Na srednjoj graviri vide se i telegrafski stubovi, verovatno veza B.P. - NIS. Interesno!
Опрости ми Грчићу што не реагујем на твоје честе хвале мојих постова... Није то моја незахвалност, него ми је непријатно. Нисам навикао на такве изливе хвале. Поготову што се познајемо, и за тим стварно нема потребе. Знам ја врло добро шта ти мислиш о мени и нема потребе да се то готово свакодневно понавља. Помислиће неко да се понашамо по принципу ја теби војводо - ти мени сердару. Или можда да смо, пу-пу-пу, не поменуло се... Дакле, стварно нема потребе за тим.
Данашња твоја опаска ме наводи да коментаришем: Српско-бугарски рат је вођен 1885. године, а телеграфски саобраћај је у Србији уведен тачно 30 година раније, 1855. Прва телеграфска линија у Србији (Београд - Алексинац) је и уведена са циљем да буде међународна и транзитна линија. Рачунало се са међународним транзитним телеграфским саобраћајем и зарадом од таквог саобраћаја. Међутим, Турска није имала телеграфску линију од Цариграда до Алексинца. Зато је Србија, иако турски вазал, Турској дала кредит од пет милиона гроша у злату (златници су у готовом пренети од Београда до Цариграда), да би Турци подигли ту телеграфску линију, која је ишла преко Ниша, Беле Паланке, Пирота, Софије итд. Дакле то што си видео на гравири постојало је већ три деценије.
Ако обратиш пажњу на гравире из Српско-турског рата (1876-78), које смо овде у оноликим количинама постављали, често ћеш виђати телеграфске стубове. Или можда ако поново узмеш у руке Каницову Србију, такође ћеш да видиш те жице, баш се сећам слике Беле Паланке са са телеграфском линијом...
Послато одјутрос упутство бата - Ћири ПП-ом.
Нашао сам књигу о летњиковцу Обреновића у Смедереву. Нема фотографије оригиналне сенице. Има верзија из 1961.
Сутра ће бити то што има, са коментаром...
РЕЗИМЕ КЊИГЕ О НЕМАЧКОМ РАТНОМ ГРОБЉУ У СМЕДЕРЕВУ, аутор
Немачко ратно гробље у Смедереву (Semendria, како су град називали Немци) настало је након окупације, октобра 1915. године. Борбе које су вођене неколико дана на ширем подручју града биле су жестоке и донеле су огроман број погинулих војника. Међу њима је било највише Румуна мобилисаних са простора Аустро-Угарске, али и око 1700 Немаца и много војника других националности. Радом припадника немачких војних јединица подигнуто је гробље, које се налазило у продужетку градског гробља, на узвисини Карађорђевог брда, одакле се пружао диван поглед на Дунав и просторе са којих су потицали страдали војници. Средином 1916. године изграђен је импозантан споменик који је освештан у присуству војног генералног гувернера Србије.
Након ослобођења 1918. године, Ратно гробље је готово у потпуности запостављено иако је на њему било сахрањено и неколико десетина српских војника. Коло српских сестара је улагало напор да одржава простор и да пружи информације члановима породица које су, после рата, тражиле сазнања о судбини својих најближих. Могућности тог удружења биле су недовољне да зауставе постепено пропадање Ратног гробља. Југословенска влада и локалне власти нису показале озбиљан ангажман да испуне обавезе које су биле прописане мировним уговорима као и законским прописима у вези одржавања ратних гробова.
