mastakazes3018

КРШТЕНИЦА ЗА ИСПРАВКУ
У општинској згради града Ла Специја, у италијанској области Лигурија, у матичној књизи рођених чува се једна крштеница из 1984. године, тачније исправка те крштенице. Гласи на име Ана Минини.
На пожутелој хартији, руком исписаним читким словима, стоји да се на захтев госпођице Ане Минини врши исправка датума рођења. Дотична дама тврдила је да у њеној крштеници уместо 26. фебруар 1904. године треба да стоји 26. јун 1904. године. У прилог тој тврдњи Ана Минини није имала никакав писмени доказ, па је приложила своју слику на којој се, како је навела, „јасно види да је млађа”.
Захтев госпођице Минини усвојен је после шест месеци. Зашто је запосленима требало толико времена или, још боље, на основу чега су донели одлуку, остаје непознаница .


СВИЊЕ, ЧУЈТЕ МОЈ ПОЈ!
Одгајивач свиња из Донгпинга, у Кини, тринаест година је свакодневно певао својим гицама. То је чинио у намери да што пре порасту. Наиме, Хунаг Ђиају је уверен да музика чини добро свима, посебно животињама. Међутим, то није све. Шездесетшестогодишњи одгајивач свиња победио је на такмичењу за младе оперске певаче кад му је било шеснаест година. Судбина га, међутим, није одвела на оперску позорницу, већ у свињац. Осетивши потребу да проживи ту страст према музици, 1996. године почео је да пева својој јединој публици – свињама. А његов комшија, такође фармер, дошао је до закључка да његове кокошке носе више јаја кад слушају класичну музику .




ЗЕЦ У ФРИЖИДЕРУ
Џоана Филгуд, педесетогодишња продавачица у мегамаркету у Канбери, Аустралија, недавно се обрела на суду под оптужбом да је злостављала зеца, кућног љубимца своје станодавке.
У пријави коју је органима правосуђа поднела госпођа Вилијамс, власница зграде и станодавка, наведено је да је Џоана Филгуд у фрижидер затворила малог белог зеца. „Да ли јој је намера била да мог кућног љубимца лиши живота, утврдићете сами, тек јадна животиња је после тога зарадила тешку упалу плућа и од болести се још није опоравила”, навела је у тужби.
Џоана Филгуд је пред поротом изјавила да зеца није намерно затворила у фрижидер, већ да се животиња сама „ушуњала”.
– Журила сам на посао и на брзину склањала ручак и остале намирнице. Врата фрижидера била су отворена док сам пословала по кухињи. Зец се вероватно тада неприметно увукао унутра.
Животиња је остала затворена све до њеног повратка, кад је у фрижидеру напипала и хладну длаку.
– Жао ми је што се то догодило, али тај мали скакутави створ обилази целу кућу и завлачи се у све станове. Срећа његова што се обрео у мом фрижидеру, који не хлади баш најбоље а моја газдарица нема намеру да га замени новим, јер да се нашао у неком другом, данас не би био међу живима.
Ове речи нису се допале заштитницима животиња у редовима пороте, па су тражили да суд одреди строгу казну за немарно понашање Џоане Филгуд.
Продавачици је изречена казна по којој је обавезна да годину дана ради у азилу за напуштене животиње, али уручен јој је и отказ с образложењем да би некакав „сличан немар” могао да јој се догоди и на радном месту .

КЛУБ ЛУЦКАСТИХ
Средином педесетих година прошлог века у Чикагу је основано једно од можда најчуднијих удружења у Сједињеним Америчким Државама – „Клуб луцкастих”.
Како се из назива може закључити, од чланова удружења се очекивало и неуобичајено понашање, а постојало је и неколико правила којих су обавезно морали да се придржавају.
Нека од правила „Клуба луцкастих” била су да се чланови приликом доласка поздрављају с „до виђења”, да у просторије удружења улазе корачајући унатрашке а да из њих излазе четвороношке, да носе сакое закопчаване на леђима, да возе кола уназад, да на заједничким ручковима редослед послужења буде обрнут и почне с колачима а заврши са супом и предјелом.


НАУХВАТЉИВИ БИЦИКЛИСТА
Троја кола полицијске патроле града Кингстона, у Сједињеним Америчким Државама, уз заглушујућу буку сирена јурила су улицама с муком се пробијајући кроз густи саобраћај. Покушавали су да зауставе једног бициклисту.
Стаза за двоточкаше ту није било, јер је саобраћај увек био густ, па су полицајци одмах кренули за бициклистом да га искључе из саобраћаја, али он им је непрекидно измицао.
Таман кад би се учинило да ће га патрола сустићи, он би нагло, вештим заокретом, ишчезао иза првог угла. Потера је потрајала скоро цео сат пре него што су полицајци успели да направе замку и зауставе бициклисту.
Био је то извесни Џон Кук, студент економије, који се, како је рекао, спремао за предстојећу локалну бициклистичку трку.
– Нема боље припреме од вожње између аутомобила у најпрометнијој улици – мирно је рекао Кук, објашњавајући свој подухват.
На исти начин му је и судија за прекршаје одредио казну – забрану учествовања на такмичењу, вожњу бицикла у трајању од годину дана и похађање часова о саобраћајним прописима .


ТОЧКОВИ ПРАВДЕ
Свима је познато да се точкови правде најчешће споро окрећу, али да им је потребно баш двадесет и четири године, то већ нико није могао ни да замисли. Но, Роналд Мекфилипс, иначе већ дуго пензионисани судија у једном градићу у Монтани, коначно је ставио тачку на случај и пресудио у корист Џејмса Рубова, кога је бивши пословни партнер пре скоро четврт века оптужио да му је отео земљу, пуну налазишта гаса. Разлог за кашњење, пажљиво је образложио времешни судија, јесте чињеница да је још 1985. године један службеник случајно затурио све податке с почетка процеса. Али, то више и није било битно.
Јер, Џејмс Рубов није скочио од усхићења, нити је његов бивши партнер почупао косу. Штавише, да им болничарке нису гласно поновиле судијине речи, можда их њихови слушни апарати не би ни регистровали .


БЛАЖЕН МЕЂУ ЖЕНАМА
Један Београђанин, назовимо га Никола, запослен у великом предузећу, премештен је да седи у просторији с три жене. Иако су дуго радили заједно, никада пре тога нису били у прилици да деле исти простор. Никола је био тих и повучен, колегинице бучне и веселе. Ипак, брзо су се уклопили. А при томе изгледало је да ће Николи на послу бити као у оној народној изреци – блажен међу женама.
Сваког јутра на столу га је чекао припремљен чај, али и нешто да прегризе. Тек да утоли глад, како су говориле његове колегинице. Никола је у почетку са снебивањем захваљивао, одбијао да једе тврдећи да није гладан, али све је било узалуд. Иако је каваљерски покушавао да им узврати повремено купујући свакој по велику чоколаду или сладолед, колегинице су терале по свом. Све што су оне јеле и пиле, делиле су с њим. А у њиховом јеловнику често су биле разне дијететске грицкалице и чај без шећера.
– То је здраво, Никола. Једи – говориле су му готово углас.
И Никола би се осмехнуо и јео ћутећи. Али кад је једно јутро на свом столу затекао неколико пиринчаних плочица које су наликовале на картон, најзад је превалио преко уста оно што га је све време мучило:
– Ово је вероватно здраво, али није укусно .