Neposredno pred pocetak prvog svetskog rata u Prokuplju [ PK, za domace Amere ] nastanio se s porodicom i budući vojvoda Živojin Mišić ( al’ daleko od toga da je bio samo mišić ). Pod sumnjom dvora i Pašićeve vlade da je ostao pristalica svrgnute dinastije Obrenovica, zbog cega je penzionisan, Mišić izabrao je da žzivi u ovoj tihoj i zabacenoj palanci sa svezim i zdravim planinskim vazduhom. Aprila 1914. godine, on je u Prokuplju kupio kuću od naslednika generala Milojka Lešjanina, srpskog divizijskog komandanta iz srpsko-turskih ratova, onu istu koja ranije bila je vlasništvo crnogorskog vojvode Peka Pavlovića [ bile su fotke jer ta kuća fino obstojava ].
Okupacija grada oktobra 1915.
U noći uoči 2. novembra.1915.godine [ to po N.S. je 15. nov. ], Bugari okupirali su Prokuplje. Već sutradan, u Prokuplje su umarširale nemačke i austrougarske trupe. Opasno se uplašismo! Jer tuna zivi mlogo plašljiv svet. I list kad padne, svi prepadnu se.
Februara 1916. godine, Nemci i Austrijanci povukli su se iz Prokuplja ( niko i’ nije terao, mogli su da ostanu i dalje - svet fin ). U gradu je ostala jedino bugarska vojska. Sada je svemocni komandant postao bugarski major Matov. Dobivsi svu vlast, on je najpre smenio predsednika opstine i kmetove, pa je za predsednika doveden Bugarin Sterev, a za kmetove, takođe, postavljeni behu braća Bugari. U svim ustanovama u metropolitenu postavljeno je bugarsko činovnistvo ( sto veoma pogodilo jeste srpsku zaljubljenost u birokratiju ). Uvedena je stroga postanska i telefonska cenzura. Na vratima u svim nadleštvima postavljene su table s natpisima: ``Ovde je zabranjeno govoriti srpski!``. Iz knjižara i privatnh biblioteka (ima li toga u PK?) pokupljene su i spaljene sve knjige na srpskom jeziku. ’Alal im! Niti nas interesuju knjige niti nas je briga za cist srpski govor, pa nema problema. Na svim trgovackim i zanatskim firmama prezimena vlasnika, koja su se zavrsavala na ``ić``, morala su biti zamenjena zavrsetkom na ``ov`` ili ``ev``. Nema ni tu problema! Iz Bugarske su dovedeni bugarski popovi, kao i učitelji srpčićima. Smešna je idealisticka naivnost nase brace Bugara ( ljubomora deteta zbog rodjenja brata ). Krajem 1916. godine komanda Moravske vojnoinspekcijske oblasti, sa sedistem u Nisu, izdala ja naređenje da se se sa okupiranih srpskih teritorija regrutuju, za bugarsku vojsku, svi sposobni muskarci od 19-40 godina. Jedino to – ne da može a sve ostalo može. Ta naredba bila je, prejatelji,neposredan povod za izbijanje oružanog ustanka u Toplici. Ustanak se prosirio i na ostale krajeve na jugu Srbije ( ko ce ga znati zasto? – razlozi su bili sportski, jer što narod da ne gine ako već to i poželjno je ). A i narod to zeli – surov je bio odnos Bugara prema Srbima, kao nekada Dioklecijanov prema hriscanima ). Ustanak u istoriji je pribeležen imenom – „Toplički ustanak 1917. godine“.
