Zapadne konfesije (protestanti, luterani, anglikanci, rimokatolici, kalvinisti …) ne prave razliku između duha i duše. Majka može detetu da prenese mnoge lepe karakterne osobine, duševna svojstva. Ali izuzetno retko i duhovne osobine: veru i ljubav prema ljudima. Pravoslavlje pravi razliku između darova Duha Svetog i pukih emocija (koliko god one možda bile vredne pohvale). Srpsko srce vaspitava se na temelju pravoslavne vere. Ono voli na poseban način. Pogledajte kako se deca na Zapadu vole, tuku i beskrajno kažnjavaju. Tako se surovost useljava u dete. Katolički manastiri (monastvo) ne znaju za pravu ljubav prema Bogu. Oni se dive sopstvenoj lažnoj ljubavi prema Bogu, padaju u razneženost, u zanos, plaču. To je katolička, ozemljena ljubav koja nije Hristova. Ljubav im je čulna i delatna (otvaraju škole, staraju se o deci, braća su milosrđa). A za duhovnu ljubav ne znaju. Zapadno “voleti” počiva na tom zanosu, emotivnom ili čak zanosu umnom, sujetnom. Ti ljudi vole sami sebe. A u pravoslavlju naćići će te ljude celomudrene kao devojke iako su oženjeni. Celomudrenost je mera stida. Psihološki, adstringentna ljubav zapada protivreči čistoti u Gospodu. Rasprostranjeni sodomski gresi ne smatraju se gresima. Oni su uvereni da služe Bogu i sa protivprirodnim gresima i – ne kaju se zbog njih.
Katolici su šokirani pravoslavnim asketskim shvatanjima, proglašavajući nas za fanatike. A to je samo najčistija zapovest Gospodnja o ljubavi i celomudrenosti: Blaženi čisti srcem jer će Boga videti. U pravoslavlju je necelomudrenost nedopustiva. Zbog toga se nikada ne dopušta vaspitni rad monaha sa decom i da budu braća ili sestre milosrđa kod dece (dečjih prihvatilšta ima u nekim nasim manastirima ali se decom ne bave monasi već laički vaspitači pravoslavne uverenosti). Zabranjeno je maženje dece – da se ne bi potkrao osećajni i čulni odnos. Prepodobni Oci najstrože su zabranjivali monahinjama rad u dečjim ustanovama. Njima je primerena samovita tihost i molitva sa infinitivima beskraja u njenim rečenicama. Katoličke monahinje rade kao sestre po bolnicama što je u pravoslavlju izuzetno (event. u ratovima, rad s najtežim ranjenicima i invalidima).
Moliti se duhom je pravoslavno a ne emocijama, darujući sva čula samo te Svetlosti radi. I najneznatnije prisustvo emocija u molitvi je greh. Emocija u molitvi je čisto samoljublje. Duševne (emotivne) molitve prelaze često u razne vidove gneva, razdražljivosti, osuđivanja. Zapadno hrišćanstvo ne shvata šta je smirenje, plač, pokajanje – a to je temelj hrišćanstva. Pravoslavno milosrđe i milosrđe zapadnih crkvana razlikuju se. Milosrđe u pravoslavlju ne čini se da pruža nasladu i zadovoljstvo, zato što se nekom sviđa. Zapad traži uživanje u delima milosrđa. Time on ponižava sveti pojam ljubavi emotivnom pristrasnošću. To je samo emotivno pristrašće, često prožeto najnižim nagonima. Zapadnjak može da shvati svoju ništavnost ali je on ne proživljava trepetno srcem. On umom prihvata svoju ništavnost i razmišlja puno o njoj ali ne može niti ume da je nosi u sebi. A ljubav bez smirenja nije Hristova. Bog Duhom Svetim udahnjuje ljubav koja nije svojstvo čula ni emocija. Zato sve jeresi – rimokatolička, protestantska i svaka druga – ne mogu pravilno da tumače zapovesti Blaženstva [ blaženi milostivi, blaženi čisti srcem, blaženi siromašni duhom … ]. Najvažnije (i jedino važno) u pravoslavlju je blaženi čisti srcem. U Jevandjelju ne piše: posti, nosi verige, pusti da te jedu vaške, ne kupaj se, ne menjaj rublje, kupaj se jednom godišnje. To nigde ne piše. Ne piše ni: poštuj ikone, pali kandila i sveće – nigde toga nema. Sve to je nebitno ali bitno je čisto srce, siromaštvo duha, čistota srca. To piše. Zapad kleveće Gospoda Hrista i pravoslavni nemaju pravo da se s katolicima mole. Smatra se grehom čak jesti s njima za istim stolom. Tanano je to, ali tako je. A čisto srce je pitati se stalno: da li je ono što činim dobro? šta i kako da činim da bude Duhu milo? To su detinja upitivanja, odlika pravoslavlja. Nema ih u jeretičkom ‘hrišćanstvu’. Naravno, Zapad ima jako puno dobrih, nesebičnih, požrtvovanih ljudi. Naizgled možda i više nego mi. To je pogrešan utisak iako oni izgleda da se puno trude da pomažu. Ali poznata je njihova pomoć. Poznato nam je njihovo milosrđe.
