Ova transfuzija rejuvenirajućih novih fotki Miloradovih, prosto neverovatnih, zapanjujucih psihokinetickih moci[ mi/ja smo se izbezobrazili pa tražimo kanonade samoniklih, izvitih iskri iz prošlosti kao da je ona neko olujno parče torte sa prskalicama i svećicama ‒ pa da se osladimo, a Milorad i družina da je/su vešti poslastičari pa samo mese li mese ). Ti samo sediš i uživaš – a drugi neka radi. Njihov rad daje trgovima, ulicama i ovakvim Forumima objektivnost u lavirintu era iz kojih se rađaju. Stare slike Srbije ipak su drugačije svetlosti. Neka svetlost u širokom mlazu slobodno izliva se kroz Srbe. Ali ne protiče ona kroz njih jednostavno, kao po nekom koritu, ne zadržavajući se i propadajući kao sve što propada. Ne, ona se izliva tako kao što se izliva, iskri i blista svetlost kada padne na svetlucavo drago kamenje, ozarujući a povremeno i zaslepljujući svojom lepotom. Jasno to odmah vide stranci kada gostuju u nas. I odmah nas "pročitaju" jer ništa i nema da skrivamo ― i pored toga što se nekad predstavljamo mrzovoljnim, neurednog izgleda. A skoro i da nema ljudi praznog, kitnjastog života. Voli se i po nešto da “okrene” ali ne klasičnim muvanjem kurvi pet minuta pred fajront.
Beograd se voli jednostavno zato što se u njemu svako od pridošlica oseća čovekom. Prihvaćen je onakav kakav jeste (zaista, to je veoma retko bilo gde na Zapadu). Ta neposrednost cela je 'tajna': iskrenost vernika Žitnog logosa, Voćne reči, iz atara ratara i težaka. Nižeg rasta, plećati i snažni – dakle, stvoreni da se muče – nežnih smo srca, kao neki grubi pesnici, i spremni na krotka prijateljstva. U Srbiji se plače pevajući. Narod najvećeg internacionalizma na svetu. A nanj se niko i ne osvrće.
Srbin smatra da i životinja ima dušu i pedagoški se odnosi prema njoj a kod, recimo Nemaca, životinja je biološka mašina i voli se kao auto (pa su štale kao apoteke). Svakako da ove generalizacije ne mogu biti apsolutno važeće. Ovde se voli tradicionalno ( nepovređena tradicija), ono staro bez “liturgijskih obnova” ― sa jedom odbacujuci bol bez kivnosti. Ljubav čista i sveta koju nisu dodirnuli i uprljali prsti pisma i reči - koja podseca na miris useljenja. Niko nas nije mogao slomiti direktno ali lomljeni smo i sami lomili se kroz izgovore (ali nikada se ne izgovarajuci verom). Tako i prirodne pojave postaju obogotvorene. U Srbiji uvek se očekivalo da bude “ono što biti ne može” (Njegoš). A Forumska osnovica, vernost prema prošlosti, samo još jedan vid je našeg pokušaja da osvojimo svoje pretke, prošlost ‒ a živi, lak su plen. Jer mada je nepovratno, vreme snatri, bdije. U pokolenjima koja stižu, prepoznaju se crte likova sa starih fotki, u telima tih dvadesetogodišnjaka. Njihovi čisti glasovi (jednog iskrenog svetosavlja ali ne toliko vezanog za crkvu) danas sude. Ali ne zauzimajući stav sudije, vec zdravog razuma. Čujem svuda njihov gromki smeh, smeh mladića ( ili bogova ). Oseća se i divlja iako nekako kao samoignorisana radost Srba, jer svetitelji nisu slušali njihove molitve.
Ovo sve ređe je u zapadnom svetu (naravno da čast njihovih izuzetaka, kojih tamo ipak ima relativno dosta, ovde niko ne dovodi u pitanje). Srbi su privlačan i zadobijajući narod, sa svojim bezlobnim bajanjima i vračanjima. Ne želimo da iko povredi naše rasno sanjalaštvo. Svuda prelepe livade, šume i visoke čuke bogate neposećenim vidicima. Njihova lepota potiče od nekog davnog doterivanja, udešavanja prema postojbini nad kojom je tada vladala. Uz trnjake i šiprag ― oružje livada.
