3320 25. 9. 2015.
Pisali ste
КЊИГА СЕ ЧИТА ДА БИ СЕ ПАМТИЛА
Драги Забавниче,
Да ли можеш да објавиш све што знаш о књигама и да ми одговориш да ли су књиге поучније од Интернета?
ДИМИТРИЈЕ ПАВЛОВИЋ
Нови Сад
Питање је врло тешко! Оправдане су сумње да ћемо ти дати сасвим тачан одговор. Између осталог и због тога што није лако пронаћи нит која би уз помоћ неколико реченица спојила све путеве који нас вековима воде кроз дугу историју књиге. Можда би било најлакше и најтачније да се и овом приликом сетимо речи славног аргентинског писца Хорхеа Луиса Борхеса који је, иначе, цео свет и космос видео као својеврсну библиотеку: он је сматрао да је књига продужетак људског памћења.
Често се говорило да ће књига нестати, а ипак се то није догодило. Јер, за разлику од новина, као и много тога што је објављено на светској рачунарској мрежи (Интернету), књига је особена по томе што се чита на посебан начин, да би се памтила. У томе је њено чаробно својство.
У средњем веку постојало је мало књига. Писане су ручно и преписиване. Међутим, тај мали број књига људи су стално и изнова читали. Није владао обичај данас веома распрострањен – да се такорећи све штампа – и добре, али и веома лоше књиге. У та давна времена, ако је нека књига трајала дуже, то је значило да је заслуживала да буде преписана. Онда је, средином 15. века Гутенберг штампао прву књигу. То је променило читав свет. Књиге су почели да штампају све брже, брже и брже…
Сад се штампа много тога што је написано, иако се мало зна о вредности књиге. Треба имати у виду још једну чињеницу: иако се нека књига добро продаје, то не значи да људи искрено мисле да је она добра, нити да заиста вреди! Немачки филозоф Артур Шопенхауер говорио је да не треба читати оне књиге које нису „напуниле” бар педесет година. То звучи готово нестварно у данашње време, кад тешко памтимо које су књиге биле најтраженије и најчитаније само годину дана раније. Или чак пре неколико месеци…
Стиче се утисак да се све некако убрзало, па и само читање. То има везе с поимањем времена, односу према садашњости у којој нешто читамо. Ако је садашњост тренутак кад будућност постаје прошлост, и уколико јурцамо ка будућности, шта ће се десити са садашњошћу? Хоће ли се „срести”? Још једна од тема која се надовезује на твоје питање.
Изгледа да је Интернет својом брзином, која се опире опуштености и уживању у читању, у великој мери променио наше читалачке, као и друге навике. На пример, предвиђања нам говоре да ће проток података на Интернету већ 2011. године бити тако брз да ћемо бити у прилици да са светске рачунарске мреже „скинемо” цео играни филм за само две секунде! То важи и за књиге. Хоћемо ли дакле одлазити у постељу с малим рачунаром и на светлећем екрану (уместо на хартији) препознавати реченице из дела највећих светских књижевника?
Можда је и свеједно где су нечија књижевна дела исписана, али извесно је да исти тај муњевити Интернет представља велику замку управо кад је реч о времену. Могло би се рећи да је Интернет велики изазов за губљење времена. Шарениш, вести, разбибриге искрсавају пред нашим очима сваког часа. О играма „online”, Фејсбуку и осталим стварима које нас маме у друштво, да и не говоримо. Учини нам се да смо били на Интернету тек неколико минута, а заправо је прошло неколико сати. За то време такорећи ништа нисмо урадили, нити научили… Све помало личи на телевизију коју дуже и боље познајемо од Интернета. Много чему нас је научила, али нам је и непотребно украла време…
Неке ствари ипак говоре у корист Интернета. Неупоредиво је лакше доћи до података уз помоћ рачунарске мреже. Претраживач врло брзо истражи и подаци су ту, пред нама, пре него што бисмо дошли до полице с књигама. Али који од многобројних понуђених (а различитих) података изабрати? Који је тачан? У томе је невоља због које се опет враћамо прелиставању вредних старих књига.
