Та година (1910) је била наведена на извору. Не видим најбоље униформе на слици, али подсећам да је неко написао, а Шусо Флавијенс је то и сликао, да је Српска војска, пешадија, 1909. године чини ми се, добила овакву униформу. Мени је то личило на оне униформе на слици...
Осим тога, за време окупације је изнад капије нишке тврђаве стојао монограм W (Wilhelm, кајзер).
Vertikalno na fasadi u pozadini pise MILENKOVIC. Radi se o sopstveniku hotela u N. Banji koji je posle rata preimenovan u "Zelengora". Milenkovicima je hotel nacionalizovan a cetvoroclana porodica sopstvenika smestena u 27 m2 prostora, stan lozaca hotela. Kasnije sin hotelijera Milenkovica zavrsava studije medicine u BG pod teskim uslovima i postaje nas poznati neurohirurg Prof Petar Milenkovic. Sada je u penziji.
Slike Nisa iz 1916. su premijerne. Fala. Pozdrav ...
Слика са интернета, без назива места, пише само Србија...
Сетих се слике Душана Напијала. Рампа за утовар железничке композиције на скелу, између Ковина и Смедерева, 1915. године... Личи...
Стеван Сремац је написао Ивкову славу. Читали сте, сигурно, а ако нисте, онда сте гледали филм, који је двајесосам пута приказан само на Првом програму РТС... Али, нису само у Нишу боеми славили славу четири дана. Јок. Бивало је то и у другим српским варошима. На пример, у Великом Градишту...
Гледате слику, мислите фин, грађански, трговачки свет, све мирни људи и тако то... Али, Димитрије Ц. Ђорђевић их је 1906. затекао у другом расположењу:
Патарице у Градишту
И овде, као и у другим местима, има организованих политичких странака, али ипак Градиштанци живе у братској слози и љубави. Они се не туку моткама за рачун Павла или Јанка, за рачун ове или оне политичке странке, већ као свесни грађани то чине куглицама на биралишту: агитују пред изборе сваки за своју странку, баце куглице у гласачку кутију сваки по своме убеђењу и мирна крајина. После тога опет наставе онај градишки патријархалан живот, какав се ретко виђа.
Лепо је било видети јуче извесне грађане како су без икакве подвојености весело и несташно провели патарице Св. Николе.
За једним дугачким столом у кафани Косте Тумбала, седело је повеће друштво, разне партијске боје. У зачељу је седео Тане Лома, пред којим су биле упаљене две свеће. На столу је било ладне моруне и вина у изобиљу. За совром су седели: Мика Вампир, шнајдер, који претендује на посланички мандат, а са њим је и Мика Муса, који има страст да туче дунавску рибу из револвера. Ту је био Тен Ото, штампар, певач, ловац итд, па онда Љуба Калмук, модерирани касапин, па Миле Бајкић.
То је тај Миле који је лане заклао свињу и позвао неке своје пријатеље на по једно мезе, а ови му никако нису хтели изаћи из куће, докле год нису појели целу свињу до најмањих ситница. Па кад су му појели сву зимницу, а поврх тога и једног ћурана, онда су му хтели оборити кућу, у буквалном смислу те речи: сви гости постројили се уз дувар и сложно су почели гурати леђима зид да га оборе, па тако редом све зидове, али их је очајничка молба Милетова једва одвратила од те пакосне намере.
Ту је био још и Дика Банка коме је у души да пали ракетле и дању и ноћу и у кући и на улици и у кафани. Ту је био газда Цане и Божа Тршић, трговци, Коста Тумбало и још други по избору јунаци.
Тако лепо сортирано друштво сложно је учинило јуриш на слану моруну и ладно вино. Само један беше издајица, само један хтеде да забуши и да побегне. То је био Тане Лома, који по свом надимку никако није смео бежати са мегдана, бар из пијетета наспрам војводе Ломе. Али му друштво не даде да бежи. Он се увијао као ченгија, извињавао се да је слаб на пиће и шта ти ја знам, па је напослетку дао написмено да ће се вратити најдаље кроз пола сата. А ако се не би за то време вратио, онда одобрава да му се спали зимски капут, који оставља као таоца. Друштво је тражило такву обавезу и Лома оде у летњем капуту по зимском времену.