Pravoslavlje je više bijeno jer mu je više i dato. Zato se od nas traži više nego od njih jer uz nas je blagodat Svetog Duha. Ona nosi puno kazni. Tegobama nam profinjuje srce. Slično je kao i kad se ima puno novca. To nosi velike poreske dažbine, nesigurnost zbog krađa, kidnapovanja, ubistva, ucene, prevara – jer od bogatog se na taj način ‘traži’. Bogu, naravno, molitve i čitanja nisu potrebni nego srce. Stalno bdenje nad sobom, da se odgovara samo krotko, s ljubavlju, samo pitomo da ne bi u njima (odgovorima) bila lukavstva, laži i čovekougađanja. Takve su bile i ćerkinske osobine srbskih majki i sestara. To je osobina svega pravoslavlja – krotost, kao u majčinskim prikrivanjima. I istinska radost i veselost. To iz njih isijava svetlozarna Bogočovečnost Zakona, osvećenost srca. A to svetlo – kao da ga imaju slike sa sečiva, noževi ali i napevi atonskih tipika čitani stegnutim grlom (gušeći ridanje). Zrak iz naprslina kvarca, iz okulara i grlića sklonih svetlu. Zamislite takav stav predaka čak i van eklisiološke svesti, van forme i običaja. O svemu tome Zapad i ne sanja. Opet, to ne znači da nema dobrih ljudi i tamo. Zaista jako je mnogo dobrog sveta na Zapadu ali u čemu je razlika. Taj dobar zapadnjak ne pita se “gde je to srce o kome se stalno govori u Jevandjelju?”, “kakva je to molitva srca?”, “kako se to voli bez emocija i čula?” Međutim, to su pitanja koja veoma interesuju onog ko teži da srcem voli, da ima čisto srce – Hristov jedini Zakon. A takvi su pravoslavni. Oni imaju potrebu da to saznaju. Bez takve potrebe život je užasno dosadan. Taj osećaj dosade i nije dosada već davnašnji dan. Često ovde čujemo da za nekog kažu da je u opštenju s ljudima sirov i neotesan, grub čovek. Ako je usvojio Zakon “čistog srca”, samo je spolja grub a u stvari je osetljiv poput deteta. Takav ne trpi nepravdu, ne trpi laž, ne trpi zlo, ne trpi nečistotu i svetogrđe, ne trpi požudu ni zavist. On sve to ne trpi – i zato se i ophodi grubo. A devojačka stidljivost je stepen celomudrenosti, čistote. One nisu grube. Takvo je pravoslavlje o čemu Zapad i ne sanja, veze nema.
Duhovnost istočne crkve rađa bogovođenje koje daje dar rasuđivanja – to poseduje pravoslavlje. I život je samo u njemu, bogovođenju. U mistagogiji (tajnovodstvu) pravoslavne crkve. Zaista, i najbolji i najduševniji zapadnjak ima neki “mentalni problem” u glavi, u rasudljivosti. Oni jesu naučniji, često veoma umni i pragmatičniji od nas. Skoro svaki izgleda pametniji od pravoslavnog. Pravoslavni kao da je nekako bistriji, mada inferioran. Da li je to jednostavno posledica različitosti kulturnih sredina, psihologije, nasleđa? O tome pišem nešto niže. Pravoslavni nije zlopamtiv a zapadnjak (i dobar) zlopamti. Zapadnjak ćuti iz egoizma (iz samosažaljenja, nadmene ozlojeđenosti ili da ne ugrozi lični interes). Pravoslavni se na pravi način sažaljeva na sebe pred Bogom, ćuti skruseno po Bogu. Teško je zauzdanje jezika, trpljenje karaktera. Zapad nema ono što je osnovno. Volju nema, usrđa (za duhovno, naravno).
