Pre desetak dana, sopstvenik ( neki Boban ) lanca prodavnica "Cutura" u Prokuplju postavio je u izloge svoje samoposluge, umesto banalnih fotosa robe koju prodaje i njihovih povoljnih cena, velike fotke Prokuplja iz '30-etih godina proslog veka. Narod dolazi i gleda, orijentise se ( pa posle udje da po nesto i kupi ). Samo da ne pomraci slavu i pokvari poso' naseg uvazenog podForuma. Ali nece! Uzeo je od nas pelcer a slike koje je postavio vec bile su davno postavljene na podForumu.
Ipak, bar medju trgovcima, Boban ispade #1 kao postovalac tradicije i lokalpatriotizma prokupackog. Bolje nego da je postavio zastavu Srbije. Sada ce da pocnu redom po Srbiji i drugi da cine slicno. Pa negde mora da zapocne Toplicki ustanak. Ne postavlja grk ovde slike starog Prokuplja badava. Neka je sa srecom (i bericetno)!
[ preuzeto iz TOPLICKIH NOVINA, snimci: D. Borisavljevica ]
Iz stare Toplice - u povodu juubilejske 444-te strane podForuma:
( preuzeto sa zvanicnog sajta grada Kursumlije ) :: .
Kursumlija, 1882g. ::
Prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Opet, prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Clanice Kola srpskih sestara iz Kursumlije ( oko 1930g. ) ::.
Dr Melgardova bolnica u Kursumliji, oko 1920g.
Ista bolnica oko 1920g.
Voljeni kursumlijski i niski doktor ::
Posle oslobođenja od Turaka 1878.godine, Kuršumlija je od «građana» imala samo dva ili tri Srbina, zavisno da li se pozivamo na Tihomira Dorđevića ili na Milana D. Milićevića. Zato je možda realno pretpostaviti da na duži vremenski period nije mogla imati stalnog lekara, pogotovu što se prvobitni «razvoj» mesta najviše odnosio na otvaranje kafana.
Bolnica je, po kazivanju Gvozdena Pantića (1901.) kao i Milana Medeljkovića - Guše (1892.), završena u jesen 1912. godine, septembra ili oktobra meseca. Glavni preduzimači (investitori) bili su Milentije Aleksić i Svetislav Marković - Grba. Pošto je iste godine počeo prvi balkanski rat, oni su umrli u bankrotstvu, jer za svoj rad nikada nisu bili isplaćeni. Do otvaranja Bolnice bio je jedan lekar koji je radio privatno. Prvi zapamćeni lekar bio je neki dr Argila, koji je bio u Kuršumliji još pre balkanskih ratova - pričao mi je sedamdesetih godina Gvozden Pantić, i kaže da je bio Grk. Bio je visokog rasta, crnomanjast, i nije nosio brkove. Umro je 1915. godine.
Za vreme prvog svetskog rata Bolnica nije radila, jer su Bugari sve uništavali, pa čak su i konje uvodili u Bolnicu. Usled nedostatka arhivske građe moramo se osloniti na pamćenje pomenutih građana, da su sve tri građevine rađene jednovremeno, da je u prostoru nove Bolnice bila «Dražina kuća», koji je dugo godina bio ekonom Bolnice. Dugovesni Draža je 1946. godine preseljen iz kruga Bolnice u sadašnju Ulicu 4. juli.
U jesen 1915. godine, kada se u nabujaloj Toplici utopio poznati književnik Milutin Uskoković (v. fotku dole), obdukciju je izvršio izvesni dr Popadić. O pomenutom doktoru, osim izvršene obdukcije nije nikakvih podataka ostalo, pa se može pretpostaviti da je to bio ili vojni lekar, ili lekar koji se tih dana povlačio sa našom vojskom, pa ga je trebalo pomenuti i radi toga što će neko možda nešto više znati o njemu, i tako bi bio izvučen iz zaborava.
Odmah po završetku rata, 1918. godine, u Kuršumliju dolazi dr Vilijem Melgard, a kada govorimo o dr Melgardu, ne možemo bez atributa: humanista, čovek koji je ostavio najdublji trag u našem narodu.
Taj mladi danski lekar rođen je 19. oktobra 1888. godine u danskom gradu Fisenbergu. Godine 1914. završava medicinske studije. Uporedo studira vajarstvo i slikarstvo na Akademiji umetnosti u Kopenhagenu. Govorio, osim maternjeg, još i engleski, francuski i nemački, a po dolasku u Srbiju, savladao je i srpski jezik.