Ovaj unikatni ustanak u Evropi, u I svetskom ratu (bilo je 4x2 rate da se isplati), predstavlja posebnu i obimnu temu. Toplički ustanak buknuo je ( paz’ da se neko ne opeče ! ) 13.2.1917.godine. Posle ugusenja toplickog ustanka, Prokuplje je jos godinu i ⅓ dana živelo pod surovim terorom bugarskog okupatora, inače braće naše. Konvencijom o primirju, zakljucenom 29.9.1918. godine, naložena je demobilizacija izmorene i izmučene bugarske vojske i nji’ovo napuštanje teritorije Srbije. Okupator nevin je al’ narod nije. Nobelova nagrada za mir za 1916. trebala bi da se podeli izmedju KuK-a i Bugara. To bilo bi jedino pošteno (kao i Obamina nagrada). Al’ Nobel tada nije ni bio dodeljivat jerbo je bilo ratno stanje a Srbi bili krivci su za to, jerbo oni su ga izazvali.
Prokuplje izmedju dva svetska rata
Dr. Aleksa Savićje 16.juna 1927. g postao ministar narodnog zdravlja. U vladi Velje Vukićevića [ jagnje od čoveka ]. Padaju, naravo, cestitanja, ljubljenje, cascavanja ... . Njegovim zalaganjem je 1929.godine u Prokuplju sagrađena bolnica sa 80 kreveta, a jos pre toga izgrađena je 1927. godine i zgrada poljoprivredne skole, javno kupatilo [ mož’ da se kupa ko ’oće – ko je očev sin ] i podignuto vise cesama je na raskrscima po selima Toplice i Dobrica ( tu je cika - Pera Pavicevic, gradjevinac, omastio brk ). Deo svoje imovine Dr. Savic testamentom zavestao je gradu za izgradnju spomen-zadužbine za oporavak bolesnika. Umro je dr. Aleksa januara 1928. godine u Nišu a sahranjen je u Prokuplju (po zelji), na Hisaru.
U vreme izbijanja drugog svetskog rata, u Prokuplju je živelo oko 6500 - 7000 ljudi. Najbrojnije porodice u gradu bile su zanatlijske i trgovačke. Preostali deo stanovnistva sačinjavale su činovnicke porodice, a stanovnistvo na periferiji grada u većini se bavilo zemljoradnjom. Postojala je i kontrola leta. Duž glavne ulice, od Carine do izlaza ka Nišu, bilo je 45 dućana, pretežno kolonijalne, tekstilne, gvožđarske i druge robe široke potrošnje. Između ducana i zanatlijskih radnji, s kraja na kraj grada, bilo je 38 privatnih kafana, s konjušnicama, u kojima su seljaci o pazarnim danima isprezali stoku. Bilo je tuna, da kažem, i uzgredne sodomije s životinjama po tim konjušnicama ali o tome se ćuti ( u pitanju su mladi kalfe i šegrti, oca im nji’ovog j ...!, pokazaću im ja što brukaju nevinu marvu, al’ opet ... ! – bilo je i toga ). Od centra grada pa ka Hisaru najpoznatije bile su kafane: ``Ljota`` na mestu današnjeg hotela ``Hameum``, ``Pariz``, ``Mačika``, ``Dva uvijena direka``, ``Biribić``, „Drugi gvozdeni puk“ i ``Dva oraca``(pradeda-Mikičetova kafana), a od centra grada prema Čerkeskoj mali kafane bejahu ``Žer``, ``Knjaz Mihajlo``(pradeda po majci, deda-Mikice, je imao interes i u ovoj kafani), ``Kitićeva kafana``, ``Oslobodjenje``, ``Jug-Bogdan``, pa ``Mladenovac`` i u Čerkeskoj ma’li ``2 goluba`` i kafana Boška Kapetančeta. Obratite cenjenu vašu pažnju na nazive kafana, zato ih i navodim malko detaljnije.
