Pozdrav svima ...

 

                                                                                                            
                                                                                       Hilandar, 1986.

                                                                                                            Otac Stefan (Milkovic) Srbin, Karulja

     

         S gavranom na glavi (Sveta Gora)                                                          Agaton, Hrista radi jurodivi            

              

                                  Isposnica Svetog Save [Kareja]

  

Хиландар 1986.

 

"Будите творци речи, а не само читаоци, помишљајући у себи, да који слуша речи и не чини што је заповеђено њима, такав је сличан човеку који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се, и отиде, и одмах заборави какав је био. А који је проникнуо у савршени закон слободе, оставши у њему, овај неће бити забораван слушалац, него је творац дела, блажен је тај (Јак. 1, 21–25)" [Св. Сава, Хиландарски типик].

—  … овако пише Св. Сава.                                     

____________

 

Форум је и постао оно што јесте јер нам је близак – простор старих фотки и давнашњих артефаката на њима, заплењених у времену и у њему недокучиво верних радиоестезији свести. На основу тих слика склапамо и свој лик. Фотографије за сећање тумачене расположењем са осећањима као испорученим по обећању. Старе фотке рефигуришу прошлост и морфолошку резонанцу наше националне вредности. Наизглед, оне то чине ни из чега. Фотке могу и да "лажу али су емотивно истините" (Рунде †). На њима се преци последњи пут виде живи. Неки од њих загледали су страхоти у очи, дајући своје убојне примедбе из ровова када је србски Лилипут савлађивао џина. Таквима ће у читавом животу свака радост и смех бити обични и беспредметни. Старе фотке су пут кроз време, чак постхумно рађање. Србин има известан ауторитет над моралом. Јербо је самоизворно силан, Србин следствено не поштује силу. Фотокондукција подражава свест вида, подсвест самог покрета, откривајући покрет у времену, у сну чула. Више не можеш препознати да ли си ти онај у лику. Чујемо светлошћу заробљене крипто-истине, суштину иза слика, третирајући топлину фотографије као звук. Тако прошлост улази у садашњост и будуће – као звездано небо што одражава "младу" (далеку) али за нас тренутну ("старију") стварност и  као што се иза раскошних деколтеа крију рањена и избраздана срца. У старим фотокама назиреш незатамњено обличје блиставе светлости као у излозима златара, на изложбама рубина у часовничарским радњама.

Хиландар, последња станица. 1986. Место одакле србски дух узима питку воду. Ту смо провели три ноћи и дана. Углавном посматрамо. Већина комунисти и/или некрштени. Управо стижемо на арсану! Иако је Хиландар небоземан, Србин се осећа у њему као код куће. И више од тога, јер када се врати у Србију има осећај да је избачен из своје куће па следи кратка криза изгнанства. Тако се Хиландар испоставља као место блискије од сопственог дома.

*     *     *

 

Богословље се најбоље врши делом [како горе вели Св. Сава], динамитом посебног талента. Без хладне етикеције која зауставља сва осећања срца, без тенденциозне светлости јаства. Данас, тмина и убоштво душе не могу више да се појме због блештавих електричних осветљења и сјаја модерног луксуза. Због могућности да се приватна предузећа брзо претворе у џиновски холдинг ми смо љубазни са слабостима услед једног фидуцијалног заробљеништва. А страх успешних од непатвореног достојанства указује да можда нису дорасли духовно великом – то их ослобађа сваке кривице. Све ново је увек пљуваоница. Код многих се изгубио природан смех и самомислив језик. Ко све контролише, директор ли неке установе? Бивамо ударани као да се струже или обија леп. Да, јер се скривено прикрада наше стереотипизирање, горда високосрдност, а секуларизација живота спречава нас да то увидимо. Па ипак, зло је непостојано и можда помаже више него добро. Крвници XX. века испунили су небо светитељима. А опет, колико су они само желели да буду вољени, они који се нису ником смиловали … . Прошлост и њена овлашћења, а присилом будућности, постали су светлост посувраћена уназад у један вилински свет ретроградног.