Mali broj lekara, napad «tri carstva», ranjenici i tifusari, naterali su Vladu, ne za apel nego na vapaj za medicinsku pomoć celom rodoljubivom svetu. Taj vapaj je stigao i do mladog Melgarda, koji se kao humanista oduševljeno odziva, i početkom 1915. godine sa medicinskom misijom iz Kopenhagena dolazi u Srbiju.
Vrhovna komanda ga upućuje na najteži teren, u Valjevsku bolnicu, gde hara pegvi tifus. Sa našom vojskom povlači se preko Albanije i deli sudbinu srpskog naroda. U borbama u Dobrudži Melgarda zarobljavaju Bugari, ali zbog danskog pasoša upućuju ga u nišku Gradsku bolnicu, da vrši lekarsku praksu, lečeći zarobljenike. A kako je imao slobodu kretanja, obilazio je i bolesnike po gradu.
Kao lekar i veliki erudita brzo se sprijateljio sa učiteljem i književnikom Mihailom Riznićem, zaljubljuje se u njegovu ćerku Vidu, sa kojom se venčava 17. oktobra 1917. godine, a 9. avgusta 1918. godine dobija sina Renea, koji je i danas u životu, i živi u Kopenhagenu. Njemu, osim starosti život zagorčava i bolest (šlog). Međutim, mi dugujemo puno poštovanje prema tom starom inženjeru, koji je još 1959. godine, kako kaže – «proteran iz Jugoslavije». Govori veoma lepo srpski, u šta sam se i uverio, dva puta kontaktirajući sa njim talefonom, i kako je rekao, još nije primio dansko državljanstvo.
No vratimo se našem dragom Dr Melgardu. Po završetku rata odlučuje da ostane u Srbiji a da nikada više ne vidi svoju otadžbinu! Vlada mu nudi da bira mesto gde želi da živi i radi: Beograd, Zagreb, ili Split, ali budući veliki humanista, odlučuje da ode tamo gde je bio najpotrebnije, a to je varošica Kuršumlija, za koju je ranije čuo da nema lekara. Tako, 1918. godine dolazi u Kuršumliju, gde u Bolnici zatiče haotično stanje: mnogo bolesnika i demolirane zgrade. Dr Melgrad, ne stideći se nikakvog posla, pa ni fizičkog, lično uređuje bolnički krug, obraća se Engleskoj misiji i Vladi u Beogradu za materijalnu podršku. Ubrzo dobija od Vlade novac, a kako kaže dr Budimir Pavlović (predsednik Istorijske sekcije Srpskog lekarskog drustva), stiže i materijalna pomoć u lekovima, ćebadima i u ostalom sanitetskom materijalu. Obnovljena Bolnica ipak nije mogla da primi sve pacijente, pa su u bolničkom krugu razapinjani šatori, da se smeste svi bolesnici. Odlazi i po kućama, nikad ne pitajući za novac.
Navešćemo primer kada je u nekom selu porađao neku porodilju, a bio je težak porađaj, i kada se rodilo zdravo muško dete, njen svekar ga je upitao koliko treba da plati, naglasivši da je imućan čovek, i da nema problema za plaćanje. Melgrad je odgovorio: «Daj mi samo jednu jabuku iz tvog lepog voćnjaka». To je odneo svojoj Vidi.
I pored velikog posla u Bolnici, nalazi vremena da ispred Bolnice izgradi fontanu, i u njoj figuru majke sa detetom, simbol zaštite dece, jer je u Bolnici bilo otvoreno i dečje odeljenje. Na žalost, 1920. godine Kuršumlijom hara šarlah, koji ne štedi ni Dr Melgarda, i on umire 17. novembra 1920. godine. Opelo je izvršio stari sveštenik Bogosav Popović. Sahranjen je na Kuršumlijskom groblju.
Njegov sin Knut, rođen 31. marta 1920. godine, umire u Beogradu, veoma mlad 27. juna 1959. godine. Kako je za života izrazio želju da bude sahranjen pored oca, telo mu je prenešeno u Kuršumliju, gde im od skora grob krasi pristojan nadgrobni spomenik.
Eto tako!
[ i ovaj tekst preuzet je sa sajta grada Kursumlije, Autor: Gordan Mihajlovic ]
* * *
Zgrada prve skole u Kursumliji ( neodgovorno srusena ) ::.
