Софија Јовановић, била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године, добила је 13 одликовања.
Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.
Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.
Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.
По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.
Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу, покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.
Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.
У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.
После рата се удала за ратног друга и није се појављивала у јавности. Остала је заборављена нарочито после Другог светског рата.
Једина слика Џепа коју сам видео.
Био сам млад чиновник, када ми је до руку дошло писмо са адресом: Петар Петровић, село Мањак, задња пошта Џеп. Смејао сам се пола сата, јер мањак увек има везе са џепом.
Онда сам погледао у књигу Списак места у СФРЈ и видео да су и Мањак и Џеп у општини Владичин Хан. Иначе, име Мањак уопште нема везе са мањком у каси, већ са глаголом манути, оставити, дићи руке од нечега, заборавити, занемарити...
Milorade !
Mnogo Ti hvala na iscrpnoj informaciji o toj izuzetnoj osobi - Sofiji Jovanović, koja je kao i mnoge druge, nestala iz fokusa javnosti, a to nije zaslužila. !!
Srdačan pozdrav
НА ГРОБУ МИЛОВАНА ГЛИШИЋА / ОДЛОМАК Политика, 11. новембар 1919.
Г-ђици Станки Глишићевој.
Данас сам била на дубровачком православном гробљу да посетим вечну кућу нашег књижевника и брата моје наставнице, која ми је поручила да не заборавим шта она овде има. [...]
Из града смо дошле на Бониново трамвајем. У мојој души је било добро и ведро: успомена из младости и једна лепа нада. Да ли сам то негде прочитала, не знам; са највећим поуздањем ја сам мислила да знам како изгледа гроб Милована Глишића: скромна лепа ниска ограда, на гробу плоча, над главом постоље у облику испрепуцале стене и на њему попрсје старога књижевника и доброга човека.
Знала сам потпуно како изгледа та глава, негде на изложби сам је видела; врло слична са природом; мале проницаве очи, неправилан нос, меснато лице, накострешене обрве и дуга бела брада и све то обасјано, као зимски предео сунчаним зрацима, добродушним осмехом пуним љубави и вере у добро.
Дођосмо пред гробље. Уплаших се кад видех да је закључано. Госпођица оде да замоли гробара да нас пусти и једно девојче са плавим очима као море дотрча и откључа нам врата. Одмах на уласку неколико споменика, готово једна група. Прелетех је очима и рекох:
– Хајдемо напред, овде није. На његовом гробу има његово попрсје или глава.
Тражисмо даље. Дубровачко православно гробље је мало и врло скромно. Нема оних уметничких радова, као што се виђа на страним гробљима, који чине да боравишта мртвих изгледа као неки музеј, узвишенији од свих музеја. Нема чак ни оних танких и високих чемпреса којих тако много има у католичком гробљу и који су једини, и по моме мишљењу најлепши и живи споменици сиромашних мртвих. Редови скромних камених пирамида између неколико зелених дрвета – то је место где спава вечним сном Милован Глишић, сеоско дете, које је постало честит и користан син отаџбине.
Наиђох на један споменик који ме јако потресе. Сасвим у углу између капелице и ограде подигнута плоча, један њен део уоквирен дебелим стаклетом, а преко стаклета гоздена мрежа. Унутра је рељеф од белог мрамора: На мртвачком одру лежи мртва мајка и мртво детенце. Како су лепи и мирни они који више не пате. Више главе женине човек у очајању са руком на челу диже главу горе; са једне стране одра плаче дечак, са друге девојчица. Вечита трагедија људскога живота и земаљске љубави.
Пођосмо даље узрујане прелећући очима све камене пирамиде. Нигде попрсја, нигде мермерне главе. И тек кад се вратисмо, госпођица нађе тамо код уласка подножје налик на испуцану стену и скроман натпис: Милован Глишић, година рођења и годиште смрти – више ништа. По гробу чиста плоча, око гроба лепа ниска ограда, а на постољу нема попрсја, ни главе књижевникове.
