“Jereban”: Sećam se još susreta (vreme i alcohol ne brišu baš sve) sa ovim starim prokupčaninom (poreklom s Kosova). Bio je u svim ratovima a kratko i u Tankosićevim četnicima. Tada, 1965g. mogao je imati oko 75-80 godina. Koščat i suvorebrast, pomalo zejtinjavog čela ali neusahljivog prkosa. Iznenada i na mahove pomalo grube otvorenosti. Često bih sedeo kod njega (živeo je osamljen kao zavetni idol, žena mu je davno umrla). U njegovom dvorištu (avliji) ćutao bih u miru dok je gasnulo veče – poslednji odblesci sutona i združeni sindikati tih odsjaja nisu se lako predavali. Prozorska okna antikvitetnih fasada bljesnula bi puštajući ih unutra. Oblici bi postajali tvarna pojava duha, izbalansirana adversativnost spiritualnog i materije. Zov sove podsećao je na nešto iskonsko. A iskonsko bilo je i u Jerebanu i pored neke starovremske naivnosti koju je posedovao. Odozgo, sa neba, dopirao je šum vrhova visokih jablanova kao ispunjen živim duhom. Prostor je izgledao kao u nekom ramu. Celokupno prostranstvo postajalo bi jedna ogromna nevidljiva ćelija, kapsula. Svet je izgledao kao u nastanku, u idiomima jednog prologa – skoro starozavetnih idioma, ravnoznačnih sa prastarim srpskim metaforama još neiskvarenim Vukovim reformizmom. Tih davnih večeri, a posle nikada više, slušao sam odgovarajuće izraze za jezičku oznaku unutrašnjih doživljaja. Zato je i svet oko mene bio teofanija, korelat bespočetnosti, stičući skoro magična svojstva. Rastapala se samosvest, onaj stav misli pred samom sobom koji stvara “ja”. Osećala se rastočenost toga “ja” na fonu bezvremenosti, gubila se samobitnost i suodnos sa ličnosnim odlikama samosvesti. Razotkrivana je tajna sintagmi koju one imaju samo u medijalnom obliku pri naročitim asocijacijama. Svetlost esencijalnosti utkivala se u gramatičku vezu između reči pa je i svako tvarno sijanje od nje dobijalo izvesan blesak koji mi nedovoljno uočavamo i ne cenimo.
Pričao bi Jereban retko o vremenima koja su od srpskih sela u Staroj Srbiji (da kažem “u Makedoniji”, zaslužio bih šamar – ali ne bih ga dobio) stvarala logore gladovanja i lipsavanja. I možda baš zato, u tom turbulentnom biotopu, oni bejahu slobodni mada podjarmljeni, za čudo! Jer izgleda da je tada smisao (Logos) nesmetano sijao u tim ljudima. Govorio bi i o Prusima, o tolerantnosti i kamaraderiji srpskih vojnika prema zarobljenom neprijatelju što je u ovom stvaralo kompleks inferiornosti. O servilnom optimizmu zarobljenih Austrijanaca. O strahu neprijateljevom, pa i jegera (planinske jedinice), od naših ručnih bombi, kame, vatrenih enfilada. O agresivnosti Srba u izviđanju i arogantnosti u samoj bitci. Fascinirao me je pomen srpskog mača, operativne izjave njegovog fijuka, njihova ekstatična poruka i feromagnetizam. Svet krvi i mesa i stohastička termodinamika makroskopskih tela stupali su u vezu s višom realnošću kolosalne punine. Gledano iz moje ondašnje perspektive, daleka prošlost izgledala je predeterminisana – pa zar onda nije i budućnost? Spominjao je i zamku ”slobode”. A sve to je izricao s minimumom reči i sasvim drugim, neponovljivim njegovim rečima ostavši nepokraden sopstvenim jezikom.
Interesovala su me i pitanja očitovana samo sa njegovih usnana – a i onaj njegov satiričan smisao za humor, osmejak i prognozni formalizam, starinski pedagoški stil koji ne omanjuje. Uz šalu i osmehe govorio je alegorično o radu majora Tankosića u Prokuplju uoči ”prvog rata”. Rekoh da bio je u Tankosićevoj četi na kratko. Bio je Tankosić patriotski brus za sve njih i tim znamenom zapečaćen. ‘Spuštale’ su se čete mladih lavova (oni tada bejahu duša naše časti) i do Drimkola pa i do Bitolja hrabreći se snagom volje. Oslobođenje bilo je prvi cilj njihove nade. Tu je išla i standardna priča o večitim kombinacijama dobrih po duhu ali lakomislenih i zlih a mudrih. Za komite, lepo je bilo živeti na zemlji. A u zemlji – još bolje.Tada sam shvatio da je leproznost iznutra a ne spolja, da nečistoća biva izbačena na obalu zbivanja.