Park u centru Kursumlije ( vidi se spomenik pesniku Milutinu Uskokovicu ) ::.
Velja Tomic, kursumlijski knjizar, pred "Evropom" ( tada hotel, danas restoran ) ::.
Prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Opet, prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Пријатељу, зар те не подсећају ове слике на ону нашу Черновљеву из Прокупља?
Исти ракурс, исти мотив...
Ако си кренуо на одмор, срећан ти пут, и лепо се одмори...
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju. Samokovo [ poznato kao "Srpska Plevna" ] nije Hisar. A i bio sam u K. i centar grada veoma je bio tada, recimo 1982g., nalik ovom sa slika - neguju Kursumlicani svoje stare kuce. Ne kao zgradu svoje prve skole. Ta im se, eto, 'omakla - 'ma ko voli skolu'!
Kursumlija i Prokuplje ipak dosta se i razlikuju, mada iste bundzije i 'razbojnici' ( da me ne cuju ... ) zive u oba ova grada na istoj reci ( K. inace izlazi na tri reke, postidjujuci Beograd ) sto mozda objasnjava medjusobno slicne, belo okrecene kucice kao kabine mlecne brodske arhitekture.
Sutra putujem, pa ti hvala na lepim zeljama. Pozdrav tebi Milorade a i svima na ovom Forumu. U zdravlju! grk
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju.
Ма, не сумњам нимало, само ти указујем на сличност мотива и ракурса.
Вероватно је Чернов и ово сликао, јер је ишао са Српском војском, све до Крфа. Још једном, срећно.
Сликај нешто, па нам опет донеси, да гледамо кад се вратиш...
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju.
Ма, не сумњам нимало, само ти указујем на сличност мотива и ракурса.
Вероватно је Чернов и ово сликао, јер је ишао са Српском војском, све до Крфа. Још једном, срећно.
Сликај нешто, па нам опет донеси, да гледамо кад се вратиш...
Na zalost, ovog puta sin je uzeo za sebe fotoaparat pa idem bez njega ...
POZDRAV SVIMA ....
POZDRAV SVIMA ....
Za jubilarnu 444 stranu podForuma :: .
Pre desetak dana, sopstvenik ( neki Boban ) lanca prodavnica "Cutura" u Prokuplju postavio je u izloge svoje samoposluge, umesto banalnih fotosa robe koju prodaje i njihovih povoljnih cena, velike fotke Prokuplja iz '30-etih godina proslog veka. Narod dolazi i gleda, orijentise se ( pa posle udje da po nesto i kupi ). Samo da ne pomraci slavu i pokvari poso' naseg uvazenog podForuma. Ali nece! Uzeo je od nas pelcer a slike koje je postavio vec bile su davno postavljene na podForumu.
Ipak, bar medju trgovcima, Boban ispade #1 kao postovalac tradicije i lokalpatriotizma prokupackog. Bolje nego da je postavio zastavu Srbije. Sada ce da pocnu redom po Srbiji i drugi da cine slicno. Pa negde mora da zapocne Toplicki ustanak. Ne postavlja grk ovde slike starog Prokuplja badava. Neka je sa srecom (i bericetno)!
[ preuzeto iz TOPLICKIH NOVINA, snimci: D. Borisavljevica ]
Iz stare Toplice - u povodu juubilejske 444-te strane podForuma:
( preuzeto sa zvanicnog sajta grada Kursumlije ) :: .
Kursumlija, 1882g. ::
Prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Opet, prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Clanice Kola srpskih sestara iz Kursumlije ( oko 1930g. ) ::.
Dr Melgardova bolnica u Kursumliji, oko 1920g.
Ista bolnica oko 1920g.
Voljeni kursumlijski i niski doktor ::
Posle oslobođenja od Turaka 1878.godine, Kuršumlija je od «građana» imala samo dva ili tri Srbina, zavisno da li se pozivamo na Tihomira Dorđevića ili na Milana D. Milićevića. Zato je možda realno pretpostaviti da na duži vremenski period nije mogla imati stalnog lekara, pogotovu što se prvobitni «razvoj» mesta najviše odnosio na otvaranje kafana.