Na dan potpisivanja pakta, 25. marta, 1941g. po podne (dakle, svi vec lepo ručali su i njihovi trbuščići pravovremeno i šećerno ispunjeni bejahu – narod kaže „oko ručânice“), u crkvenom parku je izbila tuča [ da li je moguce? ] između grupe naprednih učenika i radnika s jedne i grupe ljotićavaca s druge strane. Ljotićevci su se okupili da javno manifestuju zadovljstvo ovim otvorenim fašiziranjem zemlje. Kad je dva dana kasnije, 27. marta, vojnim pučem generala Dukija Simovića zbačena vlada, duboka nacionalna potištenost preobrazila se u ponos i burno oduševljenje ogromne većine Prokupčana. To su i Francuzi mogli da izvedu 1939. godine. ali badava, isuviše su im bila dobra vina. Evropa kaska za Srbijom bar 100 godina a Srbija za Evropom bar 50.
Jos iz turskih vremena [ XVII v. ] u Prokuplju je zaostao amam. On je u rusevinama ali u njegovim neistrazenim dubinama zive ciganske porodice. Pri poslednjoj poseti PK, 28. decembra o.g., slucajno sam saznao ( od ljubazne stanarke kuce sazidane 1927. u samom dvoristu kuce Vojvode Misica, u ul. V. Misica # 2 ) da amam iz turskog doba uopste postoji. Nikada ranije nije pomenut u mom prisustvu. O amamu nigde nema ni da se procita niti se bilo gde literaturno pominje (il' bar ne da ja znam). Ocigledno da nije istrazen. Nisam se usudio da pokucam na vrata nasadjena direktno na opeke ove rusevine i pogledam ko/kako unutra zivi. Bilo bi interesantno videti kolika je velicina podzemnog dela amama. On je skoro ukopan u zemlju i kao sto se vidi zaostale su samo dve kupole. Cigane bi trebalo iseliti i dati im dostojan smestaj a amam istraziti, konzervisati i omoguciti posetu njegovoj unutrasnjosti.
Bilo je relativno sveze i vrata su bila zatvorena. kada budem u PK po toplijem vremenu pokusacu da u amam udjem.
* * *
Sl. A: u pozadini levo vidi se upravna zgrada prokupackog "Fijaz"- koji godinama ne radi.
Sl. B: Donji "ulaz" u amam. Slican ulaz postoji i na suprotnoj strani amama. Vide se dve kupole. Deo krova amama prekriven je cebadima i plastikom a 'fiksiran' crepom. Za zaljenje je da ovaj istorijski objekat nije zasticen i dostupan znatizeljnima.
Prokuplje
Neposredno pred pocetak prvog svetskog rata u Prokuplju [ PK, za domace Amere ] nastanio se s porodicom i budući vojvoda Živojin Mišić ( al’ daleko od toga da je bio samo mišić ). Pod sumnjom dvora i Pašićeve vlade da je ostao pristalica svrgnute dinastije Obrenovica, zbog cega je penzionisan, Mišić izabrao je da žzivi u ovoj tihoj i zabacenoj palanci sa svezim i zdravim planinskim vazduhom. Aprila 1914. godine, on je u Prokuplju kupio kuću od naslednika generala Milojka Lešjanina, srpskog divizijskog komandanta iz srpsko-turskih ratova, onu istu koja ranije bila je vlasništvo crnogorskog vojvode Peka Pavlovića [ bile su fotke jer ta kuća fino obstojava ].
Okupacija grada oktobra 1915.
U noći uoči 2. novembra.1915.godine [ to po N.S. je 15. nov. ], Bugari okupirali su Prokuplje. Već sutradan, u Prokuplje su umarširale nemačke i austrougarske trupe. Opasno se uplašismo! Jer tuna zivi mlogo plašljiv svet. I list kad padne, svi prepadnu se.