Pozdrav Miloradu, i H. a svima, posebno naglašavajući Dame, prijatno na Forumu …
Ova transfuzija rejuvenirajućih novih fotki Miloradovih, prosto neverovatnih, zapanjujucih psihokinetickih moci [ mi/ja smo se izbezobrazili pa tražimo kanonade samoniklih, izvitih iskri iz prošlosti kao da je ona neko olujno parče torte sa prskalicama i svećicama ‒ pa da se osladimo, a Milorad i družina da je/su vešti poslastičari pa samo mese li mese ). Ti samo sediš i uživaš – a drugi neka radi. Njihov rad daje trgovima, ulicama i ovakvim Forumima objektivnost u lavirintu era iz kojih se rađaju. Stare slike Srbije ipak su drugačije svetlosti. Neka svetlost u širokom mlazu slobodno izliva se kroz Srbe. Ali ne protiče ona kroz njih jednostavno, kao po nekom koritu, ne zadržavajući se i propadajući kao sve što propada. Ne, ona se izliva tako kao što se izliva, iskri i blista svetlost kada padne na svetlucavo drago kamenje, ozarujući a povremeno i zaslepljujući svojom lepotom. Jasno to odmah vide stranci kada gostuju u nas. I odmah nas "pročitaju" jer ništa i nema da skrivamo ― i pored toga što se nekad predstavljamo mrzovoljnim, neurednog izgleda. A skoro i da nema ljudi praznog, kitnjastog života. Voli se i po nešto da “okrene” ali ne klasičnim muvanjem kurvi pet minuta pred fajront.
Beograd se voli jednostavno zato što se u njemu svako od pridošlica oseća čovekom. Prihvaćen je onakav kakav jeste (zaista, to je veoma retko bilo gde na Zapadu). Ta neposrednost cela je 'tajna': iskrenost vernika Žitnog logosa, Voćne reči, iz atara ratara i težaka. Nižeg rasta, plećati i snažni – dakle, stvoreni da se muče – nežnih smo srca, kao neki grubi pesnici, i spremni na krotka prijateljstva. U Srbiji se plače pevajući. Narod najvećeg internacionalizma na svetu. A nanj se niko i ne osvrće.
Srbin smatra da i životinja ima dušu i pedagoški se odnosi prema njoj a kod, recimo Nemaca, životinja je biološka mašina i voli se kao auto (pa su štale kao apoteke). Svakako da ove generalizacije ne mogu biti apsolutno važeće. Ovde se voli tradicionalno ( nepovređena tradicija), ono staro bez “liturgijskih obnova” ― sa jedom odbacujuci bol bez kivnosti. Ljubav čista i sveta koju nisu dodirnuli i uprljali prsti pisma i reči - koja podseca na miris useljenja. Niko nas nije mogao slomiti direktno ali lomljeni smo i sami lomili se kroz izgovore (ali nikada se ne izgovarajuci verom). Tako i prirodne pojave postaju obogotvorene. U Srbiji uvek se očekivalo da bude “ono što biti ne može” (Njegoš). A Forumska osnovica, vernost prema prošlosti, samo još jedan vid je našeg pokušaja da osvojimo svoje pretke, prošlost ‒ a živi, lak su plen. Jer mada je nepovratno, vreme snatri, bdije. U pokolenjima koja stižu, prepoznaju se crte likova sa starih fotki, u telima tih dvadesetogodišnjaka. Njihovi čisti glasovi (jednog iskrenog svetosavlja ali ne toliko vezanog za crkvu) danas sude. Ali ne zauzimajući stav sudije, vec zdravog razuma. Čujem svuda njihov gromki smeh, smeh mladića ( ili bogova ). Oseća se i divlja iako nekako kao samoignorisana radost Srba, jer svetitelji nisu slušali njihove molitve.
Ovo sve ređe je u zapadnom svetu (naravno da čast njihovih izuzetaka, kojih tamo ipak ima relativno dosta, ovde niko ne dovodi u pitanje). Srbi su privlačan i zadobijajući narod, sa svojim bezlobnim bajanjima i vračanjima. Ne želimo da iko povredi naše rasno sanjalaštvo. Svuda prelepe livade, šume i visoke čuke bogate neposećenim vidicima. Njihova lepota potiče od nekog davnog doterivanja, udešavanja prema postojbini nad kojom je tada vladala. Uz trnjake i šiprag ― oružje livada.
Pozdrav Miloradu, i H. a svima, posebno naglašavajući Dame, prijatno na Forumu …