3320 25. 9. 2015.
Ma šta kažeš
ТАКСИ!
Многи запослени житељи Београда сматрају да за престоницу Србије нема ничег горег од кише. Мокре и клизаве коловозе и плочнике прати гужва у саобраћају, па је кашњење на посао неминовно. Све то употпуњује и нервоза, упорна.
А баш у једно такво јесење јутро на посао је журила Јасна, службеница маркетинга предузећа дигиталне опреме. Имала је веома важан састанак на почетку радног времена. Кад је видела небо, схватила је да на градски превоз не може да рачуна, па је одлучила да позове такси. Али, слободних возила није било ни у једној такси-служби. Брзо је сишла на улицу уверена како ће на Славији, прометном тргу недалеко од њеног стана, лако зауставити такси.
Слободног таксија није било.
– Не појави ли се сад однекуд слободно возило, закаснићу на састанак – панично је размишљала упирући поглед у реку аутомобила. И баш тада га је угледала. Стајао је у гужви недалеко од ње. Махнула је кратко и упутила се ка њему у тренутку кад је колона кретала.
– Добро јутро! До Устаничке, молим – рекла је смештајући се на задње седиште.
– И Вама добро јутро, госпођо! До Устаничке, кажете? – чула је звонак, весео глас возача.
– Да – одговорила је и загледала се кроз прозор. Није била расположена за разговор.
Али, возачу је било до приче. Почео је да је пропитује куда иде, где ради и због чега толико жури. Иако је по природи љубазна особа, одговорила му је шкртим речима и оштро га упозорила да би му било боље да мало дода гас.
Возило се убрзо зауставило испред Јасниног предузећа. Отварајући новчаник, погледала је на командну таблу очима тражећи таксиметар.
– Па Ви немати таксиметар?!
– Немам, госпођо!
– Радите „на црно”? – бес је почео да је обузима. – Какав је то начин? Окачите таблицу и користите метеж у граду! Ви нисте прави таксиста!
– И нисам, госпођо, ја сам директор предузећа... – човек је с осмехом рекао и кога. – Немам ознаку на колима, али Вама је био потребан такси па сте помислили да је моје возило.
Постиђена, уз речи извињења, Јасна је изашла из црног „мерцедеса”. Још једном је погледала на кров возила. Ознаке за такси није било.
КО ЈЕ ЋУТЉИВИЈИ?
За пруског краља Фридриха Вилхелма III (1770–1840), који је на престолу био од 1797. године па до краја свог живота, прича се да је био прави ћутолог. Говорио је само кад је морао, а и тада је користио веома мало речи.
Све до једног догађаја сматрало се да му у томе нема равног у свету. Наиме, краљ Вилхелм III налазио се у некој бањи на лечењу, а његови поданици су од бањских службеника сазнали да се међу гостима налази и један богати Мађар који непрекидно ћути. Некако су успели да уприличе да њих двојица сазнају један за другог , а потом и да се сретну поред купки топле воде.
Радозналост је код обојице превладала ћутљивост, па су се распричали. Разговор је, кажу савременици, текао отприлике овако:
– Реума? – први се обратио краљ.
– Жуч?
– Војник?
– Трговац.
– Лепо.
– Детектив?
– Краљ.
– Браво!
– Хвала.
ДУХОВИ НА ИНТЕРНЕТУ
Кад му је досадило да живи у граду, Џош Бонд преселио се у Кучиљо. Овај амерички уметник сад живи у градићу у Новом Мексику, с још тридесет пет становника који је, како објашњава Бонд, прави град духова. Он сам уселио се у кућу подигнуту око 1830. године, кад је Америком владао Ендрју Џексон, седми по реду амерички председник, Чарлс Дарвин се спремао на путешествије бродом „Бигла”, а доба железнице тек било на помолу. Већина зграда у Кучиљу страдала је у пожару који је избио 2000. године, што је нагнало многе становнике да дом потраже у другим местима.
Џош Бонд је у међувремену купио још неколико старих кућа, али је онда схватио да му недостаје пара да их преуреди. Зато је једну зграду понудио на И-беју, електронској аукцијској продаји. Првобитна цена од десет хиљада долара за сада се два пута увећала, Бонд се нада да ће цена још расти. Јер, ипак се ради о згради коју походе духови, заклиње се Бонд. Ноћу се чују притајени крици, бат корака, необјашњиво шушкање. Ко је заинтересован да на Интернету погледа кућу, њен аукцијски број је: 180414565873.