Једина организација која је на прави начин бринула о Ратном гробљу у Смедереву био је Немачки народни савез за старање о ратним гробовима, основан 1919. године у Берлину. Они су успевали да уз помоћ сарадника на терену прикупљају и у свом часопису објављују извештаје о стању Ратног гробља. Након што су обавили обимне радове у Француској, средином двадесетих година прошлог века усмерили су напоре ка немачким ратним гробљима и у другим земљама, па и у Југославији. Осим тога, постепено нормализовање односа између две државе допринело је да се одржавању Ратног гробља у Смедереву посвети већа пажња. Кључни моменат је настао 1927. године, када је решен проблем власништва над земљиштем што је омогућило да Савез, путем спонзорства Месног удружења у Франкфурту на Мајни и Удружења пријатеља 168. пука, обезбеди средства за прву већу обнову. Читав простор је очишћен од велике количине нараслог корова и отпада, а најзначајнија промена је била у томе што су све хумке поравнате, али без губљења маркације гробних места. Засађено је доста новог биљног расада и постављена је ограда од бодљикаве жице око централног дела на коме су били сахрањени махом немачки војници. Нажалост, након тих радова локалне власти су допустиле да се Ратно гробље скрнави и разграђује. После две године, читав простор је поново зарастао у коров. Уследила је нова обнова, којом је руководио Еуген Клети, овлашћени делегат за ратна гробља у Немачком посланству у Београду. Осим детаљног чишћења, подизања нове и ојачавања постојеће ограде и нових хортикултурних радова, његов план је предвиђао рушење великог споменика и подизање другог, знатно мањег, на централном месту простора. За време те обнове, крајем 1930. и почетком 1931. године обављене су обимне ексхумације, па су у Смедерево премештени остаци неколико стотина војника са мањих ратних гробаља тако да се на том месту нашло скоро 5000 војника, од чега је било више од 1000 немачких.
Међутим, Савез није био сагласан са Клетијевим планом и нијежелео да га прихвати поготово јер се очекивало да они поново финансирају радове. Ангажовали су угледног архитекту Роберта Тишлера који је, уз подршку истакнутих немачких стручњака и Министарства спољних послова у Берлину, направио нови план, чији је најважнији део била градња спомен-капеле у византијском стилу, од црвеног пешчаника из реке Весер. Спонзора су поново нашли у Месном удружењу Франкфурт на Мајни, коме се касније прикључило Обласно удружење Баварске, а при крају радова и Удружење Хесен-Насау. Највећи део посла је обављен у периоду 1932-1934. Изградњом куће за чувара створени су услови да се запосли особа која је непрестано бринула о Ратном гробљу. Савез је откупио више парцела на косини испод гробља тако да је направљен нови прилаз из правца главне улице. Након низа мањих радова и неколико одлагања, маја 1937. године, Ратно гробље са спомен-капелом је свечано освештано. Читав простор је, после двадесет година, поново био доведен у беспрекорно стање.
По завршетку Другог светског рата, нова власт, идеолошки заслепљена, неопростиво је дозволила, можда и подстицала, да се читав простор потпуно девастира. Метални крстови су врло брзо покрадени што је само убрзало да се велико Немачко ратно гробље претвори у састајалиште пионира и омладине. Нешто касније је и наменски и архитектонски девастирана и спомен-капела.
Данас, 2010. године, не постоји ниједан симбол који би указао да се на том простору налазе остаци скоро 5000 ратника.
Ко је гледао фотографије из Првог светског рата, које је неуморно постовао Душан Напијало, могао је да види да је било много мањих војничких гробаља аустро-угарске и немачке војске, свуда по Србији. Изгледа да су још у току рата таква гробља ексхумирана и груписана по окрузима. Тако имамо, овде поменута гробља у Београду, Смедереву, Пожаревцу, Нишу... Претпостављам да их има још више по свим крајевима Србије.
Пројекат немачког ратног гробља у Смедереву је, тридесетих година прошлог века, у облику макете, био представљен лично Хитлеру, који се о пројекту врло похвално изразио. Са те презентације у књизи постоји и документ, фотографија.
Интересантно је да је, после Другог светског рата, немачко ратно гробље потпуно заравњено и служило је као парк за окупљање омладине. На капели је срушена купола и у њу се, изгледа самовољно, уселио локални сликар, који је од капеле направио стан и атеље. Према подацима са интернета ситуација није боља ни данас...
Ово коментаришем без икаквог идеолошког односа, иако имам сасвим јасан став о непријатељским окупаторским војскама и њиховом понашању према Српској војсци и српском народу. Познати су ми и злочини окупаторских војника и у Првом и у Другом светском рату. О неким догађајима, злочинима, сам и сам писао. У сваком од тих случајева о виновницима тих злочина нисам писао као о немачком, мађарском, бугарском, аустријском народу, већ као о немачким, бугарским, аустро-угарским војницима и њиховим командантима.
Када говоримо о гробљима непријатељских војски, треба да су нам у памети гробља наших војника и грађана које су непријатељски војници одвели у своје земље и тамо их побили, или су заробљеници тамо умрли. Наша гробља нису само у савезничким земљама (у Грчкој, земљама северне Африке, Француској, Италији, која нам је била савезник у Првом светском рату, или у БЈР Македонији, некадашњој јужној Србији) већ и у земљама које су биле са друге стране, у Аустрији, Чешкој, Словачкој, Немачкој... Не можемо очекивати да ће се те земље према нашим гробљима понашати боље него што се ми односимо према њиховим гробљима на нашем тлу.