Februara 1916. godine, Nemci i Austrijanci povukli su se iz Prokuplja ( niko i’ nije terao, mogli su da ostanu i dalje - svet fin ). U gradu je ostala jedino bugarska vojska. Sada je svemocni komandant postao bugarski major Matov. Dobivsi svu vlast, on je najpre smenio predsednika opstine i kmetove, pa je za predsednika doveden Bugarin Sterev, a za kmetove, takođe, postavljeni behu braća Bugari. U svim ustanovama u metropolitenu postavljeno je bugarsko činovnistvo ( sto veoma pogodilo jeste srpsku zaljubljenost u birokratiju ). Uvedena je stroga postanska i telefonska cenzura. Na vratima u svim nadleštvima postavljene su table s natpisima: ``Ovde je zabranjeno govoriti srpski!``. Iz knjižara i privatnh biblioteka (ima li toga u PK?) pokupljene su i spaljene sve knjige na srpskom jeziku. ’Alal im! Niti nas interesuju knjige niti nas je briga za cist srpski govor, pa nema problema. Na svim trgovackim i zanatskim firmama prezimena vlasnika, koja su se zavrsavala na ``ić``, morala su biti zamenjena zavrsetkom na ``ov`` ili ``ev``. Nema ni tu problema! Iz Bugarske su dovedeni bugarski popovi, kao i učitelji srpčićima. Smešna je idealisticka naivnost nase brace Bugara ( ljubomora deteta zbog rodjenja brata ). Krajem 1916. godine komanda Moravske vojnoinspekcijske oblasti, sa sedistem u Nisu, izdala ja naređenje da se se sa okupiranih srpskih teritorija regrutuju, za bugarsku vojsku, svi sposobni muskarci od 19-40 godina. Jedino to – ne da može a sve ostalo može. Ta naredba bila je, prejatelji, neposredan povod za izbijanje oružanog ustanka u Toplici. Ustanak se prosirio i na ostale krajeve na jugu Srbije ( ko ce ga znati zasto? – razlozi su bili sportski, jer što narod da ne gine ako već to i poželjno je ). A i narod to zeli – surov je bio odnos Bugara prema Srbima, kao nekada Dioklecijanov prema hriscanima ). Ustanak u istoriji je pribeležen imenom – „Toplički ustanak 1917. godine“.
Ovaj unikatni ustanak u Evropi, u I svetskom ratu (bilo je 4x2 rate da se isplati), predstavlja posebnu i obimnu temu. Toplički ustanak buknuo je ( paz’ da se neko ne opeče ! ) 13.2.1917.godine. Posle ugusenja toplickog ustanka, Prokuplje je jos godinu i ⅓ dana živelo pod surovim terorom bugarskog okupatora, inače braće naše. Konvencijom o primirju, zakljucenom 29.9.1918. godine, naložena je demobilizacija izmorene i izmučene bugarske vojske i nji’ovo napuštanje teritorije Srbije. Okupator nevin je al’ narod nije. Nobelova nagrada za mir za 1916. trebala bi da se podeli izmedju KuK-a i Bugara. To bilo bi jedino pošteno (kao i Obamina nagrada). Al’ Nobel tada nije ni bio dodeljivat jerbo je bilo ratno stanje a Srbi bili krivci su za to, jerbo oni su ga izazvali.
Prokuplje izmedju dva svetska rata
Dr. Aleksa Savić je 16.juna 1927. g postao ministar narodnog zdravlja. U vladi Velje Vukićevića [ jagnje od čoveka ]. Padaju, naravo, cestitanja, ljubljenje, cascavanja ... . Njegovim zalaganjem je 1929.godine u Prokuplju sagrađena bolnica sa 80 kreveta, a jos pre toga izgrađena je 1927. godine i zgrada poljoprivredne skole, javno kupatilo [ mož’ da se kupa ko ’oće – ko je očev sin ] i podignuto vise cesama je na raskrscima po selima Toplice i Dobrica ( tu je cika - Pera Pavicevic, gradjevinac, omastio brk ). Deo svoje imovine Dr. Savic testamentom zavestao je gradu za izgradnju spomen-zadužbine za oporavak bolesnika. Umro je dr. Aleksa januara 1928. godine u Nišu a sahranjen je u Prokuplju (po zelji), na Hisaru.
