Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Ma šta kažeš


ХОП, ХОП КЕНГУР                        
Млада докторка психологије помно је у својој радној соби проучавала извештај који је добила неколико минута раније... Догодило се то недавно у граду Атертону, на северу Квинсленда, у Аустралији. Жена је одједном зачула необичан звук. Нешто као тресак. Затим је осетила да неко покушава да јој се попне на леђа! Претрнула је. Окренувши се, угледала је – кенгура! Животиња, висока око метар и по, ускочила је у канцеларију Сузане Хабиб кроз прозор. У часу кад јој је кенгур скочио на леђа, Сузана је седела за столом, испред рачунара. Угледавши га, скочила је на сто и почела да вришти. Врисак је чуо колега у суседној просторији. Кад је ушао, имао је шта да види: жена је стајала на столу ван себе од страха, док је кенгур, уплашен можда још и више, усплахирено скакао по канцеларији. Неколико минута касније дошли су чланови службе обезбеђења и животињу потерали према прозору. Уплашени кенгур одскакутао је у непознатом правцу.


ЛЕТИ, ЛЕТИ МЕДЕНИ         
Било је лето, врео јул. Клима-уређаји у свим становима једног новобеоградског облакодера у околини хотела „Југославија” радили су преко дана, али увече су се прозори широм отварали да би у станове ушли свежина и мирис реке. Тог правила придржавали су и Славица и Бане Огњеновић. Живели су на осмом спрату и освежење је до њих стизало око поноћи па би се њихов жути дугодлаки мешанац, мачор Медени, опружио на симсу и уживао. Да би у кући било пријатно, клима се поново укључивала кад би пошли на посао.
Али, једног дана Медени им није потрчао у сусрет кад су ушли у стан. Иако је Бане гласно рекао да „дебели сигурно негде спава”, Славица је претрнула. Одједном је схватила да у стану није ни довољно свеже. Прозор је био отворен, а Меденог нигде. Није им било јасно како су заборавили да затворе прозор, али су били сигурни да је Медени пао.
Као без душе слетели су на улицу и почели да обилазе око зграде и загледају у грмље не би ли уочили наранџасто крзно. У потрази су им се убрзо придружили и неки станари, па је почело дозивање, али мјаукања у знак одговора није било. И управо кад су с првим мраком хтели да се повуку, Бане је испод једног аутомобила угледао два светлуцава ока. Убрзо је у рукама имао Меденог. Видело се да је мачак уплашен, чупава длака била му је згужвана, али стајао је на све четири шапе. Преглед код ветеринара показао је да нема ниједног прелома, али је Меденом пукла плућна марамица. Инфузије и витаминске инјекције биле су једини лек и брзо су у живот мачора вратиле окретност и несташлук.



БАНКАР У БУНКЕРУ        
У најкритичнијим данима грађанског рата у Либану (1975–1990) руковођење пословима Централне банке преузео је извесни Едмунд Наим. Прави човек у правом тренутку. Он је до те мере био посвећен послу да је оставио породицу у једном предграђу Бејрута, а он се преселио у банку и предао аскетском животу.
Затворио се у једну собицу, а потом се забарикадирао врећама песка да би се потпуно изоловао од свих посета и било какве везе са спољашњим светом. Сам себи је спремао храну и одолевао свим ванредним захтевима зараћених страна, а плате је слао под оружаном пратњом. Једино што је стизао да ради мимо банчиних послова била су предавања на правном факултету.
Тако је Едмунд Наим радио свих година рата, а онда му се изгубио сваки траг.



ЖИВИ ОТИРАЧ            
Један средовечни имигрант с Малте редовно проводи време у разним баровима у Њујорку, али увек на поду, да би могао да ужива у својој највећој страсти – да га људи газе. Ђорђо Т. рекао је за „Њујорк тајмс” да је у тој необичној радњи уживао још од малих ногу. „Моји пријатељи имали су обичне дечачке снове. Једни су желели да постану лекари или астронаути, други столари, али ја сам одувек једино сањао да будем тепих! Не знам зашто.” И тако он сваког дана носи са собом посебан тепих који закачи за леђа (и знак „Згазите на тепих”) и, у зависности од гужве, по неколико сати проведе лежећи на поду, док случајни пролазници у чуду пролазе поред њега и понекад му испуне снове. Тако се, у поређењу с људском глупошћу, и свемир понекад чини тако мален. Али, ако ова прича има нешто да каже, онда то једино може бити ово: Сањајте, и можете бити шта год пожелите. Чак и тепих.


КАКАВ ОТАЦ, ТАКАВ СИН
         
Отац му је био особа на коју се угледао, на коју је био изразито поносан. Ништа му није причињавало толико задовољства колико чињеница да је о његовом оцу и идолу написана књига „Уметност стицања новца”. А отац Артура Вилијамса III био је прекаљени фалсификатор новца.
Зато никоме није било чудно кад је осамнаестогодишњи дечак, пљунута слика оца, ухапшен у Чикагу због фалсификовања 112.000 долара. Како се испоставило, Артур млађи је дуго живео на високој нози, путујући широм Америке и делећи новчанице. Лажне, наравно. Кад га је судија, пошто му је изрекао пресуду, из радозналости упитао: „Добро, дечко, зашто ти је све то требало?”, он је, видно ганут, изјавио: „Ах, то је барем лако. Нисам могао да се одупрем пориву. То нам је једноставно у крви”.



ГОЛИШАВА УПУТСТВА
          
Авио-компанијама одувек је било јасно да не постоји досаднија ствар на свету, нити мање гледани филм од оног који се пушта на почетку сваког лета, а који објашњава како се спасти у случају несреће. Зато су покушавали све само да би привукли пажњу путника. Одавно су стјуардесе с екрана замењене манекенкама, а пилоти глумцима који би, узгред, лако могли да ускоче у неку мексичку сапуницу. Али, ништа није помагало. И даље су путници на питање стјуардеса: „Да ли вам је све јасно?” одговарали питањем: „Кад стиже шампањац?”
Но, запослени у једној авио-компанији с Новог Зеланда решили су да коначно томе стану у крај. Шампањац ће се и даље служити, упутства ће и даље долазити с малог екрана. Једина новина огледа се у томе да глумци више неће бити обучени. У ствари, имаће одећу, али она ће бити насликана. И све то уз нови слоган компаније „Ми немамо шта да кријемо”.
Како показују анализе почетних пројекција, путници су први пут приковани за седишта, и даље пијуцкајући пенушава пића. Да ствари не могу бити боље што се тиче безбедности у ваздуху, говори податак да су ова „нова упутства” доспела и на Интернет, где их је за веома кратко време погледало више од милион и по корисника „You Tube”. Једина нежељена последица је та што и даље нико не обраћа пажњу на упутства.

Илустровао: 
Андреј Војковић
број: