Moj mladji brat s majkom u Nisu, oko 1964g.
Na SKAJSKREPER-u, odakle je vecina gornjih fotosa uzeta, niski forenzicari nisu mogli da identifikuju lokaciju ove fotke na osnovu zgrade u pozadini. Cak dovode u pitanje da je uopste i snimljena u Nisu. Ali sasvim sigurno - snimljena jeste u Nisu. Ja tvrdim da je negde kod zel. stanice Crveni krst a niski forenzicari da je negde blize centru. Verovatnije je da su oni u pravu. Ali gde?
Фала ти, Грчићу Миленко, што мислиш на друга...
Твој друг је ову слику скинуо одавно. А на Скајскреперситију, тамо где је Ниш, оде повремено и поставља слике. Слике ове зграде је неколико пута тамо постављао (као и овде) из разних углова и из разних периода. Најкаснију с краја Другог светског рата.
За ову је замолио једног пријатеља, трговца разгледница, да му купи. Платио уредно.
Лудвик Куба (чеш. Ludvík Kuba; Подјебради, 16. април 1863 — Праг, 30. новембар 1956) био је чешки сликар пејзажа, музичар, писац и професор Уметничке академије у Прагу. Овај Чех је путовао по целом Балкану, цртао и бележио народне умотворине, песме пре свега.
Поставићу овде неколико његових репортажа из сарајевског часописа Нада, с краја 19. и почетка 20 века.
У пространој плиткој долини, чије дно готово је равница, лежи град Ниш, који се, што се положаја тиче натјече с Биоградом (Београдом).
Брежуљци и брегови истом се подаље и полагано издижу, а обронци су им красно ошумљени. Импозантан је поглед на раштркано мјесто, јер се слика његова не цијепа у појединости, већ мирно и јединствено скупља се ту кров до крова у једној великој маси, коју ћемо најбоље прегледати истом онда, ако се успнемо на који од оближњих брежуљака.
Непрекидно поље кровова проткано је зеленилом бајног дрвећа, које преплиће цијели град и које му даје мило, пријатно лице. Најзгодније средиште цијелога града јест катедрала са пет торњева, чији бијели зидови љескају се као сребро у даљини. Грађена је у слогу православних храмова.
Околину мјеста запремају велике творнице и војарне. Униђемо ли у град, спокојно ћемо тумарати оним пријатним улицама, па биле оне велике и главне, гдје има највише једнокатница, којима је први бој (спрат) изишао више напоље, бацајући на тротоар велику сјен, или су то оне покрајне тихе уличице, гдје видимо древним начином грађене ниске глинене зидове, подупрте новим гредама, покривене ћеремидом, преко којих се надвило бујно растлиње из вртова и гдје прекрасна прочеља, прозори и диванхане древних зграда тек крадимице провирују из густих скупина дрвећа.
То је уопће карактер тамошњих зграда и станова, да стоје усред башче, у којој има смокава, ружа, грожђа, лубеница у најљепшег цвијећа. И најсиромашни]а кућица довољно је зрачна, јер имаде велике прозоре и таване или веранде у приземљу, а у бојевима балконе.
У главним улицама, гдје су старе зграде дојако сачуване, јесу у приземљу дућани, а први бој изишао је нешто напоље, штитећи их чисто од кише и сунчане жеге. У том погледу наличе много на Сарајево.
На широком тротоару постављене су често под разастртим платном пред каванама столице и столови, гдје се љети пије кава, као што то виђамо у Далмацији. Тек некоје улице и тргови имају карактер, који би се по домаћој терминологији могао означити ријечју „швапски“.
Са трга, гдје има увијек цијели ред кола, која су ту ради удобности туриста, који се морају дуље возити по онамошњим прашним цестама, долазимо идући прама сјеверу на ћуприју, која иде преко рјечице Нишаве. Ту ћемо часком попостати.
На први поглед опазићемо голему стару тврђаву са лијепим зидовима и капијама, у коју није дозвољен улаз. Нијесам могао насликати те тврђаве и то зато, пошто ми недостајаше времена, да затражим за то дозволу.
На рјечици су красни стари бијели млинови, који упосред врба и топола дају идиличку слику.
Десно пред мостом има красна цеста, уз коју је с лијеве стране (прама ријеци) красан перивој (парк), који је уређен за опћинство, а с десне стране (прама граду) има врло дугачка једнокатница, испред које расте опет низ топола. На први мах чини се, да је то једна зграда, али ако боље промотримо, видјећемо, да су то двије зграде; и то одмах с почетка је војничка казина, а она за њом краљевска палача, гдје љети борави краљ.