Моја нада се разби. Зар нисам сама крива за то разочарење? Мени се чинило као да нисам добила нешто што ми је обећано. Као да је онај доброћудни осмех, који сам се надала да видим, требало да каже свима ранијим скептицима: видите, ја више не лежим у гробљу робова, видите да смо ми оптимисти имали право; као да је тај осмех који је требало да падне на моју душу имао да каже свима данас озбиљно и оправдано забринутима; не бојте се, само радите поштено, видећете, доћи ће заиста много бољи дани.
Сама сам крива: хтела сам да ме утеши и охрабри један гроб.
Замолих госпођицу да, као што је обећала, оде у суседство и донесе цвећа, а ја приђох камену и место моје наставнице, сестре његове, пољубих испрепуцалу стену постоља; она је била хладна, јер на њој горе није било главе ни осмеха доброга чича Милована Глишића.
Шетала сам горе доле полагано и мислила: зашто ми тако брзо заборављамо своје велике мртве? Да ли смо немарни, или због једних великих заборављамо друге велике мртве? Или и једне и друге мртве тренутно заборављамо ради великих будућих живих?
У шипрагу зацвркута птица, као да хоће да ми улије неку наду. Ја је не разумедох. Дође девојчица са плавим очима и ја је упитах учи ли школу. Да. Зна ли где је Београд и шта је Југославија? Одговори да зна. Рекох јој да сам из Београда дошла и да хоћу овде да посетим гроб једног српскога књижевника.
– Милована Глишића! – рече она и пође ка огради.
– Да, њега, ти знаш – осмехнух се и обрадована помиловах девојчицу.
Млада девојка долази и носи букет зимских ружа. Љупка је била кад га је намештала по белој каменој плочи која покрива старога књижевника.
Како усамљени гроб оживи кад се по њему растури неколико цветова; како се пролепша кад се над њим савије млада добра девојка...
Пођосмо. У мислима му рекох збогом и помислих на сузе његове сестре кад јој будем писала да сам долазила, и на њену тугу што не може и она из слободног Београда још доћи у слободни Дубровник. Помислих да ће она ипак скоро доћи и одједном ми се учини да над постољем видим седу главу старог књижевника и његов ведар осмех пун оптимизма који ми вели: Доћи ћу и ја једном овде. Причекаћу још мало, али ме нећете заборавити – видећете...
Пођох кући и у мојој души пуче нека далека ведерина као плава пучина која се гибала и далеко предамном разастирала. А над плавим морем са обале дизале су се, тежећу другом плавилу, високо вечно зелени дрхтави кипариси, као жеље, као молитва и као нада...
Дођох кући и узех перо да пишем сестри Милована Глишића и – написах ове редове.
Нека ми моја добра наставница опрости што нисам могла само њој о том писати, што ми се тако много хтело да свима који воле и цене Глишића кажем да постоље на његовом гробу, између вечног стења, вечног мора и вечног зеленила, још стоји празно и чека главу са осмехом пуним доброте, љубави и вере улепшу будућност.
Милица Јанковић
Дубровник, 2. новембра 1919. године
И данас... свима који воле и цене Глишића кажем да постоље на његовом гробу, између вечног стења, вечног мора и вечног зеленила, још стоји празно и чека главу са осмехом пуним доброте, љубави и вере улепшу будућност.
Volio bih ako mi netko može nešto više reći o njoj.
Софија Јовановић, била је добровољац и наредник српске војске у ратовима од 1912 до 1918. године, добила је 13 одликовања.
Рођена је у Београду као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Он је имао више ћерки али не и сина, па се и гласно жалио због тога што нема „сина јунака“. Била је девојчица кад јој је отац умро, а матуранткиња кад је избио Први балкански рат 1912. године.
Тада се јавила Народној одбрани као добровољац - четник и прошла тест пред комисијом коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској Бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. Била је прва жена борац у српској војсци.
Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања, а француски репортери назвали су је „српска Јованка Орлеанка“. Тада се њена фотографија нашла и на дописници, а објављена је и у париском „Малом журналу“ 1912. године.
