Nestajali su oni koji su umeli da žive van životnog rezervata.  Nisu na sebe stavljali identitete koji nisu bili. Bili su ono što postoji pre lepljenja etiketa - nisu gradili građevine od koncepata. Nosili su na sebi duhovnu imprimaturu Promisla, bili na domak večnosti. Imali su validnost i snagu onih koji ne znaju ni za sumnje ni za nade. Takav Srbin bio je nestrpljiv i izdržljiv, nemiran ali odan, samovoljan ali veran. Znali su za argatovanje, lišavanja, nasilje, za stigmu poroka – sve to uz epitimičnu samokritičnost i intonacijski stav poštovanja u jeziku. Ali za strah nisu znali i u srcu nisu krili zlobu. Tada, kao i danas, dominira srpska obdarenost i nacionalna melanholija.  Nisu ustuknjavali pred bugarskim protivnikom za koga Winston Churchill kasnije, 19. oktobra 1943g., izjavljuje: “To je zao narod, kome valja očitati strogu lekciju … najvažniji je prvi udarac i smatram da Sofiju treba što pre zasuti bombama” (radilo se o potrebi bombardovanja Bugarske od strane saveznika u II. sv. ratu). Churchill je Bugare poznavao tridesetak godina. Na Churchill-ovu konsultaciju, Staljin mu je odgovorio: ”Da, Sofiju treba svakako bombardovati. Bugarska je pokrajina Nemačke”. U Londonu se 1915. propagirala simpatija  za borbu srpskog naroda protiv trojnog neprijatelja, onog naroda što veli “da je oteto prokleto”. Taj narod se posle ratova vraćao na svoje njive kao što se i Karađorđe posle velikih pobeda vraćao plugu. Vojska je mislila o svojim dalekim oranicama, tamo gde se grbe srpska brda.

          Srbskim vojnicima je možda bilo teško upravljati ali ih je lako bilo oduševiti. Bili su ljudi bez glasa, ali dovoljno ljudi da su umeli u svojim srcima da ućutkaju sentimentalne glasove koji su oplakivali njihovu tešku sudbu. Sudbine nema ali sudbi ima. Nisu se igrali zmurke rečima. Nisu govorili kao konferansijei a nisu im prijali ni intelektualizovani spiritualni delikatesi. Znali su da je sposobnost podnošenja njihove sudbe povlastica izabranih. Dakle, nisu govorili “!a sam” nego “ja sam”. Njihovo pokolenje živelo je delom nesvesno, nije poznavalo slast nežnosti. Ostavili su utočište domaćeg kutka i umirali su ne plašeći se mračne pretnje uske rake. Stradali su bez šûma. To su bila večita deca tajanstvenih sela i planina. Za njima ostajala su srpska groblja, lepa u skromnosti i nemaru svom. To je zato što je kult groblja u nas kult života kao u Zmajevim “Svetlim grobovima”. Zapamtimo: na ostrvu Vidu sahranjivalo se u more nešto beskrajno dragoceno. Srbin umire trpeljivo, držeći u ruci zapaljenu smrtnu sveću, i gleda njeno dogorevanje svojim skoro ugašenim zenicama, sa spokojstvom koje je možda veće od heroizma akcije. Njihovo potomstvo čine odrasla deca ozlojeđene zemlje. Oni su manje nevaljali ali su i manje nevini – manje profani ali mozda i manje veruju. A pretci - bili su jaki i nemi, neupadljivi, povijeni i izdržljivi kao zanemarene karijatide koje u noćnoj senci podupiru  osvetljene dvorane i veličanstvene građevine. Otadžbina je neverna svojoj deci i svi smo sirotani. Njih više nema i to nije ni važno, život hrli napred. Sve se zaboravlja, osim možda za nekolicinu onih koji su verovali u istinu tih ljudi, ispovedali istu veru – ili voleli te ljude.

U pozadini, most na Nisavi.

Niska posta u I sv. ratu

Spomenik vojvodi Stevanu Sindjelicu, junaku Cegra