3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ГРАД НА ЛИТИЦИМолим вас да ми нешто кажете о Звечану, граду из старе српске историје.
РАШКО
Барајево
Звечан се налази изнад ушћа Ситнице у Ибар, у близини Косовске Митровице, и у историјским записима помиње се већ у 11. веку. Сазидан је на остацима тврђаве из праисторијског доба. Град се налазио на високој и тешко приступачној литици, опасан дебелим каменим зидом, на коме су биле камене куле. У прошлости је имао велики стратешки значај, с обзиром на то да је владао путевима који се ту укрштају према Косову, Метохији и старој Рашкој. У средњем веку повремено је био и краљевски двор Немањића. У њему је (1331) умро краљ Стефан Дечански, а ту је сахрањен и његов брат Константин. За време цара Уроша Звечан је (1363) на управу добио челник Муса, зет кнеза Лазара. Крајем 14. века пао је под власт Турака и за време њихове владавине доста је оштећен. Данас је у рушевинама, али су неки његови делови сачувани.
КРАВА НИЈЕ НА УВЕТУ!
Сви ми кажу да немам слуха – као „да ми је крава стала на уво”. Међутим, веома бих волео да научим да свирам неки музички инструмент. Мислите ли да је то изводљиво?
ПЕТАР
Никшић
Особа које би за себе могле да кажу да су потпуни „антислухисти” нема тако много! У ствари, врло су ретке. Наравно, не узимајући у обзир оне који су болесни, те не чују добро.Другим речима, немогућност да тачно отпевамо неку мелодију у највећем броју случајева зависи од недостатка музичког образовања, тачније, од невежбања. Чак и самостално, а посебно с професором музике, и они који нису нарочито музикални могу да науче добро да свирају неки инструмент. У том подухвату певање такође игра важну улогу.
Хорови су некад постојали и у свим нашим школама и певање је за све ђаке било обавезно. На северу Европе то је и даље обичај. Певање у хору део је наставе – како у предшколским установама, тако и у школама. Занимљива су истраживања која показују да у северноевропским земљама нема омладине без слуха! На известан начин, певање је као спорт: шампиони су ретки, али, уз брижљиву вежбу, свако може да постигне добар резултат. И то у различитим дисциплинама.
ОСАМ МИШЕВА НА ДАННедавно сам био у гостима на селу где сам први пут видео мачку која је уловила миша. Домаћини су ми објаснили да се њихова мачка радо тако храни, док остацима с трпезе тек допуњује јеловник. Занима ме колико мишева треба да улови одрасла мачка да би утолила глад.
РЕЉА
Београд
Видети мачку с уловљеним мишем за многе је, најблаже речено, необичан призор. Јер, навикли смо да већина мачака, кућних љубимаца, једе или суву храну или ону посебно припремљену, из конзерви, или ону у којој уживају и њихови власници. А не би требало да буде тако, кажу научници. По законима природе, мишеви су храна за мачке. Оне су ловци, а глодари њихов плен. Правилним односом ловца и плена одржава се равнотежа међу животињским врстама. Међутим, као и много шта у природи, и овде је ствар поремећена. Уместо да појуре и саме уграбе за њих најбољи и најздравији залогај, већина мачака добија сервиран оброк, са свим неопходним састојцима. Таква исхрана најчешће лоше утиче на њихово здравствено стање. Углавном пате од гојазности и атрофије мишића, од дијабетеса и срчаних тегоба.
Да лове мишеве, не би имале тих тегоба. Све нездраве састојке и сувишне калорије мачке би сагореле јурећи за пленом, а одраслој мачки од четири килограма дневно је потребно осам мишева, ако се искључиво њима хране. Сеоске мачке то себи углавном и могу да приуште.
НЕ ДИРАЈ ОСИЊАК
Можете ли да ми објасните шта значи израз „љут као оса”?
ЉИЉАНА
Смедерево
У нашем народу постоје изрази „љут као оса” и „дирнути у осињак”, који се користе да би се сликовито описало понашање некога ко је због нечега веома љутит. Изгледају исто и понашају се исто. Баш као што оса зујећи брзо кривуда у лету, тако и љутита особа корача и галами. Такву особу најбоље је оставити да се извиче, што би се рекло, „да се истутњи”, не питати ништа да се не би још више ражестила, па постала и опасна. Дакле, не треба „дирнути у осињак”, односно „изазивати опасност” јер као што осе, дрзне ли се ико да им наруши мир осињака, нападају и боду, тако и човек притиснут својом муком може да буде веома непријатан и силовит не само на речима, већ и у поступцима. А то може да буде непријатно болно, као и убод осе.
ДА ФИЛМ НЕ ГОРИЗанима ме кад је пронађена незапаљива филмска трака.
ТОМА
Зајечар
Године 1901. Артур Ајхенгрин и Теодор Бејкер израдили су прву незапаљиву филмску траку од амил-ацетата целулозе. За разлику од дотадашње нитратне траке, коју је 1889. године пронашао инжењер „Истмана” Хенри Рајхенбах, ова трака гори врло споро и не експлодира. Због високе цене и нешто слабије пропустљивости, незапаљива филмска трака на почетку развоја кинематографије коришћена је искључиво код узаних формата (аматерски филм). Незапаљиву траку први је применио Француз Шар Пате на свом узаном формату „пате К-О-К” од 28 mm, а убрзо за њим и Американац Томас А. Едисон за свој кућни „кинетоскоп” на формату од 22 mm. Први прави аматерски формат, 9,5 mm „пате беби”, лансиран је 1922. године на незапаљивој филмској траци. На њој су до данашњих дана сачувана многа дела класичне филмске уметности. Незапаљива филмска трака прихваћена је као стандард у професионалној кинематографији (35 mm) 1951. године, тачно пола века после проналаска.