Bolnica je, po kazivanju Gvozdena Pantića (1901.) kao i Milana Medeljkovića - Guše (1892.), završena u jesen 1912. godine, septembra ili oktobra meseca. Glavni preduzimači (investitori) bili su Milentije Aleksić i Svetislav Marković - Grba. Pošto je iste godine počeo prvi balkanski rat, oni su umrli u bankrotstvu, jer za svoj rad nikada nisu bili isplaćeni. Do otvaranja Bolnice bio je jedan lekar koji je radio privatno. Prvi zapamćeni lekar bio je neki dr Argila, koji je bio u Kuršumliji još pre balkanskih ratova - pričao mi je sedamdesetih godina Gvozden Pantić, i kaže da je bio Grk. Bio je visokog rasta, crnomanjast, i nije nosio brkove. Umro je 1915. godine.
Za vreme prvog svetskog rata Bolnica nije radila, jer su Bugari sve uništavali, pa čak su i konje uvodili u Bolnicu. Usled nedostatka arhivske građe moramo se osloniti na pamćenje pomenutih građana, da su sve tri građevine rađene jednovremeno, da je u prostoru nove Bolnice bila «Dražina kuća», koji je dugo godina bio ekonom Bolnice. Dugovesni Draža je 1946. godine preseljen iz kruga Bolnice u sadašnju Ulicu 4. juli.
U jesen 1915. godine, kada se u nabujaloj Toplici utopio poznati književnik Milutin Uskoković (v. fotku dole), obdukciju je izvršio izvesni dr Popadić. O pomenutom doktoru, osim izvršene obdukcije nije nikakvih podataka ostalo, pa se može pretpostaviti da je to bio ili vojni lekar, ili lekar koji se tih dana povlačio sa našom vojskom, pa ga je trebalo pomenuti i radi toga što će neko možda nešto više znati o njemu, i tako bi bio izvučen iz zaborava.
Odmah po završetku rata, 1918. godine, u Kuršumliju dolazi dr Vilijem Melgard, a kada govorimo o dr Melgardu, ne možemo bez atributa: humanista, čovek koji je ostavio najdublji trag u našem narodu.
Taj mladi danski lekar rođen je 19. oktobra 1888. godine u danskom gradu Fisenbergu. Godine 1914. završava medicinske studije. Uporedo studira vajarstvo i slikarstvo na Akademiji umetnosti u Kopenhagenu. Govorio, osim maternjeg, još i engleski, francuski i nemački, a po dolasku u Srbiju, savladao je i srpski jezik.
Mali broj lekara, napad «tri carstva», ranjenici i tifusari, naterali su Vladu, ne za apel nego na vapaj za medicinsku pomoć celom rodoljubivom svetu. Taj vapaj je stigao i do mladog Melgarda, koji se kao humanista oduševljeno odziva, i početkom 1915. godine sa medicinskom misijom iz Kopenhagena dolazi u Srbiju.
Vrhovna komanda ga upućuje na najteži teren, u Valjevsku bolnicu, gde hara pegvi tifus. Sa našom vojskom povlači se preko Albanije i deli sudbinu srpskog naroda. U borbama u Dobrudži Melgarda zarobljavaju Bugari, ali zbog danskog pasoša upućuju ga u nišku Gradsku bolnicu, da vrši lekarsku praksu, lečeći zarobljenike. A kako je imao slobodu kretanja, obilazio je i bolesnike po gradu.
Kao lekar i veliki erudita brzo se sprijateljio sa učiteljem i književnikom Mihailom Riznićem, zaljubljuje se u njegovu ćerku Vidu, sa kojom se venčava 17. oktobra 1917. godine, a 9. avgusta 1918. godine dobija sina Renea, koji je i danas u životu, i živi u Kopenhagenu. Njemu, osim starosti život zagorčava i bolest (šlog). Međutim, mi dugujemo puno poštovanje prema tom starom inženjeru, koji je još 1959. godine, kako kaže – «proteran iz Jugoslavije». Govori veoma lepo srpski, u šta sam se i uverio, dva puta kontaktirajući sa njim talefonom, i kako je rekao, još nije primio dansko državljanstvo.
No vratimo se našem dragom Dr Melgardu. Po završetku rata odlučuje da ostane u Srbiji a da nikada više ne vidi svoju otadžbinu! Vlada mu nudi da bira mesto gde želi da živi i radi: Beograd, Zagreb, ili Split, ali budući veliki humanista, odlučuje da ode tamo gde je bio najpotrebnije, a to je varošica Kuršumlija, za koju je ranije čuo da nema lekara. Tako, 1918. godine dolazi u Kuršumliju, gde u Bolnici zatiče haotično stanje: mnogo bolesnika i demolirane zgrade. Dr Melgrad, ne stideći se nikakvog posla, pa ni fizičkog, lično uređuje bolnički krug, obraća se Engleskoj misiji i Vladi u Beogradu za materijalnu podršku. Ubrzo dobija od Vlade novac, a kako kaže dr Budimir Pavlović (predsednik Istorijske sekcije Srpskog lekarskog drustva), stiže i materijalna pomoć u lekovima, ćebadima i u ostalom sanitetskom materijalu. Obnovljena Bolnica ipak nije mogla da primi sve pacijente, pa su u bolničkom krugu razapinjani šatori, da se smeste svi bolesnici. Odlazi i po kućama, nikad ne pitajući za novac.