ТУЖИТЕЉКА И ТУЖЕНА
Дежурни полицајац примио је позив. Прилично узбуђеним гласом женски глас с друге стране жице саопштавао је да жели да пријави возача у пијаном стању. Кад је полицајац питао о коме се ради, жена је рекла „Ја сам тај пијани возач”. Овај несвакидашњи догађај збио се недавно у Нешвилу, градићу у америчкој држави Висконсин. Убрзо се испоставило да је саму себе пријавила Мери Стреј. Ова четрдесетдеветогодишња жена од дежурног у станици добила је упутство да скрене с пута, упали сва четири стоп светла и сачека патролу. Кад су стигли на лице места, затекли су је како их стрпљиво чека у колима. Испоставило се да је у крви имала два пута већу дозу алкохола од дозвољене. На питање зашто је прво села за волан, а потом јој се накнадно пробудила савест, Мери је објаснила да је већ једном одговарала за вожњу у пијаном стању због чега се уплашила да је поново не ухвати патрола, а онда би казна била знатно оштрија. Иако пуни разумевања за жену која је саму себе пријавила, што је реткост у полицијској пракси, униформисани представници закона нису имали куд него да ипак напишу пријаву, али уз препоруку суду да буду благи и имају на уму неуобиачјену искреност тужене.
ОКРЕНИ МЕТЛУ НАОПАЧКЕ
У данашње време, кад мноштво људи кубури с новцем, можда би се требало подсетити која су то веровања у народном предању, а тичу се пара?
Да би зарађени новац волео вашу кућу, оног дана кад добијете плату, не би требало да потрошите ниједан динар – нека цела сума преноћи у кући. Чак се саветује да би крупнију новчаницу ваљало сачувати годину дана да би се „напунила” енергијом власника и онда почела да привлачи додатни новац. Новца неће имати човек који звижди у кући или мрвице хлеба са стола чисти руком. Комшијама не треба позајмљивати хлеб и со, онда ће паре побећи у другу породицу.
Ако човек жели да у кући има пара, метлу треба да постави ручицом надоле. Ако се тражи позајмица, то никако не чинити у понедељак, не давати зајам у уторак и не враћати дуг у петак. Кад се даје или узима позајмица, то обавезно треба обавити ујутру, све што се ради с новцем увече, води у пропаст.
Џепове одеће која се одлаже за наредну сезону треба напунити ситним папирним новчаницама, водећи рачуна да џепови нису поцепани, а да је сва дугмад на свом месту. Новчаник никад не сме бити празан, нека у њему стоји макар ситниш. Све новчанице треба лицем да буду окренуте према газди. Ко може, нека у најмањој прегради чува најмању новчаницу пресавијену у троугао. У новчанику нека буде и „срећна монета”, прва зарађена пара или она добијена од доброг и успешног посла. Њу не трошити, она служи као амајлија.
Паре добијене на коцки, зарађене непоштено, случајно нађене, поцепане не доносе срећу и зато нека се не задржавају у вашем новчанику. Поделите их или брзо потрошите, чинећи добра дела.
број: Многи запослени житељи Београда сматрају да за престоницу Србије нема ничег горег од кише. Мокре и клизаве коловозе и плочнике прати гужва у саобраћају, па је кашњење на посао неминовно. Све то употпуњује и нервоза, упорна.
А баш у једно такво јесење јутро на посао је журила Јасна, службеница маркетинга предузећа дигиталне опреме. Имала је веома важан састанак на почетку радног времена. Кад је видела небо, схватила је да на градски превоз не може да рачуна, па је одлучила да позове такси. Али, слободних возила није било ни у једној такси-служби. Брзо је сишла на улицу уверена како ће на Славији, прометном тргу недалеко од њеног стана, лако зауставити такси.
Слободног таксија није било.
– Не појави ли се сад однекуд слободно возило, закаснићу на састанак – панично је размишљала упирући поглед у реку аутомобила. И баш тада га је угледала. Стајао је у гужви недалеко од ње. Махнула је кратко и упутила се ка њему у тренутку кад је колона кретала.
– Добро јутро! До Устаничке, молим – рекла је смештајући се на задње седиште.
– И Вама добро јутро, госпођо! До Устаничке, кажете? – чула је звонак, весео глас возача.
– Да – одговорила је и загледала се кроз прозор. Није била расположена за разговор.
Али, возачу је било до приче. Почео је да је пропитује куда иде, где ради и због чега толико жури. Иако је по природи љубазна особа, одговорила му је шкртим речима и оштро га упозорила да би му било боље да мало дода гас.
Возило се убрзо зауставило испред Јасниног предузећа. Отварајући новчаник, погледала је на командну таблу очима тражећи таксиметар.
– Па Ви немати таксиметар?!
– Немам, госпођо!
– Радите „на црно”? – бес је почео да је обузима. – Какав је то начин? Окачите таблицу и користите метеж у граду! Ви нисте прави таксиста!
– И нисам, госпођо, ја сам директор предузећа... – човек је с осмехом рекао и кога. – Немам ознаку на колима, али Вама је био потребан такси па сте помислили да је моје возило.
Постиђена, уз речи извињења, Јасна је изашла из црног „мерцедеса”. Још једном је погледала на кров возила. Ознаке за такси није било.
КО ЈЕ ЋУТЉИВИЈИ?
За пруског краља Фридриха Вилхелма III (1770–1840), који је на престолу био од 1797. године па до краја свог живота, прича се да је био прави ћутолог. Говорио је само кад је морао, а и тада је користио веома мало речи.