Али се није вратио у уречено време. Тада се доносе пола литра гаса и капут би умало био спаљен, да није благовремено изашао један паметни предлог, те је одмах изаслата кући Ломиној једна депутација, која ће тражити откуп: све крменадле што их је ономад наслагао у саламури, и све кобасице што их је повешао у оџак, да буду замена за капут. И он је на то драговољно пристао, послао је лимун у знак позива и цело се друштво крете његовој кући, носећи на чабрњаку Ломин капут...
Вредној и љубазној домаћици гости су редом честитали патарице Св. Николе, иако је она славила Митровдан. После кратког времена с роштиља је скидана партија по партија крменадли и кобасица, и овако ретки и опасни гости, зачас смазаше човеку целу зимницу.
Ту се јело, пило и певало на јуриш. Затим је сваки гост отпочео свој спорт: Мита Муса је кроз прозор гађао револвером рибе по Дунаву, Дика Банка је палио ракетле у соби и по дворишту; Љуба Калмук истеривао је чизмом дно шешира Тршићева и намицао на леву ногу; Тршић је у замену за то провалио Калмукову шубару и преврнуту је намакао себи на врат подражавајући белоглава крагуја; Коста Тумбало тражио је да се подгреју пихтије, јер му се то пријело; Мика Вампир је предложио да се из Вајфертове штале, која се налазила у истом дворишту, одмах у собу доведе коњ Пегаз, да га Љуба Калмук, касапин, сместа закоље, што је овај једва дочекао, доказујући да су коњске крменадле сила, да је то најлепше задовољство, да је то... али, тачка.
О Пегазе, јадни Пегазе! Ти ниси ни сањао шта су ти спремали Мика Вампир и Љуба Калмук?! Ти си баш у томе тренутку мирно и спокојно грицкао сено за јаслама и идеалисао о пуној зобници! О Пегазе, имењаче крилатога коња песникова! Ти се ниси могао спасти, јер си на себи имао ћебе уместо крила, па ниси могао узлетети у више регионе; ти ниси могао на својим снажним плећима понети ни једног српског песника, већ си уместо тога вукао костолачки ћумур и Вајфертово пиво. Да, тебе би насигурно заклали, да те чудним случајем од очевидне смрти није спасла Српска Народна Скупштина!
Јер, баш у ономе тренутку, када си, Пегазе, ушао у собу да те кољу, капетан је добио шифрован телеграм, да је Народна Скупштина одобрила зајам и у начелу и у појединостима, и тада ти опростише живот.
Ти си од тада весело подскакивао по дворишту, сретни, или несретни Пегазе!
Војници имају чини ми се бугарске и аустроугарске униформе, што намеће годину...
Осим тога, за време окупације је изнад капије нишке тврђаве стојао монограм W (Wilhelm, кајзер).
Vertikalno na fasadi u pozadini pise MILENKOVIC. Radi se o sopstveniku hotela u N. Banji koji je posle rata preimenovan u "Zelengora". Milenkovicima je hotel nacionalizovan a cetvoroclana porodica sopstvenika smestena u 27 m2 prostora, stan lozaca hotela. Kasnije sin hotelijera Milenkovica zavrsava studije medicine u BG pod teskim uslovima i postaje nas poznati neurohirurg Prof Petar Milenkovic. Sada je u penziji.
Slike Nisa iz 1916. su premijerne. Fala. Pozdrav ...
Da se lakše stigne u Šabac na vašar :
Сетих се слике Душана Напијала. Рампа за утовар железничке композиције на скелу, између Ковина и Смедерева, 1915. године... Личи...
Гледате слику, мислите фин, грађански, трговачки свет, све мирни људи и тако то... Али, Димитрије Ц. Ђорђевић их је 1906. затекао у другом расположењу:
Патарице у Градишту
И овде, као и у другим местима, има организованих политичких странака, али ипак Градиштанци живе у братској слози и љубави. Они се не туку моткама за рачун Павла или Јанка, за рачун ове или оне политичке странке, већ као свесни грађани то чине куглицама на биралишту: агитују пред изборе сваки за своју странку, баце куглице у гласачку кутију сваки по своме убеђењу и мирна крајина. После тога опет наставе онај градишки патријархалан живот, какав се ретко виђа.
Лепо је било видети јуче извесне грађане како су без икакве подвојености весело и несташно провели патарице Св. Николе.