По завршетку Другог балканског рата запослила се као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим мир је кратко трајао, убрзо је избио Први светски рат и од самог почетка, ноћи између 28. и 29. јула 1914. она је била учесник прве битке у којој је разбијен аустријски десант на Београд.
Била је у саставу Сремског добровољачког одреда где је командовала првом групом српских бораца која је прешла преко Саве у Срем да извиди непријатељске положаје и пресече телефонске жице до Земуна. Са њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе и поставили их на караулу, покупили наоружање и муницију и вратили се у Београд.
Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари.
У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом мајора Драгутина Гавриловића. Преживела је и повлачење преко Албаније, учествовала у пробоју Солунског фронта. У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и остала инвалид. За јунаштво је добила 13 одликовања.
После рата се удала за ратног друга и није се појављивала у јавности. Остала је заборављена нарочито после Другог светског рата.
Једина слика Џепа коју сам видео.
Био сам млад чиновник, када ми је до руку дошло писмо са адресом: Петар Петровић, село Мањак, задња пошта Џеп. Смејао сам се пола сата, јер мањак увек има везе са џепом.
Онда сам погледао у књигу Списак места у СФРЈ и видео да су и Мањак и Џеп у општини Владичин Хан. Иначе, име Мањак уопште нема везе са мањком у каси, већ са глаголом манути, оставити, дићи руке од нечега, заборавити, занемарити...
Mnogo Ti hvala na iscrpnoj informaciji o toj izuzetnoj osobi - Sofiji Jovanović, koja je kao i mnoge druge, nestala iz fokusa javnosti, a to nije zaslužila. !!
Srdačan pozdrav
НА ГРОБУ МИЛОВАНА ГЛИШИЋА / ОДЛОМАК
Политика, 11. новембар 1919.
Г-ђици Станки Глишићевој.
Данас сам била на дубровачком православном гробљу да посетим вечну кућу нашег књижевника и брата моје наставнице, која ми је поручила да не заборавим шта она овде има. [...]
Из града смо дошле на Бониново трамвајем. У мојој души је било добро и ведро: успомена из младости и једна лепа нада. Да ли сам то негде прочитала, не знам; са највећим поуздањем ја сам мислила да знам како изгледа гроб Милована Глишића: скромна лепа ниска ограда, на гробу плоча, над главом постоље у облику испрепуцале стене и на њему попрсје старога књижевника и доброга човека.
Знала сам потпуно како изгледа та глава, негде на изложби сам је видела; врло слична са природом; мале проницаве очи, неправилан нос, меснато лице, накострешене обрве и дуга бела брада и све то обасјано, као зимски предео сунчаним зрацима, добродушним осмехом пуним љубави и вере у добро.
Дођосмо пред гробље. Уплаших се кад видех да је закључано. Госпођица оде да замоли гробара да нас пусти и једно девојче са плавим очима као море дотрча и откључа нам врата. Одмах на уласку неколико споменика, готово једна група. Прелетех је очима и рекох:
– Хајдемо напред, овде није. На његовом гробу има његово попрсје или глава.
Тражисмо даље. Дубровачко православно гробље је мало и врло скромно. Нема оних уметничких радова, као што се виђа на страним гробљима, који чине да боравишта мртвих изгледа као неки музеј, узвишенији од свих музеја. Нема чак ни оних танких и високих чемпреса којих тако много има у католичком гробљу и који су једини, и по моме мишљењу најлепши и живи споменици сиромашних мртвих. Редови скромних камених пирамида између неколико зелених дрвета – то је место где спава вечним сном Милован Глишић, сеоско дете, које је постало честит и користан син отаџбине.
Наиђох на један споменик који ме јако потресе. Сасвим у углу између капелице и ограде подигнута плоча, један њен део уоквирен дебелим стаклетом, а преко стаклета гоздена мрежа. Унутра је рељеф од белог мрамора: На мртвачком одру лежи мртва мајка и мртво детенце. Како су лепи и мирни они који више не пате. Више главе женине човек у очајању са руком на челу диже главу горе; са једне стране одра плаче дечак, са друге девојчица. Вечита трагедија људскога живота и земаљске љубави.