U vreme izbijanja drugog svetskog rata, u Prokuplju je živelo oko 6500 - 7000 ljudi. Najbrojnije porodice u gradu bile su zanatlijske i trgovačke. Preostali deo stanovnistva sačinjavale su činovnicke porodice, a stanovnistvo na periferiji grada u većini se bavilo zemljoradnjom. Postojala je i kontrola leta. Duž glavne ulice, od Carine do izlaza ka Nišu, bilo je 45 dućana, pretežno kolonijalne, tekstilne, gvožđarske i druge robe široke potrošnje. Između ducana i zanatlijskih radnji, s kraja na kraj grada, bilo je 38 privatnih kafana, s konjušnicama, u kojima su seljaci o pazarnim danima isprezali stoku. Bilo je tuna, da kažem, i uzgredne sodomije s životinjama po tim konjušnicama ali o tome se ćuti ( u pitanju su mladi kalfe i šegrti, oca im nji’ovog j ...!, pokazaću im ja što brukaju nevinu marvu, al’ opet ... ! – bilo je i toga ). Od centra grada pa ka Hisaru najpoznatije bile su kafane: ``Ljota`` na mestu današnjeg hotela ``Hameum``, ``Pariz``, ``Mačika``, ``Dva uvijena direka``, ``Biribić``, „Drugi gvozdeni puk“ i ``Dva oraca``(pradeda-Mikičetova kafana), a od centra grada prema Čerkeskoj mali kafane bejahu ``Žer``, ``Knjaz Mihajlo``(pradeda po majci, deda-Mikice, je imao interes i u ovoj kafani), ``Kitićeva kafana``, ``Oslobodjenje``, ``Jug-Bogdan``, pa ``Mladenovac`` i u Čerkeskoj ma’li ``2 goluba`` i kafana Boška Kapetančeta. Obratite cenjenu vašu pažnju na nazive kafana, zato ih i navodim malko detaljnije.
Na dan potpisivanja pakta, 25. marta, 1941g. po podne (dakle, svi vec lepo ručali su i njihovi trbuščići pravovremeno i šećerno ispunjeni bejahu – narod kaže „oko ručânice“), u crkvenom parku je izbila tuča [ da li je moguce? ] između grupe naprednih učenika i radnika s jedne i grupe ljotićavaca s druge strane. Ljotićevci su se okupili da javno manifestuju zadovljstvo ovim otvorenim fašiziranjem zemlje. Kad je dva dana kasnije, 27. marta, vojnim pučem generala Dukija Simovića zbačena vlada, duboka nacionalna potištenost preobrazila se u ponos i burno oduševljenje ogromne većine Prokupčana. To su i Francuzi mogli da izvedu 1939. godine. ali badava, isuviše su im bila dobra vina. Evropa kaska za Srbijom bar 100 godina a Srbija za Evropom bar 50.
Pozdrav ...
http://www.poreklo.rs/2012/12/02/digitalizovane-etnoloske-knjige-o-poreklu-st...