Најближи излет у околицу јест до повјесне „Челе-куле“, која је по сата јужно од Ниша. Након једног крвавог боја, што га бише Срби у овом вијеку за своје ослобођење, саградио је побједитељ од лубања цијелу кулу таман крај цесте, којом се долази у Ниш, да пролазнике ухвати страва, кад је опазе. Србе обичавају пред страшним спомеником скидати капу, као пред посвећеним мјестом. Послије ослобођења Србије претворена је пак та зграда у велебну црквицу, у којој видимо још сада издубине, гдје су стајале на површини лубање, које су временом оданле испале. Унутри је пак зграда пуна људских лубања, о чему се можемо властитим очима освједочити по разним пукотинама. То је мјесто сваком Србину свето.
Окружна варош Пирот лежи близу бугарске границе. Нема ни сат жељезницом да дођеш одовуд у Цариброд, гдје почиње сусједна кнежевина.
Пирот лежи на рјечици Нишави. у пространој долини, која је спрам југа затворена стопрв у Бугарској Драгоман-планином. Међа српско-бугарска цијепа ову долину и дијели ју тако међу двије политичке државе.
Пошто нема ту наравне међе, нема ни етнографске. Овака међа нађе се прије крај Ниша, гдје Суха планина, и Тресибаба (преко 1700 м) ријеку Нишаву стискају у такозваној Клисури. Клисура је дугачка сутјеска и тако уска, да јој је мало равних. Високе литице падају ко одсјечито у Нишаву, а влак, који онуда пролази, вијуга се сасвијем уз стијену. За Клисуром изненађују нас већ други дијалекат, ношња, куће и т. д.
Ношња сељака у Пиротској околици иста је све до Драгоман-планине. Калпаци или шубара (капе од коже), бијела хаљина и танке гаће од вуне налик су на македонску ношњу. Када је хладно, носи се шуба (Pelz). Женске оправе разликују се само у толико, да се овдје носи црна ћурдија. као што у Херцеговини и Далмацији (дуга црна хаљина без рукава).
Сеоске куће, како се виде одмах за Клисуром, налазимо не само у Пиротској долини, него и даље по Бугарској за Драгоман-планином, у околини Софије, у Ихтимаму, дапаче и у Румелији. Лијепа су вида, прем грађене само од глиба, а покривене ћерпичем. Правилно наћи ћеш у њих ћошке или сајване, т. ј. кућа је са једне стране отворена, ступовима снабдјевена, те се виђа као шупља. Да су оваке куће на кат, биле би налик босанским и херцеговачким кућама, које имаду таване (спратове). Ама тамо су све куће ниске.
Дијалекат је засићен с пуно елемената бугарских, као што је то природно у пограничног говора. Футур је бугарски, деклинације по бугарском утјецају нема.
Земља је лијепа и плодовита. Увелико гоји се лоза, и разна жита, тимари се много благо. У недјељу креће се весели свијет да сједне мало уз чашу добра вина, док жене међутим чуче пред кућама — сједе и бесједе. Млађарија пак купи се у коло те пјева.
О Пироту се посљедњи пут много говорило за српско-бугарског рата. Тек Пирот је не само у овом рату, него и уопће у војеном погледу од вајкада тачка за сретање. Да је Пирот важно мјесто у стратегичком позиву, то се на њем одмах опажа и то позитивно и негативно.
Позитивни знаци овог војнички важног мјеста виде се најприје на старој тврђави, грађеној још за османлијског доба. Сада — акопрем је доста добро сачувана, служи више за барутану и магазин војничког материјала, јер у модерном рату не би много важила. Други позитивни знаци јесу: нове тврђаве на околним брежуљцима, подигнуте након бугарског рата.
Негативни знакови јесу, што због ратне опасности није било те ни нема овдје никаквих ваљаних зграда, ни старинских нити нових. Стара сахат-кула у чаршији и то је све! Црква пиротска јесте додуше велика, тек архитектонски више занимљива него красна. За туристу је занимљива оригинална јој звонара.
И тако се приказује Пирот више као велико село спрам других српских градова: Крагујевца, Смедерева и т. д. Грађанство живи спорим мирним животом, неимајући фабрика ни велике трговине. Сиромашнија врста тке врло лијепе ћилиме, на онаки исто начин, као што и у Босни и Херцеговини.