Jereban davno je umro. Njegovo je do njega došlo, a i naše će do nas stići. To bi bio kraj viđen spolja.
* * *
Govorio bih još o onome “psihološkom” kod njega. To me je mnogo više ‘držalo’ od istorijskih njegovih priča, smatrajući da to ono u njegovoj skrivnici (srcu) krije Hristovu vlast. Sem zanata, verovatno je bio bez formalnog obrazovanja. Nikada nije držao novine, ni nosio naočare. Nisam ga viđao da ide u crkvu. Izgleda da nisu bili naročito religiozni ni on ni njegovi prijatelji, prokupačke zanatlije i trgovci – oni bili su borci. On imao je neku čistotu misli što i jeste svetlost uma – bistrina izvora slična je bistrini uma u predmetima razumevanja. Neumišljen u pregalaštvu, svakom komšiji da pruži pomoć (inače, bio je užar), izgledalo je da omalovažava sve spoljašnje ali bio je stražar nad dobrim. Jako je to izbijalo iz njegovog visokog vladanja. Sprečavao je mnoge neželjene događaje koje je bilo moguće sprečiti. Povremeno bi činio neke oklevajuće pokrete tela, kao uzdržavajući osećaje od svakog spoljnjeg susreta – tako je to izgledalo mojoj raštrkanoj volji i umu uzmućenom od neuzdržljivosti. Nerazvučenih osećanja, izobličavao bi sebe u neznanju ali prozračnost njegovog mislenog vazduha rado je u svoja nedra prihvatala naša unutrašnja priroda. A njegova volja, kao neka tvrda suština bila je. Umrtvio je on razumevanje sopstvene volje za banalni život nesaživevši se sa ispraznošću, mada videlo se da ima ljubav iz nezasite čežnje da svima pomaže. Mislim da su i neke babe bile u njega potajno zaljubljene mada u dubokim osamdesetim, he, he. Ima i toga. A to ću shvatiti tek kada ostarim, retrogradno.
Uvek bio je relaksiran jer bio je upodobljen smirenju ali i zamišljen, kao u plen uzet od svega zemaljskog i od sećanja o svemu što je u svetu. Pribran u sebi, srazmernog glasa i neuobraženog hoda, njegovo smirenje utišavalo je naša uzrujana obraćanja i razotkrivalo polovičnost života jer smo u jaram prezali magarca umesto vola. Kao da su iz njegovog nebojažljivog srca bila izglađena pamćenja strahota i viđenja neizdrživa za osećaje. Ili je nalazio mir u onoj tugi koja stvara utehu. Tolika krotost stvarala mi je utisak da se u samoći stideo samoga sebe dok sam ja vršio potajnu praksu sramotnih dela ranog dečaštva. I pored mojih ekscesa nije mi stešnjavao slobodu – samo bi se osmehivao jer želeo je da mu se iz sopstvenog srca približim. I ukori su mu izgledali ravnodušni. Jednom mi pokloni jedan lep nožić, a da je u njega bilo i što dragocenije i to bi mi dao. Svojom srdačnošću činio je da se postidim, osetim postiđen tim nezasluženim poštovanjem. Samomišljenja, ni rđava, ni dobra, ni neutralna nije uzimao ozbiljno. Nisam ga mogao pojmiti izučavanjem – nisam ni sile imao da ga duže posmatram jer ukidao je rad mišljenja licem k licu.
Preticao je svakoga u svom pozdravu i naklonu. Teško je bez duboke pažnje izneti tančinu njegovih nemetežnih misli. A bio je majstor da ispada neznalica u mudrosti svojoj. Zbog njega su mi obljutavili prokupački korzo, druženja, moderna odeća, beogradska švrćkanja, lepa umetnost ... ali ne i struka, alkohol i seks. Možda sam i zbog njega i zavoleo stare fotke? Ko zna.
Neraspoznavani, možda i danas slični hodaju Toplicom i drugde. Ja za njih ne znam. A san bio je on sâm i taj san trebalo je zapisati. I onaj ko je čitajući o njemu osetio izvesnu slast, mogao bih da tvrdim da me u svemu nadvišava.