www.poreklo.rs/2012/12/02/digitalizovane-etnoloske-knjige-o-poreklu-stanovnistva-srbije-makedonije-crne-gore-hrvatske-i-bih/
Даринка Зечевић – Александрово
Боривоје Дробњаковић – Варошица Љиг
Љубомир Павловић – Шабац
Мирко Барјактаровић – Ариље
Мирко Барјактаровић – Гуча
Милисав Лутовац – Етничке промене у области Старе Рашке
Петар Влаховић – Бродарево и његова околина
Петар Петровић – Рашка
Жељко Кумар – Младеновац
Љуба Павловић – Соколска Нахија
Маринко Станојевић – Црна Река
Војислав Радовановић – Шабачка Посавина и Поцерина
Мита Костић – Исељавање Црногораца у Србију 1889. године
Јеремија Павловић – Живот и обичаји народни у Крагујевачкој Јасеници у Шумадији
Боривоје Дробњаковић – Крагујевац
Радмила Тричковић – Катастарски попис Крајине и Кључа 1740. године
Радмила Тричковић – Попис харача Крајине и Кључа 1740. године
Драгослав Антонијевић – Алексиначко Поморавље
Михајло Костић – Белопаланачка област
Драгољуб Симоновић – Заплање
Јован Трифуноски – Врањска котлина
Петар Влаховић – На животним раскрсницама
Вукоман Шалипуровић – Попис становништва сјеничке казе 1912. године
Јован Трифуноски – Моравица
Јован Трифуноски – Села и становништво у доњем сливу Власине
Јован Трифуноски – Грделичка клисура
Вујадин Рудић – Становништво Топлице
Радош Требјешанин – Насељавање црногорског становништва у Јабланици и Топлици
Даринка Зечевић – Блаце
Вујадин Рудић – Становништво Прокупља
Радош Требјешанин – Насељавање црногорског становништва у Јабланици и Топлици
Јован Јовановић – Лесковачко поље и Бабичка гора
Јован Јовановић – Лесковачко Поречје
Јован Јовановић – Доња Јабланица
Михајло Костић – Власотинце
Јован Јовановић – Пуста Река
Јован Трифуноски – Сурдулица
Јован Трифуноски – Бујановац
Јован Трифуноски – Владичин Хан
Јован Трифуноски – Трговиште
Јован Трифуноски – Прешево
Bahtijar Kryeziu – Onomastika e Hashanisë Ономастика мањег предела на северу општине Бујановац. Садржи и традицију о пореклу родова у селима краја. На албанском.
Богумил Храбак – Католичко становништво у Србији 1460. – 1700.
Љубодраг Поповић – Шематизам округа чачанског од 1871. до 1890.
АП Косово
Милета Букумирић – Ономастика Сиринићке Жупе
Милета Букумирић – Ономастика јужног Косова
Љубисав Ћирић – Ономастика Изморника
Алија Џоговић – Ономастика Ђаковице и суседних села
Алија Џоговић – Ономастика Дечана и околних села
Алија Џоговић – Ономастика Горе
Данило Стијовић – Ономастика дела северне Метохије
Данило Стијовић – Ономастика Суве Реке и околних села
Mark Krasniqi – Дуље
Mark Krasniqi – Ораховац
Mark Krasniqi – Сува Река
Миленко Филиповић – Хас под Паштриком
Миленко Филиповић – Жур и околна села
Миленко Филиповић – Различита етнографска грађа Косова и Метохије
Милета Букумирић – Из ономастике јужне Метохије
Милета Букумирић – Ономастика дела Прекорупља
Милета Букумирић – Ономастика Прекорупља, 2. део
Светозар Стијовић – Ономастика источног дела Метохијског Подгора
Светозар Стијовић – Ономастика средишњег дела Метохијског Подгора
Светозар Стијовић – Ономастика западног дела Метохијског Подгора
Светозар Стијовић – О антропонимима Гораждевца
Митар Пешикан – Из историјске топонимије Подримља
Татјана Катић – Вилајет Паштрик 1452-53. године.pdf
Војислав Радовановић – Антропогеографска испитивања 1929. године у Подујеву
Милован Радовановић – Становништво Призренског Подгора
Благоје Павловић – Насеља и миграције становништва општине Лепосавић
Атанасије Урошевић – О Косову, антропогеографске студије и други списи
Атанасије Урошевић – Етнички процеси на Косову током турске владавине
Косовка Ристић – Мало Косово
Татомир Вукановић – Дреница
Милисав Лутовац – La Metohija (на француском)
Атанасије Урошевић – Новобрдска Крива Река
Атанасије Урошевић – Горња Морава и Изморник
Јован Трифуноски – Качаничка клисура
Милица Грковић – Имена у дечанским хрисовуљама
Милисав Лутовац – Звечан, Трепча и Косовска Митровица
Атанасије Урошевић – Гњилане
Mark Krasniqi – Vendbanimet e Rugovës Усмена традиција о поријеклу родова у Руговоској клисури код Пећи. На албанском.