Дошли ми до тога подунавскога града по копну или по води, жељезницом или паробродом, увијек ћемо осјетити, да смо ушли у богати, трговачки предио.
Животне прилике врло су повољне. Жељезнице и лађе извозе јефтино природне плодине. А тијех је у изобиљу: крмад и стока, лој и восак извозе се понајвише у Аустро-Угарску, а поред тога имаде ту много кукуруза, изврсног вина, воћа и т. д.
Најљепша је вожња до Смедерева паробродом. Дунав се ондје разлио широко попут морског залива. Сјеверна равна обала, обрасла густим врбама, налик је на равну црту, јер нигдје нема никаквога вршка, који би стршио изван те линије. То је земљисте Аустро-угарске монархије. Јужна обала имаде разноличније лице. Није додуше онако јако чланковита као код Београда, али лијепи обронци згодно су земљисте за винограде, те пружају оку красан видик.
А када се приближимо граду, ту је красна стара утврда, чије зидине стоје стрмо над дунавским валовима. Та огромна утврда потјече јоште из времена старе српске самосталности. Саградио је или Стјепан Високи, или Ђурађ Бранковић (1427.—1456.). У то доба играло је Смедерево уопће знамениту улогу у српској повјести. На новцима Бранковићевим имаде име Смедерева, по чем се може закључивати, да су овдје биле ковнице новца.
По смрти Лазаревог сина Стјепана Високога постало је Смедерево пријестоницом Србије. Но та слава потраја само 29 година (до год. 1459.). Османлијских руку допане додуше већ за Мурата год. 1439, но год. 1444. доби га опет Бранковић. Син Ђурађев Лазар владаше само двије године, а његова смрт бијаше кобна и по Смедерево, које год. 1459. паде опет у османлијске руке, гдје остаде све до год. 1805. Те године добише га опет Срби и то на кратко вријеме од 8 година, послије чега морадоше опет чекати све до год. 1867, када (тврђава) Смедерево припаде опет Србији.
Тлоцрт (тврђаве) Смедерева јесте неправилан трокут, са 24 куле, које га баш не пољепшавају. У утврди је још данас војништво, но оно жалибоже страда љети много од грознице.
Дођемо ли на обалу, наићи демо на множину робе, те одмах осјећаш, да си у трговачком граду. Дунавом плове велике лађе на весла. У самоме граду, ако није пазарни дан, нећемо наћи ништа особита, а од зграда занимаће нас једино нова црква. Но и та није ништа особито, као уопће цијели град, који не одаје ништа средњеевропскога.
Но оставимо ли дио града, што је на обали, и кренемо ли улицама, што воде јужно, долазимо на занимљиво гробље, одакле је красан видик на Смедерево и на околину с Дунавом и на супротну банатску обалу, а осим тога наћи ћемо ту ријетки споменик из онијех древнијех времена, красну црквицу из године 1010. Пошто се уздиже на брежуљку, зове се „Горња црква". То је најстарија од свијех српскијех цркви.
Смедеревско окружје, макар да је најмање од свију српских окружја, није најсиромашније, већ обратно. Ту нема гора, које би сметале, да будне земљисте плодно, паче ријека Морава, која овдје близу утиче у Дунав, чини га још више плодовитим. Низина према истоку зове се за разлику од Шумадије по истоименој ријеци Морава, а њезин најближи дио од ушћа ријеке Мораве до Смедерева Годомин.
Становници овога благословенога краја прославише се у бојевима за српску слободу.
У околици успијева јако лијепо винова лоза. Већ у римско доба садио је овдје винову лозу римски цар Аурел Валерије, што ју је донио из Азије. Данашње Смедерево звало се онда Aureus Mons.
Поред окружних уреда имаде овдје банка и реална гимназија.
Год. 1866. имало је Смедерево 5000 становника, али данас имаде их дакако пуно више.
Ту се пече и изврсна опека, пошто ту имаде добре глинене земље. Циглане су већином у поријечју ријеке Језаве, која оплакује зидине старе утврде. Ријека Језава јест грана ријеке Мораве, која се од ње дијели, те утиче 5-6 сати пред својим утоком у Дунав. Љети је Језава полусуха, особито у почетку. Код Смедерева пак имаде увијек воде. Смедеревска утврда стрши тик њезина ушћа, тако да трокут, који чини тлоцрт тврђаве, бијаше са свију страна водом опточен, што је у доба, док не бијаше барута, имало велику стратегичну важност, које данас више нема.