Na Zapadu se u manastir ide radi usavršavanja. Ali pravoslavni se odlučuje na manastir radi pokajanja, a ne da bi se usavršavao (makar i duhovno). Jerbo onaj ko se moli i kaje, taj se “specijalizira”, usavršava se privučen lepotom onostranog. On provlači niti potke spostvenog vapajnog plača kroz osnovu kanona. A bez vapajnog plača (tj. bez srca), tada je to samo banbadava čitanje. Ne traži se post, ni stajanje na molitvi, ni bdenje – ništa, samo milosrđe (ono iz čitog srca). Revnost za pokajanjem oličenje je pravoslavnog monaštva brušenog mučeništvom savesti. Zapadnjaci nas zato osuđuju za mazohističku patetiku molitvi u kojima srce jeca iz bezdana nedostojnosti. Ne, pravoslavni zna tajnu plača – toplih suza iz pokajnog plača a ne “očne kiše”. Zapad o ovome pojma nema. Kada im o ovome govorite oni smatraju da ste ludi. A upravo i jedino, to je pravo hrišćanstvo, Hristom zacrtano.
Koja to konfesija tako tačno, jasno i precizno ispoveda večni život nakon smrti? Ko vaspitava, ili se bar trudi da vaspita, ljude za večno spasenje? Jedino pravoslavlje. Katolici su to učenje unakazili, izmislili nekakvo čistiliste. Luterani shvataju samo ono što mogu da pojme umom i da ostete čulima, vidom i sluhom. Za veru ne daju ni pet para. A u pravoslavlju je napadački izrična pobuna milostivosti protiv pravde.
A sada o onim tobožnjim kulturnim razlikama koje sve treba da objasne. U čemu je jedini smisao hrišćanstva? Jedino u srcu. Imati čisto srce. U ljubavi. Ako hoćete i u patetici takve ljubavi. Rimokatolici ni pojma nemaju o tome (što ne znači da njih, zabludele hrišćane, ne treba voleti). Zapad osuđuje a pravoslavni će te razotkriti ali te neće osuditi. Tako je i Hrist radio. Zapad je nemilosrdan u osuđivanju. To je zato jer je on počeo da se boji smirenja i vere i da ih mrzi. On se uzdaje u neke svoje principe. Kod njih se sve svodi na interes. Činiti dobra dela od zapadnjaka iznuđuje njihova vera, to se smatra obavezom a ne potrebom. Dobro delo je obaveza, dužnost je, a ne potreba. Takva im je i ljubav, po dužnosti i iz računa, a smirenje pravoslavnih oni smatraju slabošću, nedostatkom samopoštovanja u nas. Otud Srbin izgleda “inferioran” kada ga postavite pored zapadnjaka. A znamo da nije. Ali tako izgleda. A to smirenje pravoslavnog čoveka je bogatstvo, prirodni izraz pobožnosti ortodoksije. Kad svestenik povlači ruku kažu mu: “Ljubimo vaš čin oče!”. Zapadnjaci “siromaštvo duhom” ... tumače ovako: “Mi tražimo pomoć Božju i u tome se sastoji siromaštvo duha”. Nipošto! Siromaštvo duha znači nositi u sebi spoznaju svoje nedovoljnosti, nemoći, nepotrebnosti ako si bez blagodati. Jedino takav unutarnji stav omogućava “siromaštvo duha”, smirenje, bez kojeg je ljubav prema čoveku (ili Bogu) nezamisliva. I jerusalimski “Blagodatni oganj” ide isključivo i jedino pravoslavnima (i po pravoslavnom kalendaru se javlja). Nikad ne ide katolicima, ma koliko se molili i bili inače dobri.