За једним дугачким столом у кафани Косте Тумбала, седело је повеће друштво, разне партијске боје. У зачељу је седео Тане Лома, пред којим су биле упаљене две свеће. На столу је било ладне моруне и вина у изобиљу. За совром су седели: Мика Вампир, шнајдер, који претендује на посланички мандат, а са њим је и Мика Муса, који има страст да туче дунавску рибу из револвера. Ту је био Тен Ото, штампар, певач, ловац итд, па онда Љуба Калмук, модерирани касапин, па Миле Бајкић.
То је тај Миле који је лане заклао свињу и позвао неке своје пријатеље на по једно мезе, а ови му никако нису хтели изаћи из куће, докле год нису појели целу свињу до најмањих ситница. Па кад су му појели сву зимницу, а поврх тога и једног ћурана, онда су му хтели оборити кућу, у буквалном смислу те речи: сви гости постројили се уз дувар и сложно су почели гурати леђима зид да га оборе, па тако редом све зидове, али их је очајничка молба Милетова једва одвратила од те пакосне намере.
Ту је био још и Дика Банка коме је у души да пали ракетле и дању и ноћу и у кући и на улици и у кафани. Ту је био газда Цане и Божа Тршић, трговци, Коста Тумбало и још други по избору јунаци.
Тако лепо сортирано друштво сложно је учинило јуриш на слану моруну и ладно вино. Само један беше издајица, само један хтеде да забуши и да побегне. То је био Тане Лома, који по свом надимку никако није смео бежати са мегдана, бар из пијетета наспрам војводе Ломе. Али му друштво не даде да бежи. Он се увијао као ченгија, извињавао се да је слаб на пиће и шта ти ја знам, па је напослетку дао написмено да ће се вратити најдаље кроз пола сата. А ако се не би за то време вратио, онда одобрава да му се спали зимски капут, који оставља као таоца. Друштво је тражило такву обавезу и Лома оде у летњем капуту по зимском времену.
Али се није вратио у уречено време. Тада се доносе пола литра гаса и капут би умало био спаљен, да није благовремено изашао један паметни предлог, те је одмах изаслата кући Ломиној једна депутација, која ће тражити откуп: све крменадле што их је ономад наслагао у саламури, и све кобасице што их је повешао у оџак, да буду замена за капут. И он је на то драговољно пристао, послао је лимун у знак позива и цело се друштво крете његовој кући, носећи на чабрњаку Ломин капут...
Вредној и љубазној домаћици гости су редом честитали патарице Св. Николе, иако је она славила Митровдан. После кратког времена с роштиља је скидана партија по партија крменадли и кобасица, и овако ретки и опасни гости, зачас смазаше човеку целу зимницу.
Ту се јело, пило и певало на јуриш. Затим је сваки гост отпочео свој спорт: Мита Муса је кроз прозор гађао револвером рибе по Дунаву, Дика Банка је палио ракетле у соби и по дворишту; Љуба Калмук истеривао је чизмом дно шешира Тршићева и намицао на леву ногу; Тршић је у замену за то провалио Калмукову шубару и преврнуту је намакао себи на врат подражавајући белоглава крагуја; Коста Тумбало тражио је да се подгреју пихтије, јер му се то пријело; Мика Вампир је предложио да се из Вајфертове штале, која се налазила у истом дворишту, одмах у собу доведе коњ Пегаз, да га Љуба Калмук, касапин, сместа закоље, што је овај једва дочекао, доказујући да су коњске крменадле сила, да је то најлепше задовољство, да је то... али, тачка.
О Пегазе, јадни Пегазе! Ти ниси ни сањао шта су ти спремали Мика Вампир и Љуба Калмук?! Ти си баш у томе тренутку мирно и спокојно грицкао сено за јаслама и идеалисао о пуној зобници! О Пегазе, имењаче крилатога коња песникова! Ти се ниси могао спасти, јер си на себи имао ћебе уместо крила, па ниси могао узлетети у више регионе; ти ниси могао на својим снажним плећима понети ни једног српског песника, већ си уместо тога вукао костолачки ћумур и Вајфертово пиво. Да, тебе би насигурно заклали, да те чудним случајем од очевидне смрти није спасла Српска Народна Скупштина!
Јер, баш у ономе тренутку, када си, Пегазе, ушао у собу да те кољу, капетан је добио шифрован телеграм, да је Народна Скупштина одобрила зајам и у начелу и у појединостима, и тада ти опростише живот.
Ти си од тада весело подскакивао по дворишту, сретни, или несретни Пегазе!