Дакле, на питање шта је поучније књиге или Интернет, одговор је да је управо време оно које нас учи да избегавамо грешке у животу.
ЖАБА ЈАЧА ОД АНАКОНДЕ
Занима ме која животиња је најотровнија на свету?
НЕНАД
Аранђеловац
У влажним пределима Јужне Колумбије живи мала жаба коју тамошњи Индијанци зову кокои. Називају је још и „жаба јача од анаконде”. То је сићушна животиња, једва тежа од једног грама и дугачка два центиметра. Индијанци их лове дрвеним пинцетама, па их стављају изнад задимљеног угарка. Кожа жабице пуца од топлоте и почиње да у капљицама лучи густу белу течност – отров. Отровом само једне жабе кокои може да се „намаже” 50 стрела које су смртоносне и после десет година. У једној вашингтонској биохемијској лабораторији од 2500 кожица ове жабе произвели су кристале отрова названог батрахотоксин. Он је 50 пута отровнији од кобриног отрова, а од отрова познатих новозеландских медуза јачи је 500 пута.
ЏОЈС У ПУЛИ
Другарица ми тврди да усред Пуле постоји споменик Џејмсу Џојсу, а ја јој не верујем. Чак смо се и кладиле. Ко је у праву?
НЕСТРПЉИВА АЊА,
Ужице
На твоју жалост, Ања, ипак је другарица у праву. Усред Пуле, у близини остатака једног римског здања, за једним столом седи Џејмс Џојс (1882–1941), ирски књижевник, један од најславнијих писаца свих времена. Хрватски вајар Мате Чврљак направио је седећу Џојсову скулптуру у бронзи. У потрази за послом, Џојс је желео да предаје енглески у „Берлиц” школи у Цириху или Трсту, али је уместо тога добио посао у Пули. У овај истарски град стиже октобра 1904. године, заједно с девојком Нором Барнакл, будућом супругом. Велики писац подучавао је аустроугарске поморске официре, између осталог и Миклоша Хортија (1920–1944), каснијег мађарског владара.
Иако су му дани у Пули били изузетно плодни, јер је ту написао добар део романа „Портрет уметника у младости”, Џејмс Џојс није имао високо мишљење о овом приморском граду и његовим становницима. У писмима он Пулу назива местом где је Бог рекао лаку ноћ, морнаричким Сибиром и додаје да је „Истра досадно место, укљештено у Јадрану, настањено неуким Словенима који носе црвене капице и прешироке панталоне”. Једва је дочекао да га, после шест месеци, преместе у Трст. Иначе, бронзана Џојсова скулптура у природној величини постављена је на посебно ограђеној тераси, у приземљу куће у којој се некад налазила школа језика „Берлиц”, а сад је кафић назван „Уликс”, по Џојсовом чувеном роману.
Драги Забавниче,
Да ли можеш да објавиш све што знаш о књигама и да ми одговориш да ли су књиге поучније од Интернета?
ДИМИТРИЈЕ ПАВЛОВИЋ
Нови Сад
 |
| Карл Шпицвег: ''Књишки мољац'', 1850. година |
Често се говорило да ће књига нестати, а ипак се то није догодило. Јер, за разлику од новина, као и много тога што је објављено на светској рачунарској мрежи (Интернету), књига је особена по томе што се чита на посебан начин, да би се памтила. У томе је њено чаробно својство.