Katolici nemaju moć egzorcizma. Snimaju oni o tome filmove i vidi se iskrenost njihovog dobrog sveštenstva u tim pokušajuma. Uzalud! A ’drljavi’ pravoslavni pop izleči takve osobe. Katolici su ogrezli u gordosti što ih pomračuje. Pakost visokog mišljenja o sebi toliko je posla zadala nebu. Zbog toga su oni, na žalost, lišeni blagodati Svetog Duha (mada ga stalno pominju). Ima divnog katoličkog sveštenstva, ali samo kao ljudi. Njihova jeres – ishođenje Svetog Duha od Oca i Sina – dokazana je kao naopaka. Oni vam daju razrešenja još neučinjenih (ali valjda planiranih) grehova papskim poslanicama, potpisanim i sa pečatom! Uvedeno je pomenuto čistiliste. katolik koji ima grehove, prvo se u čistilistu očisti pa potom ide u raj. Sve te gluposti oni i čine jer su izgubili zdravu rasudljivost Duhom Svetim. Ne čudi zato masovni ateizam na zapadu. Bolje i ateizam nego kvarna vera, smatraju ateisti. Oni nemaju ozarenja Duhom, nemaju čuda u crkvi. U njihovim crkvamma nema isceljenja od bolesti. Ne leži, dakle, razlika pravoslavlja protivstavljenog katoličanstvu u kulturnoj pozadini. Ne, ona je mnogo dublja od prostih pojmova dobra i zla i leži u uzrocima više prirode.
* * *
Zaslužan je onaj koji traži da se za njega pomole, a ne onaj od koga se molitva traži. Onaj ko je svim srcem zatražio molitvu i bio uslišen – taj je zaslužan. A ne molitvenik koji se pomolio. Kada se kaže: “Pomolite se za mene”, za uslišenje je uvek zaslužan onaj ko traži molitvu (i biva uslišen), a ne onaj od koga je molitva tražena. Bio je običaj da se deca zamole: “Pomoli se za mene, nemoj zaboraviti”. Mislite da se dete molilo? Ono uopšte i ne shvata značenje naših reči. Ali mi će mo zbog svog velikog uzdanja u čistotu molitve deteta biti uslišeni u meri u kokoj smo to tražili od deteta. Dakle, zasluga je naša, koji traimo. Uslišenje biva po uzdanju, ne po formalnoj veri. Tako je i s milostinjom. Zasluga za primanje milostinje je prosjakova, koji traži milostinju, a ne naša, iako smo je mi udelili. Jer bez njegovog traženja ne bi bila ni data. Prosjak nas zadužuje a sam postaje zaslužan. Jer davalac milostinje primiće blagodat tek posle prosjakovog traženja, prošenja. A šta je veće: milostinja novcem ili delom? Srcem!
Nije li sve je ovo pomalo ‘nelogično’? Ali to je tako jer zakon pravoslavnog neba nije zakon čovečiji, logika neba nije logika čovekova. Na Zapadu, bolje je sebi obesiti vodenični kamen oko vrata nego objaviti ovakav tekst. Smatraće da ste bolesni – čak će to pomisliti i njihovi najbolji ljudi (što nipošto ne znači da i tamo nema vrednih izuzetaka).
Ovo nije napisano dekretno već inspirisano je divnim crno-belim fotkama niševljanina, Željka Filipovića. Ne osuđujem, mada tako izgleda, u ovom tekstu rimokatoličanstvo nego pišem da se neke stvari možda malo razjasne ili da ih se podsetimo. Svako sam sebe osuđuje. Tekst i nije moj već samo iznosi poznate, kristalno dokazane stavove harizmatskih Otaca pravoslavlja, mršavih, spaljenih sjajem duhovnih pobeda. Oni su za njih umirali. A inače, Srbin se retko kaje (sem ako nešto preplati).
Nebo daje pravo da se piše protiv bezbožnika – kakvi smo svi mi. Jer Bog nas voli i takve podle kakvi jesmo, samo da budemo njegovi. A i kao pravoslavci, rđavi smo, bez vere. Prvi ja!
Inspirisano fotkama nisevljanskih crkava Zeljka Filipovica.