*     *     *

Љубав је злоупотребљавана и многи су је кварили чинећи је одвратном и увлачећи је у разне гнусности. Али неки задобише плату славе научивши од сâме смрти да она ништа не одлаже, не поштеђује, па су тако и они радили – неуморно не штедећи себе и не губећи време. Не стајаху немарни. То били су Христови богаташи строгих манастира и тесних усамљеничких скитова, простора правде у тескоби. Отварали су слух срца, камин саосећања, мењали му каквоту. Видесмо тамо благообразне Старце. Били су стећци уверења, исушени и кошчати, у позама преживелих Солунаца [то их је офирало да су Срби], скоро безплотни и молитвени, чак љубавни, заљубљеничке побожности. Али љубави тихе, умањујуће. И осмеха умањујућих али без повлађивања. Кротки опоненти екуменистичких активности и Аргонаути духовног ронилаштва. Били су некако живо свесни, ретке језичке рационалности, без уобичајених хијерархијских жалузина речи. А гледали су на унутра – у смислу светости тј. опште кампање привржености једном искупљењу. Благодатни сусрети с њима као с нашим родовским протојерарсима закриљивали су љубављу, ограђивали вас од света. Знали су одговоре на насушна питања. Питао ништа нисам, довољно је било да их гледам. Не само што ти дају, него и преко плота пребацују више од траженог. Без своје воље били смо ганути аутентичношћу њихових непритворних осећања, погађајућих наговештавања. Свет у коме је богатство комично а скромност лепа.

 

Једне прилике ишли смо ка Малој Светој Ани. Тражимо пут. Најопојнија авантура једног духовно инвалидног августа, не августа лета. Каузалном помишљу знао сам се само по пасошу. Звона са цркве заглушивала су градску сујету у срцу мрског кукавца, гнусног и гадног, моју стручну манијакалност, конформистички еклектицизам – блуд лажи самосоцијалног усамљеника заразне нормалности. Његов самоуверени карактер говорио је рационално али не искуствено, праћен типичном асоцијалном патетиком. Међутим, овде се градио гносеолошки трансфер с монасима према истоликости израза, можда и у појавним привидима и пробним истинама без намена. У општој релативности, у двостраности свеколиког семидуализма – у коме је све или исто или је нешто друго, ах! … толико тога – што ипак ништа не мења на ствари. Њихово отпадништво од света исијавало је смисао монаштва у форми афористичког уразумљивања. Често су се и шалили али требало их је супротно схватити. И поред духовног трезвења остали су доброћудни, презревши свет и себе сâме. Нису говорили директно већ само копираним обележјима, показатељима. Порука је јасно проистицала из самог начина њиховог обраћања – поготово на питања постављена с лукавом мишљу. Климали су уназадно главом по монашки, а не као ми. Били су подземне (или подрумске) институције, амбасаде или конзулати, али не држава већ чврстих уверења са својим логичким имунитетима. Повериоци истина, они ту залажу своје портфеље хипотекарних духовних деоница. Гледам њихов плаво-црни тен. Били су као тог лета, летос рођени. Воајер гледа, – дражи се. А они би имали саосећање за скривене љубавнике и воајере из калемегданских жбунова. Безобјектна, врхунска љубав уз нарколептички снено бдење, духовна бонаца. Осећала се сродност другачија од крвне. Па ипак, романтичне речи овде не пристају. Често у неочекиваном облику тумачили су очигледности а када је изгледало да се подсмевају они се нису подсмевали а ви би – замрли. Нису лукаво мудровали, озбиљно се лаћајући свог спасења. Осећала се снага кротости под мучеништвом савести, тј. шибана савешћу, не прутом. Њихова бледа лица могла су да запламте јер, усред приче, брижно би се сетили својих светих стараца –  тако сам то тумачио. Могли би да вас похвале а после као да им више нисте одговарали (јер би сте се узохолили, узносили или само усладили њиховом пажњом). А нису волели ни стилско удвориштво. Блага ексцентричност била им је најбољи лек за најдубља ожалошћења и бол. Њихове несанице су и превише знале, потказиване подочњацима и закрвављеним беоњачама. Смерноумне хагиографске шале њихове личиле су на архифонемску исповест моралности. Чували су духовну дистанцу с рафинманом достојанства и своје добре строгости јер истина се губи ако се емотивно воли. Била је то позитивна дистанцираност, самилосна, не саможива, не бенедиктинска повученост. Православље је античулна вера, мада је у недрима срца, одраз је будних закона. Она је бритко бдење у разборитости штимоване пажње без протестантског субјективизма. Религијски занос проповеда љубав а шири мржњу као што и с љубављу жена егзалтираних на јавим местима нешто није у реду. Љубав им је била поклоњена казна оштроумне пажње, трагични дар бистре празнине. Били су сажаљиви војници побеђени увидом истине, заробљени срцем које само небо теши – строго пазећи на ћутање о томе. Нешто у њиховој тајновитој бризи без повода имало је милину извесних особитих и нежних обзира, човечанству још непознатих. Објашњења којима су давали и себе, без зналачких осмеха, личила су на губљење времена са нама али оно једино води напред, путем ка уздизању – ка љубави прирођеној себи, ником неукраденој. Увиђамо да време не припада нама већ нашим делатностима. Мелемно време је протицало на капаљку, једно зауставно време, стрма непокретност. Сеизмографске арабеске хиландарских зидина углобљавале су своје пукотине попут начела систематично усаглашених у једној личности.