Све до једног догађаја сматрало се да му у томе нема равног у свету. Наиме, краљ Вилхелм III налазио се у некој бањи на лечењу, а његови поданици су од бањских службеника сазнали да се међу гостима налази и један богати Мађар који непрекидно ћути. Некако су успели да уприличе да њих двојица сазнају један за другог , а потом и да се сретну поред купки топле воде.
Радозналост је код обојице превладала ћутљивост, па су се распричали. Разговор је, кажу савременици, текао отприлике овако:
– Реума? – први се обратио краљ.
– Жуч?
– Војник?
– Трговац.
– Лепо.
– Детектив?
– Краљ.
– Браво!
– Хвала.
ДУХОВИ НА ИНТЕРНЕТУ
Кад му је досадило да живи у граду, Џош Бонд преселио се у Кучиљо. Овај амерички уметник сад живи у градићу у Новом Мексику, с још тридесет пет становника који је, како објашњава Бонд, прави град духова. Он сам уселио се у кућу подигнуту око 1830. године, кад је Америком владао Ендрју Џексон, седми по реду амерички председник, Чарлс Дарвин се спремао на путешествије бродом „Бигла”, а доба железнице тек било на помолу. Већина зграда у Кучиљу страдала је у пожару који је избио 2000. године, што је нагнало многе становнике да дом потраже у другим местима.
Џош Бонд је у међувремену купио још неколико старих кућа, али је онда схватио да му недостаје пара да их преуреди. Зато је једну зграду понудио на И-беју, електронској аукцијској продаји. Првобитна цена од десет хиљада долара за сада се два пута увећала, Бонд се нада да ће цена још расти. Јер, ипак се ради о згради коју походе духови, заклиње се Бонд. Ноћу се чују притајени крици, бат корака, необјашњиво шушкање. Ко је заинтересован да на Интернету погледа кућу, њен аукцијски број је: 180414565873.
ТУЖИТЕЉКА И ТУЖЕНА
Дежурни полицајац примио је позив. Прилично узбуђеним гласом женски глас с друге стране жице саопштавао је да жели да пријави возача у пијаном стању. Кад је полицајац питао о коме се ради, жена је рекла „Ја сам тај пијани возач”. Овај несвакидашњи догађај збио се недавно у Нешвилу, градићу у америчкој држави Висконсин. Убрзо се испоставило да је саму себе пријавила Мери Стреј. Ова четрдесетдеветогодишња жена од дежурног у станици добила је упутство да скрене с пута, упали сва четири стоп светла и сачека патролу. Кад су стигли на лице места, затекли су је како их стрпљиво чека у колима. Испоставило се да је у крви имала два пута већу дозу алкохола од дозвољене. На питање зашто је прво села за волан, а потом јој се накнадно пробудила савест, Мери је објаснила да је већ једном одговарала за вожњу у пијаном стању због чега се уплашила да је поново не ухвати патрола, а онда би казна била знатно оштрија. Иако пуни разумевања за жену која је саму себе пријавила, што је реткост у полицијској пракси, униформисани представници закона нису имали куд него да ипак напишу пријаву, али уз препоруку суду да буду благи и имају на уму неуобиачјену искреност тужене.
ОКРЕНИ МЕТЛУ НАОПАЧКЕ
У данашње време, кад мноштво људи кубури с новцем, можда би се требало подсетити која су то веровања у народном предању, а тичу се пара?
Да би зарађени новац волео вашу кућу, оног дана кад добијете плату, не би требало да потрошите ниједан динар – нека цела сума преноћи у кући. Чак се саветује да би крупнију новчаницу ваљало сачувати годину дана да би се „напунила” енергијом власника и онда почела да привлачи додатни новац. Новца неће имати човек који звижди у кући или мрвице хлеба са стола чисти руком. Комшијама не треба позајмљивати хлеб и со, онда ће паре побећи у другу породицу.
Ако човек жели да у кући има пара, метлу треба да постави ручицом надоле. Ако се тражи позајмица, то никако не чинити у понедељак, не давати зајам у уторак и не враћати дуг у петак. Кад се даје или узима позајмица, то обавезно треба обавити ујутру, све што се ради с новцем увече, води у пропаст.
Џепове одеће која се одлаже за наредну сезону треба напунити ситним папирним новчаницама, водећи рачуна да џепови нису поцепани, а да је сва дугмад на свом месту. Новчаник никад не сме бити празан, нека у њему стоји макар ситниш. Све новчанице треба лицем да буду окренуте према газди. Ко може, нека у најмањој прегради чува најмању новчаницу пресавијену у троугао. У новчанику нека буде и „срећна монета”, прва зарађена пара или она добијена од доброг и успешног посла. Њу не трошити, она служи као амајлија.
Паре добијене на коцки, зарађене непоштено, случајно нађене, поцепане не доносе срећу и зато нека се не задржавају у вашем новчанику. Поделите их или брзо потрошите, чинећи добра дела.
Илустровао:
Андреј Војковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