Јефрем Бојовић (Мишевићи, 1851 — Чачак, 3. јун 1933) је био шабачки 1920. и жички епископ 1920-1933. Службовао је као професор Богословије 31 годину и предавао литургику, руски језик, канонско право, апологетику и науку хришћанску. Хонорарно је предавао веронауку у Првој и Трећој београдској гимназији и у стручним школама. Пензионисан је 1911. године. Заједно са својим братом војводом Петром Бојовићем прешао је пешке преко Албаније током Првог светског рата.
Замонашио се 28. фебруара 1920. године у манастиру Раковица. У чин јерођакона и чин јеромонаха посвећен је 29. фебруара и 1. марта исте године. За епископа шабачког посвећен је 8. марта 1920. у Саборној цркви у Београду. Када се упразнио трон епархије жичке одласком Николаја за епископа охридског, Јефрем је 17. новембра 1920. премештен на то место.
Умро је 3. јуна 1933. године у Чачку. Сахрањен је у манастиру Студеницa.
Јефрем Бојовић (Мишевићи, 1851 — Чачак, 3. јун 1933) је био шабачки 1920. и жички епископ 1920-1933. Службовао је као професор Богословије 31 годину и предавао литургику, руски језик, канонско право, апологетику и науку хришћанску. Хонорарно је предавао веронауку у Првој и Трећој београдској гимназији и у стручним школама. Пензионисан је 1911. године. Заједно са својим братом војводом Петром Бојовићем прешао је пешке преко Албаније током Првог светског рата.
Замонашио се 28. фебруара 1920. године у манастиру Раковица. У чин јерођакона и чин јеромонаха посвећен је 29. фебруара и 1. марта исте године. За епископа шабачког посвећен је 8. марта 1920. у Саборној цркви у Београду. Када се упразнио трон епархије жичке одласком Николаја за епископа охридског, Јефрем је 17. новембра 1920. премештен на то место.
Умро је 3. јуна 1933. године у Чачку. Сахрањен је у манастиру Студеницa.
Nisam imao ovu fotku Milorade. Ranije sam postavio sliku Ep. Jefrema (Bojovica) na odru koju imamo u familiji. Ziveo, grk
Nisu bas oni toplicki ali ...
Јефрем Бојовић (Мишевићи, 1851 — Чачак, 3. јун 1933) је био шабачки 1920. и жички епископ 1920-1933. Службовао је као професор Богословије 31 годину и предавао литургику, руски језик, канонско право, апологетику и науку хришћанску. Хонорарно је предавао веронауку у Првој и Трећој београдској гимназији и у стручним школама. Пензионисан је 1911. године. Заједно са својим братом војводом Петром Бојовићем прешао је пешке преко Албаније током Првог светског рата.
Замонашио се 28. фебруара 1920. године у манастиру Раковица. У чин јерођакона и чин јеромонаха посвећен је 29. фебруара и 1. марта исте године. За епископа шабачког посвећен је 8. марта 1920. у Саборној цркви у Београду. Када се упразнио трон епархије жичке одласком Николаја за епископа охридског, Јефрем је 17. новембра 1920. премештен на то место.
Умро је 3. јуна 1933. године у Чачку. Сахрањен је у манастиру Студеницa.
Највећи број њих потиче из битке за Смедерево. Наишли су на тврд орах...
Јефрем Бојовић (Мишевићи, 1851 — Чачак, 3. јун 1933) је био шабачки 1920. и жички епископ 1920-1933. Службовао је као професор Богословије 31 годину и предавао литургику, руски језик, канонско право, апологетику и науку хришћанску. Хонорарно је предавао веронауку у Првој и Трећој београдској гимназији и у стручним школама. Пензионисан је 1911. године. Заједно са својим братом војводом Петром Бојовићем прешао је пешке преко Албаније током Првог светског рата.
Замонашио се 28. фебруара 1920. године у манастиру Раковица. У чин јерођакона и чин јеромонаха посвећен је 29. фебруара и 1. марта исте године. За епископа шабачког посвећен је 8. марта 1920. у Саборној цркви у Београду. Када се упразнио трон епархије жичке одласком Николаја за епископа охридског, Јефрем је 17. новембра 1920. премештен на то место.
Умро је 3. јуна 1933. године у Чачку. Сахрањен је у манастиру Студеницa.
Nisam imao ovu fotku Milorade. Ranije sam postavio sliku Ep. Jefrema (Bojovica) na odru koju imamo u familiji. Ziveo, grk
POZDRAV SVIMA ...
9.10.1938.G.
POZDRAV SVIMA ....
SJENICA
POZDRAV SVIMA ....