Данас је утврда више касарном и романтичким уресом, без које не може нико представити Смедерева, који га није видио.
Divan je Nis i nocu
Stara Srbija u novom Nisu
Moj mladji brat s majkom u Nisu, oko 1964g.
Na SKAJSKREPER-u, odakle je vecina gornjih fotosa uzeta, niski forenzicari nisu mogli da identifikuju lokaciju ove fotke na osnovu zgrade u pozadini. Cak dovode u pitanje da je uopste i snimljena u Nisu. Ali sasvim sigurno - snimljena jeste u Nisu. Ja tvrdim da je negde kod zel. stanice Crveni krst a niski forenzicari da je negde blize centru. Verovatnije je da su oni u pravu. Ali gde?
Фала ти, Грчићу Миленко, што мислиш на друга...
Твој друг је ову слику скинуо одавно. А на Скајскреперситију, тамо где је Ниш, оде повремено и поставља слике. Слике ове зграде је неколико пута тамо постављао (као и овде) из разних углова и из разних периода. Најкаснију с краја Другог светског рата.
За ову је замолио једног пријатеља, трговца разгледница, да му купи. Платио уредно.
Поставићу овде неколико његових репортажа из сарајевског часописа Нада, с краја 19. и почетка 20 века.
У пространој плиткој долини, чије дно готово је равница, лежи град Ниш, који се, што се положаја тиче натјече с Биоградом (Београдом).
Брежуљци и брегови истом се подаље и полагано издижу, а обронци су им красно ошумљени. Импозантан је поглед на раштркано мјесто, јер се слика његова не цијепа у појединости, већ мирно и јединствено скупља се ту кров до крова у једној великој маси, коју ћемо најбоље прегледати истом онда, ако се успнемо на који од оближњих брежуљака.
Непрекидно поље кровова проткано је зеленилом бајног дрвећа, које преплиће цијели град и које му даје мило, пријатно лице. Најзгодније средиште цијелога града јест катедрала са пет торњева, чији бијели зидови љескају се као сребро у даљини. Грађена је у слогу православних храмова.
Околину мјеста запремају велике творнице и војарне. Униђемо ли у град, спокојно ћемо тумарати оним пријатним улицама, па биле оне велике и главне, гдје има највише једнокатница, којима је први бој (спрат) изишао више напоље, бацајући на тротоар велику сјен, или су то оне покрајне тихе уличице, гдје видимо древним начином грађене ниске глинене зидове, подупрте новим гредама, покривене ћеремидом, преко којих се надвило бујно растлиње из вртова и гдје прекрасна прочеља, прозори и диванхане древних зграда тек крадимице провирују из густих скупина дрвећа.
То је уопће карактер тамошњих зграда и станова, да стоје усред башче, у којој има смокава, ружа, грожђа, лубеница у најљепшег цвијећа. И најсиромашни]а кућица довољно је зрачна, јер имаде велике прозоре и таване или веранде у приземљу, а у бојевима балконе.
У главним улицама, гдје су старе зграде дојако сачуване, јесу у приземљу дућани, а први бој изишао је нешто напоље, штитећи их чисто од кише и сунчане жеге. У том погледу наличе много на Сарајево.
На широком тротоару постављене су често под разастртим платном пред каванама столице и столови, гдје се љети пије кава, као што то виђамо у Далмацији. Тек некоје улице и тргови имају карактер, који би се по домаћој терминологији могао означити ријечју „швапски“.
Са трга, гдје има увијек цијели ред кола, која су ту ради удобности туриста, који се морају дуље возити по онамошњим прашним цестама, долазимо идући прама сјеверу на ћуприју, која иде преко рјечице Нишаве. Ту ћемо часком попостати.
На први поглед опазићемо голему стару тврђаву са лијепим зидовима и капијама, у коју није дозвољен улаз. Нијесам могао насликати те тврђаве и то зато, пошто ми недостајаше времена, да затражим за то дозволу.
На рјечици су красни стари бијели млинови, који упосред врба и топола дају идиличку слику.
Десно пред мостом има красна цеста, уз коју је с лијеве стране (прама ријеци) красан перивој (парк), који је уређен за опћинство, а с десне стране (прама граду) има врло дугачка једнокатница, испред које расте опет низ топола. На први мах чини се, да је то једна зграда, али ако боље промотримо, видјећемо, да су то двије зграде; и то одмах с почетка је војничка казина, а она за њом краљевска палача, гдје љети борави краљ.