                                                                                                                               *     *     *

 

Као мали у Прокупљу, волео сам да разговарам и да се играм са уображеним шареним петлом а он ме је заражавао својом гордошћу. И овде је дизала главу једна нарочита гордост која погађа људе због честих контаката са својим славним прецима којих је пун Хиландар. Монаси страхују од тога. Тада још била је идиоритмија. А опет, – осећао се колективни хелиотропни ковитлац фузионе животности у платинастом станиолу духа, опијеност променом и језиком без репрезентација, једна уметност уклоњених мотива. Из вечног полусумрака цркве допирали су факсимили старих молбених фраза, одзвуци византизма и појање с музичким изразом атавистичког, орфичког блуза. Слушаш литургије, читање древних канона написаних уз ридање, и одједном је — давно.

 

Свуда по околишу су рудине, шуме, скитске црквице различите од академских храмова – природа кохерентна као само смирење, креација. Светлост у свим жанровима и алгоритми сачињени од завоја и равних површина, од серафичког пољског цвећа и мимоилазећих стазица, леја, цистерни и провалија. Изферментисана тинктура територијалног простирања локалних еремитских духовних попришта персонализовала је топографију терена. Али није то било имперсонирање визуела као кад у облаку видиш јагње, лабуда. Просторне и спектралне варијације у неупрошћеној перспективи, маневри намера и смерови пуни недоследности, наметали су преваљивање атонских раздаљина чак и поткупљивањем. Отуда извесна подозривост примењених растојања чије скице су се флуидизовале, обамирале ка хоризонту сажимајући међе. Али масиви су тежили висинама. Запазио сам једног одрпаног, сличног руским заветним странственицима. Недоследно својој скоро кловновској наказности, био је блештавији од биљурног холивудског гламора. За тили час замаче. Као и Бог, од многих непримећен.

 

Потуцао сам се урвинама можданих кривина а и староседелачким рогљевима и сокацима Кареје, налик старом граду Давидовом, Салему. Ту живот није био часомични ток, спретан пролаз изненађења. Напротив, зрачи енергија немењања, уређеност, као правилност линија магнетног поља. Нестаје адикције на идеацију времена. Бестелесна свеобухватност замењивала је трајање – време је постало немушти ехо, вегетативна обзнана атемпоралности. Сметала ми је мало скоро сујеверна традиционалност. Кристално чист ваздух одгонио је туробну градску еуфорију али и призивао сећање на климатске уличне борбе и угљеником загађену, алифатичну атмосферу Београда. Нестале су и различитости знаменовања које заклањају оригинал. Несташе уметнуте замисли и чулни утисци структурисани као језик, јаловост која обавезује. Нестало је поимање лажног дневног светла, техничке тишине. Побегли смо из опорезујућег времена, из света бележака.

*     *     *

Кажу да и пчеле имају осећање части. Срби су горд и надмен народ што је на Западу ретко. То им се и  наплаћује. Али умрли вас овде озбиљно упозоравају из покојишта свог. А и виђење маховине и плесни начас вас смири. Гордост се брзо топи. Оканих се себе. Ноћ је била коротно црна као крејон, магија цилиндра. Из даљине чуло се неко пригушено нељудско завијање, па онда неки праисконски јецај. Призив самога себе или оглашавање мог изворног поимача? У позадини ноћи назирала се Хеката, саблазан древне змије. Деградација вере развија апстрактну логику. Због склоности ума ка мономаничним аналогијама и несаосећању вери наше срце је оправдано увређено и не разгорева се. Тако се оно хлади. Затворено срце говори охоло.

 

Изнова из шуме допире некакав ропац тугованки а истовремено и симфонија шестопсалмија на потки глагољице из хиландарске цркве. Затим нека химнична чтенија слична етидама бродских сирена. У глави се указује белина коју се неко осмелио да назове врховним светлом духовности или је то било само надахнуће. То светло што сеже из дубине, из залеђа, бавило се и нарученим убиствима, родоскрвњом, сеобама али и идеалима и верским просветљењем. Било је као гомила зрака у служби проглашења неке републике ронилаца на дах, сјај дубок и плав, априорна  исправка свих неправди. Божје милосрђе не превазилази сва милосрђа – оно је изнад сваког милосрђа јер превазилажење је могуће и у глупости. Доминирао је нестворен, дакле непостали, Апсолут узнет до несхватљивог. Треба прихватити да Он није створен, па га не треба ни тражити. Јер како га наћи умом ако уопште није ни створен? Он је изнад стварања, изнад умног објективизовања, идеогенезе. Прилично несхватљиво, јер духовне истине неприступачне су доказивању. Хришћанска тријадологија јасно је надилазила јеврејски монотеизам а далекоисточна чуда и нису духовност. Хипнотична била су та самотна предвечерја (тамо она још постоје), без поветарца. Фламинго-светлост се мрачи. Телесно се топи у дух и осећа оно ваздашње, вечно. Преовлађивао је уникатно маркиран Бог.