Mark Krasniqi – Lugu i BaranitАнтропогеографска студија регије Барански Љуг источно од Дечана. Садржи и усмену традицију о поријеклу појединих родова. На албанском.
Татјана Катић – Опширни попис Призренског санџака из 1571. године.pdf
АП Војводина
Гордана Вуковић – Речник презимена Шајкашке
Живан Сечански – Пописи становништва Бачке током XVIII века
Живан Сечански – Попис становништва Срема током XVIII века
Душан Поповић – Пописи становништва Баната током XVIII века
Јован Ердељановић – Срби у Банату
Душан Поповић – Пописи становништва Срема током XVIII века
Александар Станојловић – Монографија Банатске Клисуре
Душан Поповић – Срби у Војводини, том 1
Душан Поповић – Срби у Војводини, том 2
Душан Поповић – Срби у Војводини, том 3
Владимир Ђурић – Географски распоред новоколонизованог становништва у Војводини
Жељко Кумар – Стара Пазова
Жељко Кумар – Стари Сланкамен
Група аутора – Банатске Хере
Bruce McGowan – Пописни дефтер санџака Срем из 1570. године (на енглеском)
Славко Гавриловић – Русини у Бачкој и Срему
Pál Engel – Egy bácskai jobbágynévsor 1525-ből (Попис кметова у Бачкој 1525. године)
Душан Поповић – Грађа за историју насеља у Војводини од 1695. до 1796.
Бранислав Букуров – Ада
Михајло Костић – Кула
Стеван Бугарски – Срби у Темишвару
Јован Ердељановић – О пореклу Буњеваца
Иван Иванић – О Буњевцима
Иван Иванић – Буњевци и Шокци
Ђорђе Бошковић – Један попис села митровачког провизората из 1720. године
Fala, zapravo nisam znao za ove knjige. Sada znam. H. postovanom V.A.
Pozdrav, grk
POZDRAV SVIMA ...
Jos iz turskih vremena [ XVII v. ] u Prokuplju je zaostao amam. On je u rusevinama ali u njegovim neistrazenim dubinama zive ciganske porodice. Pri poslednjoj poseti PK, 28. decembra o.g., slucajno sam saznao ( od ljubazne stanarke kuce sazidane 1927. u samom dvoristu kuce Vojvode Misica, u ul. V. Misica # 2 ) da amam iz turskog doba uopste postoji. Nikada ranije nije pomenut u mom prisustvu. O amamu nigde nema ni da se procita niti se bilo gde literaturno pominje (il' bar ne da ja znam). Ocigledno da nije istrazen. Nisam se usudio da pokucam na vrata nasadjena direktno na opeke ove rusevine i pogledam ko/kako unutra zivi. Bilo bi interesantno videti kolika je velicina podzemnog dela amama. On je skoro ukopan u zemlju i kao sto se vidi zaostale su samo dve kupole. Cigane bi trebalo iseliti i dati im dostojan smestaj a amam istraziti, konzervisati i omoguciti posetu njegovoj unutrasnjosti.
Bilo je relativno sveze i vrata su bila zatvorena. kada budem u PK po toplijem vremenu pokusacu da u amam udjem.
* * *
Sl. A: u pozadini levo vidi se upravna zgrada prokupackog "Fijaz"- koji godinama ne radi.
Sl. B: Donji "ulaz" u amam. Slican ulaz postoji i na suprotnoj strani amama. Vide se dve kupole. Deo krova amama prekriven je cebadima i plastikom a 'fiksiran' crepom. Za zaljenje je da ovaj istorijski objekat nije zasticen i dostupan znatizeljnima.
Смедерево?? 1941
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Колико знам, ове прелепе куле нажалост више нема. Вероватно су је Бугари срушили на почетку Другог светског рата...