Квинсу.
ЛЕЊИНГРАД И СТАЉИНГРАД
Волео бих да знам кад је и зашто Лењинград постао Санкт Петербург, а Стаљинград – Волгоград?
РАДЕ П.
Никшић
Петар I Велики (1682–1725), руски цар, основао је 1703. године Санкт Петербург. Од 1713. до 1728. године, а онда од 1732. па до 1918. године овај град био је руска престоница, док му првенство није „преузела” Москва. Град на Неви променио је 1914. године име у Петроград, а 1924. постао Лењинград. Све се вратило на почетак приче 1991. године и овај други по величини руски град поново је постао Санкт Петербург. Његови житељи често изостављају то Санкт (свети) и зову га само Петербург или, у необавезном разговору, Питер.
Важно индустријско средиште, првобитно назван Царичин (1589–1925), од 1925. па до 1961. године преименован је у Стаљинград. Овај град на Волги, познат по отпору који су грађани пружили у чувеној Бици за Стаљинград, у Другом светском рату, 1961. године постао је Волгоград. Био је то део плана Никите Хрушчова (1894–1971), руског државника, за дестаљинизацију тадашњег Совјетског Савеза.