Navešćemo primer kada je u nekom selu porađao neku porodilju, a bio je težak porađaj, i kada se rodilo zdravo muško dete, njen svekar ga je upitao koliko treba da plati, naglasivši da je imućan čovek, i da nema problema za plaćanje. Melgrad je odgovorio: «Daj mi samo jednu jabuku iz tvog lepog voćnjaka». To je odneo svojoj Vidi.
I pored velikog posla u Bolnici, nalazi vremena da ispred Bolnice izgradi fontanu, i u njoj figuru majke sa detetom, simbol zaštite dece, jer je u Bolnici bilo otvoreno i dečje odeljenje. Na žalost, 1920. godine Kuršumlijom hara šarlah, koji ne štedi ni Dr Melgarda, i on umire 17. novembra 1920. godine. Opelo je izvršio stari sveštenik Bogosav Popović. Sahranjen je na Kuršumlijskom groblju.
Njegov sin Knut, rođen 31. marta 1920. godine, umire u Beogradu, veoma mlad 27. juna 1959. godine. Kako je za života izrazio želju da bude sahranjen pored oca, telo mu je prenešeno u Kuršumliju, gde im od skora grob krasi pristojan nadgrobni spomenik.
Eto tako!
[ i ovaj tekst preuzet je sa sajta grada Kursumlije, Autor: Gordan Mihajlovic ]
* * *
Zgrada prve skole u Kursumliji ( neodgovorno srusena ) ::.
Park u centru Kursumlije ( vidi se spomenik pesniku Milutinu Uskokovicu ) ::.
Velja Tomic, kursumlijski knjizar, pred "Evropom" ( tada hotel, danas restoran ) ::.
Opet, prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Пријатељу, зар те не подсећају ове слике на ону нашу Черновљеву из Прокупља?
Исти ракурс, исти мотив...
Ако си кренуо на одмор, срећан ти пут, и лепо се одмори...
Opet, prolaz srpske vojske u povlacenju kroz Kursumliju, 1915g. ::
Пријатељу, зар те не подсећају ове слике на ону нашу Черновљеву из Прокупља?
Исти ракурс, исти мотив...
Ако си кренуо на одмор, срећан ти пут, и лепо се одмори...
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju. Samokovo [ poznato kao "Srpska Plevna" ] nije Hisar. A i bio sam u K. i centar grada veoma je bio tada, recimo 1982g., nalik ovom sa slika - neguju Kursumlicani svoje stare kuce. Ne kao zgradu svoje prve skole. Ta im se, eto, 'omakla - 'ma ko voli skolu'!
Kursumlija i Prokuplje ipak dosta se i razlikuju, mada iste bundzije i 'razbojnici' ( da me ne cuju ... ) zive u oba ova grada na istoj reci ( K. inace izlazi na tri reke, postidjujuci Beograd ) sto mozda objasnjava medjusobno slicne, belo okrecene kucice kao kabine mlecne brodske arhitekture.
Sutra putujem, pa ti hvala na lepim zeljama. Pozdrav tebi Milorade a i svima na ovom Forumu. U zdravlju! grk
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju.
Вероватно је Чернов и ово сликао, јер је ишао са Српском војском, све до Крфа.
Још једном, срећно.
Сликај нешто, па нам опет донеси, да гледамо кад се вратиш...
Da, slicnost nesumnjivo postoji ( moze biti i da su i fotke tvog Cernova ) ali nemaj ni malo sumnje da se ovde radi o Kursumliji, svakako ne o Prokuplju.
Вероватно је Чернов и ово сликао, јер је ишао са Српском војском, све до Крфа.
Још једном, срећно.
Сликај нешто, па нам опет донеси, да гледамо кад се вратиш...
Na zalost, ovog puta sin je uzeo za sebe fotoaparat pa idem bez njega ...
Манастир Жича, око 1910