У средњем веку постојало је мало књига. Писане су ручно и преписиване. Међутим, тај мали број књига људи су стално и изнова читали. Није владао обичај данас веома распрострањен – да се такорећи све штампа – и добре, али и веома лоше књиге. У та давна времена, ако је нека књига трајала дуже, то је значило да је заслуживала да буде преписана. Онда је, средином 15. века Гутенберг штампао прву књигу. То је променило читав свет. Књиге су почели да штампају све брже, брже и брже…
Сад се штампа много тога што је написано, иако се мало зна о вредности књиге. Треба имати у виду још једну чињеницу: иако се нека књига добро продаје, то не значи да људи искрено мисле да је она добра, нити да заиста вреди! Немачки филозоф Артур Шопенхауер говорио је да не треба читати оне књиге које нису „напуниле” бар педесет година. То звучи готово нестварно у данашње време, кад тешко памтимо које су књиге биле најтраженије и најчитаније само годину дана раније. Или чак пре неколико месеци…
Стиче се утисак да се све некако убрзало, па и само читање. То има везе с поимањем времена, односу према садашњости у којој нешто читамо. Ако је садашњост тренутак кад будућност постаје прошлост, и уколико јурцамо ка будућности, шта ће се десити са садашњошћу? Хоће ли се „срести”? Још једна од тема која се надовезује на твоје питање.
Изгледа да је Интернет својом брзином, која се опире опуштености и уживању у читању, у великој мери променио наше читалачке, као и друге навике. На пример, предвиђања нам говоре да ће проток података на Интернету већ 2011. године бити тако брз да ћемо бити у прилици да са светске рачунарске мреже „скинемо” цео играни филм за само две секунде! То важи и за књиге. Хоћемо ли дакле одлазити у постељу с малим рачунаром и на светлећем екрану (уместо на хартији) препознавати реченице из дела највећих светских књижевника?
Можда је и свеједно где су нечија књижевна дела исписана, али извесно је да исти тај муњевити Интернет представља велику замку управо кад је реч о времену. Могло би се рећи да је Интернет велики изазов за губљење времена. Шарениш, вести, разбибриге искрсавају пред нашим очима сваког часа. О играма „online”, Фејсбуку и осталим стварима које нас маме у друштво, да и не говоримо. Учини нам се да смо били на Интернету тек неколико минута, а заправо је прошло неколико сати. За то време такорећи ништа нисмо урадили, нити научили… Све помало личи на телевизију коју дуже и боље познајемо од Интернета. Много чему нас је научила, али нам је и непотребно украла време…
Неке ствари ипак говоре у корист Интернета. Неупоредиво је лакше доћи до података уз помоћ рачунарске мреже. Претраживач врло брзо истражи и подаци су ту, пред нама, пре него што бисмо дошли до полице с књигама. Али који од многобројних понуђених (а различитих) података изабрати? Који је тачан? У томе је невоља због које се опет враћамо прелиставању вредних старих књига.
Дакле, на питање шта је поучније књиге или Интернет, одговор је да је управо време оно које нас учи да избегавамо грешке у животу.
ЖАБА ЈАЧА ОД АНАКОНДЕ
Занима ме која животиња је најотровнија на свету?
НЕНАД
Аранђеловац
 |
ЏОЈС У ПУЛИ
Другарица ми тврди да усред Пуле постоји споменик Џејмсу Џојсу, а ја јој не верујем. Чак смо се и кладиле. Ко је у праву?
НЕСТРПЉИВА АЊА,
Ужице
 |
Иако су му дани у Пули били изузетно плодни, јер је ту написао добар део романа „Портрет уметника у младости”, Џејмс Џојс није имао високо мишљење о овом приморском граду и његовим становницима. У писмима он Пулу назива местом где је Бог рекао лаку ноћ, морнаричким Сибиром и додаје да је „Истра досадно место, укљештено у Јадрану, настањено неуким Словенима који носе црвене капице и прешироке панталоне”. Једва је дочекао да га, после шест месеци, преместе у Трст. Иначе, бронзана Џојсова скулптура у природној величини постављена је на посебно ограђеној тераси, у приземљу куће у којој се некад налазила школа језика „Берлиц”, а сад је кафић назван „Уликс”, по Џојсовом чувеном роману.
