3320 25. 9. 2015.
Писали сте
ВРЕМЕ СЛАВЕ
Волео бих да напишете неке појединости о утакмици кад је 1991. године „Црвена звезда” постала првак Европе.
ПЕТАР ПОПОВИЋ
ppopovic95@yahoo.com
Вече, 29. маја 1991. године. Италијански град Бари. Стадион „Свети Никола”. „Црвена звезда” игра у финалу Купа европских шампиона против „Олимпика” из Марсеја. Један од играча „Олимпика” је и Драган Стојковић Пикси, некадашњи капитен београдског клуба... Навијачи у земљи, као и они који су стигли у Бари, били су убеђени у „Звездину” победу.
Драган Стојковић Пикси прешао је из „Звезде” у француски клуб годину дана раније. Ипак, у „Звездиним” редовима су Дејан Савићевић, Дарко Панчев, Владимир Југовић, Роберт Просинечки, Синиша Михајловић, Миодраг Белодедић, Илија Најдоски, Рефик Шабанаџовић, голман Стеван Стојановић...
Тренер Љупко Петровић наследио је од славног Драгослава Шекуларца добро уигран тим. Две недеље пре утакмице руководство „Црвене звезде” кренуло је у Бари како би одабрали најудобнији хотел за своје играче. Можда је то данас тешко разумети, али у то време „Црвена звезда” је у сваком погледу била моћан клуб. Попут великих европских. Авионом савезне владе с батајничког аеродрома упутили су се у Бари. Одлучено је да играчи одседну у хотелу „Мелограно”, преуређеном на старом мајуру надомак града.
Кад су играчи, недељу дана пре утакмице, стигли у главни град Апулије, најпре су отишли у чувену Цркву светог Николе где су похрањене мошти тог свеца чудотворца. Изнад олтара налази се икона коју је српски краљ Стефан (Урош III) Дечански, у знак захвалности према светом Николи, који му је наводно вратио вид, поклонио храму 1327. године. Ова чињеница као да је уливала посебну наду играчима „Звезде”. Сматрали су Бари својом „територијом”.
Играчи „Олимпика” били су смештени на другој страни града, у далеко скромнијем хотелу. Ни богаташ какав је био Бернар Тапи, власник француског клуба, није сматрао да је у том тренутку раскош била од велике важности. Будући у карантину, Пикси је молио наше извештаче који су такође стигли у Бари да му кришом преко ограде додају неке југословенске новине. Да ли ће Пикси дати гол? Многи су размишљали о таквој могућности...
Дан уочи утакмице, као и сам дан утакмице, били су налик искрцавању савезника у Нормандији – писали су тамошњи листови. Сва расположива превозна средства као да су била недовољна да превезу огроман број „Звездиних” поклоника који су долазили из свих крајева тадашње Југославије. Било је познато да је „Звезда” у бившој држави имала највећи број навијача. Трајекти, авиони, дупке пуни аутобуси. Наших навијача било је далеко више од Француза. Могао се стећи утисак да градом шетају искључиво навијачи „црвено-белих” – лежали су по парковима на трави, седели у ресторанима и кафеима. На улицама је преовладавао наш језик. Стигли су и трубачи, свирали „Марш на Дрину”.Кад је утакмица почела, сви су били помало збуњени. И навијачима и коментаторима, тактика се чинила потпуно суманутом. „Звезда” се бранила с екипом која је могла да напада и да – победи! Био је то искусан тим где су одлични појединци заиста умели да играју заједно. Укратко, сви су били запрепашћени што „Звезда” игра такозвани бункер.
Тренер „Олимпика” није дозволио Драгану Стојковићу Пиксију да дође до изражаја. Пикси није шутирао ни пенал кад су пенали одлучивали о исходу утакмице. А и да су тражили од њега, он то вероватно не би учинио...
У сваком случају, „Звезда” је, као што је свима знано, после извођења једанаестераца (у регуларном току било је 0:0) добила ову утакмицу са 5:4. И то се и навијачима у Барију, као и онима у Југославији, чинило природним! Тим који је имао такве играче могао је да се нада само најбољем. Стадион је брујао од поклича „Звездиних” навијача. Милојко Пантић, коментатор београдске телевизије и осведочени „звездаш”, викао је у микрофон колико га грло носи: „Stella rossa campione dell’Europa!!!” Славље на улицама Барија потрајало је целе ноћи. Усхићење је било огромно.
Крајем те исте године, на Интерконтиненталном купу у Токију, „Звезда” је победила чилеански клуб „Коло коло” (3:0). Постала је и првак света. Звучи невероватно, зар не?