Најближи излет у околицу јест до повјесне „Челе-куле“, која је по сата јужно од Ниша. Након једног крвавог боја, што га бише Срби у овом вијеку за своје ослобођење, саградио је побједитељ од лубања цијелу кулу таман крај цесте, којом се долази у Ниш, да пролазнике ухвати страва, кад је опазе. Србе обичавају пред страшним спомеником скидати капу, као пред посвећеним мјестом. Послије ослобођења Србије претворена је пак та зграда у велебну црквицу, у којој видимо још сада издубине, гдје су стајале на површини лубање, које су временом оданле испале. Унутри је пак зграда пуна људских лубања, о чему се можемо властитим очима освједочити по разним пукотинама. То је мјесто сваком Србину свето.
Л. Куба.Окружна варош Пирот лежи близу бугарске границе. Нема ни сат жељезницом да дођеш одовуд у Цариброд, гдје почиње сусједна кнежевина.
Пирот лежи на рјечици Нишави. у пространој долини, која је спрам југа затворена стопрв у Бугарској Драгоман-планином. Међа српско-бугарска цијепа ову долину и дијели ју тако међу двије политичке државе.
Пошто нема ту наравне међе, нема ни етнографске. Овака међа нађе се прије крај Ниша, гдје Суха планина, и Тресибаба (преко 1700 м) ријеку Нишаву стискају у такозваној Клисури. Клисура је дугачка сутјеска и тако уска, да јој је мало равних. Високе литице падају ко одсјечито у Нишаву, а влак, који онуда пролази, вијуга се сасвијем уз стијену. За Клисуром изненађују нас већ други дијалекат, ношња, куће и т. д.
Ношња сељака у Пиротској околици иста је све до Драгоман-планине. Калпаци или шубара (капе од коже), бијела хаљина и танке гаће од вуне налик су на македонску ношњу. Када је хладно, носи се шуба (Pelz). Женске оправе разликују се само у толико, да се овдје носи црна ћурдија. као што у Херцеговини и Далмацији (дуга црна хаљина без рукава).
Сеоске куће, како се виде одмах за Клисуром, налазимо не само у Пиротској долини, него и даље по Бугарској за Драгоман-планином, у околини Софије, у Ихтимаму, дапаче и у Румелији. Лијепа су вида, прем грађене само од глиба, а покривене ћерпичем. Правилно наћи ћеш у њих ћошке или сајване, т. ј. кућа је са једне стране отворена, ступовима снабдјевена, те се виђа као шупља. Да су оваке куће на кат, биле би налик босанским и херцеговачким кућама, које имаду таване (спратове). Ама тамо су све куће ниске.
Дијалекат је засићен с пуно елемената бугарских, као што је то природно у пограничног говора. Футур је бугарски, деклинације по бугарском утјецају нема.
Земља је лијепа и плодовита. Увелико гоји се лоза, и разна жита, тимари се много благо. У недјељу креће се весели свијет да сједне мало уз чашу добра вина, док жене међутим чуче пред кућама — сједе и бесједе. Млађарија пак купи се у коло те пјева.
О Пироту се посљедњи пут много говорило за српско-бугарског рата. Тек Пирот је не само у овом рату, него и уопће у војеном погледу од вајкада тачка за сретање. Да је Пирот важно мјесто у стратегичком позиву, то се на њем одмах опажа и то позитивно и негативно.
Позитивни знаци овог војнички важног мјеста виде се најприје на старој тврђави, грађеној још за османлијског доба. Сада — акопрем је доста добро сачувана, служи више за барутану и магазин војничког материјала, јер у модерном рату не би много важила. Други позитивни знаци јесу: нове тврђаве на околним брежуљцима, подигнуте након бугарског рата.
Негативни знакови јесу, што због ратне опасности није било те ни нема овдје никаквих ваљаних зграда, ни старинских нити нових. Стара сахат-кула у чаршији и то је све! Црква пиротска јесте додуше велика, тек архитектонски више занимљива него красна. За туристу је занимљива оригинална јој звонара.
И тако се приказује Пирот више као велико село спрам других српских градова: Крагујевца, Смедерева и т. д. Грађанство живи спорим мирним животом, неимајући фабрика ни велике трговине. Сиромашнија врста тке врло лијепе ћилиме, на онаки исто начин, као што и у Босни и Херцеговини.
Л. Куба.Pozdrav svima ...
Дошли ми до тога подунавскога града по копну или по води, жељезницом или паробродом, увијек ћемо осјетити, да смо ушли у богати, трговачки предио.