*     *     *

 

Последњи дан. Нестале су мигољиве сањарије, неодложне даљине – позитура пространства је срушена. Почињеш да сагледаваш, ма колико бледо, неуловљиве шифре компендијума што нигде није записан сем у наслутима једног изгубљеног ритма ван израза ма којег језика. Оборена је пустош, увезано време, нестао естетски улицкан мир и хигијенски мислени прилози. Осећаш вишак радости. Овдашњи енергетски мир тутњи као замишљена звучност умних увида али ван полусенке ега. Нêма сила, – жироскоп правоверја. Оприсутњено Богодејство и немогућност засецају у предметну стварност као при тунеловању честица. Ванвременост неке друге збиље јављала се у магновеним међупериодима трајања. Осећала се жртва многобројних скривених анахорета вековима подношена Богу, духовни лавиринт примогенитуре православља у саприсуству Светог Духа. Мени, порочном комунисти, изгледала су та њихова камерна преживљавања парадоксална скоро као кажњавање мука, мило-за-драго изнуривањима, казна за истрпљено. Мрски ми је био поносити его поменутог прокупачког петла. Мрзео сам његов его али не и њега самог, њега сам волео, као и дрску поноситост једног комшијског пса. И њега сам волео. И небу је можда мрска само наша надменост, не и ми сâми. Из таме, видооке атонске тмине, допире цвркут младог коса који покушава да научи да пева. Причињава ми се једва чујни глас – Христово "Хајдете са мном"? Поново Га спомињем. Плеоназам.

 

Napomena: Zahvaljujem se nasem cenjenom drugu gonzu013 sto je ovaj tekst posrbio, prebacio iz latinicnog u cirilicni. Ne ide bas da se o Hilandaru pise latinicom. A ranije sam se brukao.

Честитам нашем уваженом колеги Грку, завршетак једног и почетак следећег животног доба,
уз савет баке г-ђе Гице моје Зорице,
"Нека је пензија толика колика је, само што дуже да се троши...". 

Грк отишао у пензију?
Па ко ће сад да лечи овај народ?
У сваком случају, честитам и желим му да што дуже роби пензиони фонд!
ГРЧЕ, ОДЕРИ ИХ!
У то име, Живео нам ти!

Uf, fala vam Iznogude na cestitci kao i na svim divnim vasim fotkama - ah ... kako sam u mnogima uzivao. I koliko je sjajnih 'bildera' ovog Foruma! Kako zahvaliti svima? Gonzo 013 bas i nije trebao da me ofira. Danas je bio moj zadnji radni dan na Med. fak. i Klin. cent. O tome nemam emocija. Posle bilo je i cascavanje a i moji mikroskopski dijagnosticari priredili su mi pivenje 15-yr-old-Glenfidich-a. Dan ranije je nas penzionisane nastavnike (33 profana med. fak. otislo je juce u penziju) primio Dekan fakulteta na simpaticnom koktelu. Pijuci belo vino [brez reklamu kuje!], pre par dana, napisao sam prethodni post o boravku u Hilandaru davne 1986. (biti ce i jedna fotka o tome kad je nadjem). Prekjuce sam peglao text a juce ga gonzo013 posrbi. Vi ste mi cestitali penziju prvi, posle gonza013 i njegove Zorice. Ne dam ja na to nista ali vase fotke ... a secam se i sudbine vase bake 1941. njenog puta s pijace - prvo uz Bul. KA pa onda uzbrdo desno, u smrt, ne zabivljem. Vasoj baki u secanje! Patetika guli kozu! Nacicemo se jedared ...

Srećno i dugovečno u penziji!!!!



Pozdrav ...

Dirnut sam i fala vam Topcidere - kao i na sjajnim fotkama nasih manastira koje ste vi postavili. A ni ostale vase fotografije ne zaboravljam. Jeli ovo bas Z. Potok? Kako znate? Odakle nabaviljate ovu robu? A inace - smanjimo dozivljaj!

Pozdrav svima ...

Neeeee, ne bi trebalo da se kaže otišao u penziju, već došao u penziju! Srpski jezik je čudan. Odlazi se negde drugde, na put na primer... Pridružujem se čestitkama i dobro nam došao u klub penzosa, gospodine Grče!