РИГА ОД ФЕРЕ, ГЛАСНИК СЛОБОДЕ
Волео бих да напишете нешто о Риги од Фере.
ДУШАН КРАВЉАЧА
из Пожеге
 |
| Споменик Риги од Фере на почетку истоимене улице у Београду и Небојшина кула |
Рига од Фере или Рига Велестинац, грчки песник, револуционар, водећа личност грчког националног препорода, претходник и прва жртва устанка против Отоманског царства, творац слободарских песама и аутор грчке „Марсељезе”. Рођен је, како се верује, 13. јуна 1757. године у Велестину, у Тесалији, близу античке Фере. Крај живота дочекао је у Београду. Аустријске власти испоручиле су га Отоманском царству. Уместо пребацивања за Константинопољ, Рига од Фере остао је у тада пограничном Београду где је, после суровог мучења, погубљен 24. јуна 1798. године. Наш велики песник Војислав Илић опевао га је у песми „Гласник слободе”.
Рођен је у богатој цинцарској породици. У документима се помиње и као Антониос Киријазис и као Константинос Ригас. Добро школован за своје време, рано се запослио као учитељ у месту Кисос, али није се дуго бавио тим послом. Убивши једног угледног Турчина, побегао је на Олимп и придружио се грчким хајдуцима.
После тога Рига је извесно време провео на Светој гори, да би се потом упутио у Константинопољ где је био лични секретар фанариота Александра Ипсилантиса, па у Букурешт, главни град тадашње Влашке, да учи стране језике. Постаје високи службеник на двору влашког кнеза Николаса Маврогенаса, а по избијању руско–турског рата 1787–1892. године био је задужен за надгледање војних трупа у Крајови.
Учен и слободарски настројен, Рига од Фере рано се упознао с тековинама Француске револуције и веровао је да нешто слично може да се догоди и на Балкану, веровао је у самоопредељење православног становништва унутар Отоманског царства. У време док је радио у француском конзулату та уверења су му још више ојачала па је написао више родољубивих песама и „Марсељезу” превео на грчки.
Кад је 1793. године отишао у Беч, намера му је била да затражи помоћ од Наполеона, па је почео преписку с великим француским војсковођом. Чак му је послао и табакеру израђену од ловоровог корена из Аполоновог храма и заказао састанак у Венецији.
Али, Рига никад није стигао у Венецију. Издао га је један грчки трговац и он је ухапшен у Трсту и пребачен у Београд. Ни у Константинопољ, на издржавање казне, није стигао. У страху од могућег ослобађања, уморен је у кули Небојши заједно с петорицом својих пратилаца, а њихови посмртни остаци бачени су у Дунав.
ВРЕМЕПЛОВ ЈЕДНЕ РЕЧИМоје друштво све чешће, за многе ствари и појаве, у жаргону користи енглеску реч „кул”. „Забавниче”, и ти си cool, ти ћеш сигурно знати нешто о тој речи која се код нас тако често употребљава.
РАЈКА РИСТИЋ
Краљево
Верује се да је cool међу првима почео да користи Вилијам Шекспир (1564–1616). Велики енглески писац употребљава глаголски облик „kele” који је настао од староенглеске речи „colian” – мрзнути се. Како наводе етимолошки речници, „cool” од 1728. године добија још једно значење: велике суме новца, с нагласком на количину. Потом од 1825. године описује и умерено храбру особу. Ова реч се све до првих деценија 20. века углавном ипак користила да означи нешто нижу температуру и особу која претерано не показује своја осећања. Тек је у протеклом веку добила готово сасвим ново значење потекло из афроамеричког жаргона. У тим годинама највише се везује за стварање новог стила у џезу познатог као „кул џез”.
За време Другог светског рата у Њујорк је стизало мноштво музичара беле пути који су, највише под утицајем Лестера Вилиса Јанга (1909–1959), црног џез тенор саксофонисте и кларинетисте, стварали лежернију музику, лишену претерано брзог ритма. Међутим, како се то понекад догађа, реч „cool” полако је почела да осваја прво енглески, потом и многе друге језике – француски, немачки, наравно и српски језик, попримајући све шира значења. Одједном је постало кул рећи да се неко кул облачи, понаша, опходи, кул је особа која се много не узбуђује, а одмах је створен и глагол – кулирати. Заправо, кад без много речи треба да се опише малтене било шта, најлакше је не лупати много главу и рећи „кул је”, наравно да ће сви већ знати да се ради о нечем допадљивом, прихватљивом и сасвим ОК (још једна често рабљена енглеска реч).