Животне прилике врло су повољне. Жељезнице и лађе извозе јефтино природне плодине. А тијех је у изобиљу: крмад и стока, лој и восак извозе се понајвише у Аустро-Угарску, а поред тога имаде ту много кукуруза, изврсног вина, воћа и т. д.
Најљепша је вожња до Смедерева паробродом. Дунав се ондје разлио широко попут морског залива. Сјеверна равна обала, обрасла густим врбама, налик је на равну црту, јер нигдје нема никаквога вршка, који би стршио изван те линије. То је земљисте Аустро-угарске монархије. Јужна обала имаде разноличније лице. Није додуше онако јако чланковита као код Београда, али лијепи обронци згодно су земљисте за винограде, те пружају оку красан видик.
А када се приближимо граду, ту је красна стара утврда, чије зидине стоје стрмо над дунавским валовима. Та огромна утврда потјече јоште из времена старе српске самосталности. Саградио је или Стјепан Високи, или Ђурађ Бранковић (1427.—1456.). У то доба играло је Смедерево уопће знамениту улогу у српској повјести. На новцима Бранковићевим имаде име Смедерева, по чем се може закључивати, да су овдје биле ковнице новца.
По смрти Лазаревог сина Стјепана Високога постало је Смедерево пријестоницом Србије. Но та слава потраја само 29 година (до год. 1459.). Османлијских руку допане додуше већ за Мурата год. 1439, но год. 1444. доби га опет Бранковић. Син Ђурађев Лазар владаше само двије године, а његова смрт бијаше кобна и по Смедерево, које год. 1459. паде опет у османлијске руке, гдје остаде све до год. 1805. Те године добише га опет Срби и то на кратко вријеме од 8 година, послије чега морадоше опет чекати све до год. 1867, када (тврђава) Смедерево припаде опет Србији.
Тлоцрт (тврђаве) Смедерева јесте неправилан трокут, са 24 куле, које га баш не пољепшавају. У утврди је још данас војништво, но оно жалибоже страда љети много од грознице.
Дођемо ли на обалу, наићи демо на множину робе, те одмах осјећаш, да си у трговачком граду. Дунавом плове велике лађе на весла. У самоме граду, ако није пазарни дан, нећемо наћи ништа особита, а од зграда занимаће нас једино нова црква. Но и та није ништа особито, као уопће цијели град, који не одаје ништа средњеевропскога.
Но оставимо ли дио града, што је на обали, и кренемо ли улицама, што воде јужно, долазимо на занимљиво гробље, одакле је красан видик на Смедерево и на околину с Дунавом и на супротну банатску обалу, а осим тога наћи ћемо ту ријетки споменик из онијех древнијех времена, красну црквицу из године 1010. Пошто се уздиже на брежуљку, зове се „Горња црква". То је најстарија од свијех српскијех цркви.
Смедеревско окружје, макар да је најмање од свију српских окружја, није најсиромашније, већ обратно. Ту нема гора, које би сметале, да будне земљисте плодно, паче ријека Морава, која овдје близу утиче у Дунав, чини га још више плодовитим. Низина према истоку зове се за разлику од Шумадије по истоименој ријеци Морава, а њезин најближи дио од ушћа ријеке Мораве до Смедерева Годомин.
Становници овога благословенога краја прославише се у бојевима за српску слободу.
У околици успијева јако лијепо винова лоза. Већ у римско доба садио је овдје винову лозу римски цар Аурел Валерије, што ју је донио из Азије. Данашње Смедерево звало се онда Aureus Mons.
Поред окружних уреда имаде овдје банка и реална гимназија.
Год. 1866. имало је Смедерево 5000 становника, али данас имаде их дакако пуно више.
Ту се пече и изврсна опека, пошто ту имаде добре глинене земље. Циглане су већином у поријечју ријеке Језаве, која оплакује зидине старе утврде. Ријека Језава јест грана ријеке Мораве, која се од ње дијели, те утиче 5-6 сати пред својим утоком у Дунав. Љети је Језава полусуха, особито у почетку. Код Смедерева пак имаде увијек воде. Смедеревска утврда стрши тик њезина ушћа, тако да трокут, који чини тлоцрт тврђаве, бијаше са свију страна водом опточен, што је у доба, док не бијаше барута, имало велику стратегичну важност, које данас више нема.
Данас је утврда више касарном и романтичким уресом, без које не може нико представити Смедерева, који га није видио.
Л. Куба.