Пођосмо даље узрујане прелећући очима све камене пирамиде. Нигде попрсја, нигде мермерне главе. И тек кад се вратисмо, госпођица нађе тамо код уласка подножје налик на испуцану стену и скроман натпис: Милован Глишић, година рођења и годиште смрти – више ништа. По гробу чиста плоча, око гроба лепа ниска ограда, а на постољу нема попрсја, ни главе књижевникове.
Моја нада се разби. Зар нисам сама крива за то разочарење? Мени се чинило као да нисам добила нешто што ми је обећано. Као да је онај доброћудни осмех, који сам се надала да видим, требало да каже свима ранијим скептицима: видите, ја више не лежим у гробљу робова, видите да смо ми оптимисти имали право; као да је тај осмех који је требало да падне на моју душу имао да каже свима данас озбиљно и оправдано забринутима; не бојте се, само радите поштено, видећете, доћи ће заиста много бољи дани.
Сама сам крива: хтела сам да ме утеши и охрабри један гроб.
Замолих госпођицу да, као што је обећала, оде у суседство и донесе цвећа, а ја приђох камену и место моје наставнице, сестре његове, пољубих испрепуцалу стену постоља; она је била хладна, јер на њој горе није било главе ни осмеха доброга чича Милована Глишића.
Шетала сам горе доле полагано и мислила: зашто ми тако брзо заборављамо своје велике мртве? Да ли смо немарни, или због једних великих заборављамо друге велике мртве? Или и једне и друге мртве тренутно заборављамо ради великих будућих живих?
У шипрагу зацвркута птица, као да хоће да ми улије неку наду. Ја је не разумедох. Дође девојчица са плавим очима и ја је упитах учи ли школу. Да. Зна ли где је Београд и шта је Југославија? Одговори да зна. Рекох јој да сам из Београда дошла и да хоћу овде да посетим гроб једног српскога књижевника.
– Милована Глишића! – рече она и пође ка огради.
– Да, њега, ти знаш – осмехнух се и обрадована помиловах девојчицу.
Млада девојка долази и носи букет зимских ружа. Љупка је била кад га је намештала по белој каменој плочи која покрива старога књижевника.
Како усамљени гроб оживи кад се по њему растури неколико цветова; како се пролепша кад се над њим савије млада добра девојка...
Пођосмо. У мислима му рекох збогом и помислих на сузе његове сестре кад јој будем писала да сам долазила, и на њену тугу што не може и она из слободног Београда још доћи у слободни Дубровник. Помислих да ће она ипак скоро доћи и одједном ми се учини да над постољем видим седу главу старог књижевника и његов ведар осмех пун оптимизма који ми вели: Доћи ћу и ја једном овде. Причекаћу још мало, али ме нећете заборавити – видећете...
Пођох кући и у мојој души пуче нека далека ведерина као плава пучина која се гибала и далеко предамном разастирала. А над плавим морем са обале дизале су се, тежећу другом плавилу, високо вечно зелени дрхтави кипариси, као жеље, као молитва и као нада...
Дођох кући и узех перо да пишем сестри Милована Глишића и – написах ове редове.
Нека ми моја добра наставница опрости што нисам могла само њој о том писати, што ми се тако много хтело да свима који воле и цене Глишића кажем да постоље на његовом гробу, између вечног стења, вечног мора и вечног зеленила, још стоји празно и чека главу са осмехом пуним доброте, љубави и вере улепшу будућност.
Милица Јанковић
Дубровник, 2. новембра 1919. године
И данас... свима који воле и цене Глишића кажем да постоље на његовом гробу, између вечног стења, вечног мора и вечног зеленила, још стоји празно и чека главу са осмехом пуним доброте, љубави и вере улепшу будућност.
Милорад