Као повод за размишљање навешћу чињеницу да су у ратном гробљу у Смедереву најбројнији били Румуни, мобилисани у аустро-угарску војску, њих око 3.000, затим око 1.700 Немаца, али да је у аустријској војсци било и Срба, који су живели у Аустро-Угарској и такође били мобилисани...
У Смедереву је још кнез Милош Обреновић купио велико имање, виноград, и у њему сазидао кућу, винарски подрум са свим припадајућим судовима, бурадима, алатом итд. Његов син, кнез Михаило је у оквиру имања направио и први летњиковац. Тај летњиковац је проширен са два бочна крила, у доба краља Милана, а додатно уређиван у доба краља Александра Обреновића.
Уз летњиковац су, поред подрума кнеза Милоша, постојали и други објекти.
Такав објекат је био сеница, који је помињао гдин В.А.
Шта би то била сеница?
У нашој прошлости, по угледу на оријенталне обичаје, домаћин би у дворишту направио објекат који се састојао од стубова и лаког крова, који је служио за одмарање и хлађење у летњим месецима. Такав објекат је називан османлук, чардаклија, сеница, хладњак, а ако се из стубове и перголе пењала нека лоза, често винова, звао се и вењак.
Турци су савремену цивилизацију задужили термином, којим би називали такав хладњак, у коме су се у харемском делу, окупљале жене и девојке и хладиле се бостаном. Тај назив је киоск (köşk), а преузет је у свим савременим језицима (фр. le kiosque , нем Der Kiosk). Од тог киоска настали су разни павиљони, баштенски, или музички, као и савремени, затворени киосци за продају штампе...
Поменута сеница, вероватно изграђена у доба кнеза Михаила или Милана, била је од дрвета и временом је пропала. После Другог светског рата обновљена је у савременијем облику:
Пошто је обреновићевско имање било на падини, одакле се пружао диван поглед према Дунаву и Банату, постојао је и објекат назван белведере, као врста самосталне терасе, где су гости седели и уживали у пејзажу:
Na srednjoj graviri vide se i telegrafski stubovi, verovatno veza B.P. - NIS. Interesno!
Опрости ми Грчићу што не реагујем на твоје честе хвале мојих постова... Није то моја незахвалност, него ми је непријатно. Нисам навикао на такве изливе хвале. Поготову што се познајемо, и за тим стварно нема потребе. Знам ја врло добро шта ти мислиш о мени и нема потребе да се то готово свакодневно понавља. Помислиће неко да се понашамо по принципу ја теби војводо - ти мени сердару. Или можда да смо, пу-пу-пу, не поменуло се... Дакле, стварно нема потребе за тим.
Данашња твоја опаска ме наводи да коментаришем: Српско-бугарски рат је вођен 1885. године, а телеграфски саобраћај је у Србији уведен тачно 30 година раније, 1855. Прва телеграфска линија у Србији (Београд - Алексинац) је и уведена са циљем да буде међународна и транзитна линија. Рачунало се са међународним транзитним телеграфским саобраћајем и зарадом од таквог саобраћаја. Међутим, Турска није имала телеграфску линију од Цариграда до Алексинца. Зато је Србија, иако турски вазал, Турској дала кредит од пет милиона гроша у злату (златници су у готовом пренети од Београда до Цариграда), да би Турци подигли ту телеграфску линију, која је ишла преко Ниша, Беле Паланке, Пирота, Софије итд. Дакле то што си видео на гравири постојало је већ три деценије.
Ако обратиш пажњу на гравире из Српско-турског рата (1876-78), које смо овде у оноликим количинама постављали, често ћеш виђати телеграфске стубове. Или можда ако поново узмеш у руке Каницову Србију, такође ћеш да видиш те жице, баш се сећам слике Беле Паланке са са телеграфском линијом...
Ma, ne hvalim samo tebe Milorade, hvalim sve/svakog po malo kad se odusevim (precesto). Sta cu kad sam impresibilno-kompulsivan (rekao bi mozda nas Runde). Ali u samoj stvari najvise same fotke, postove, hvalim. Pa uz njih za'fatim i dosta clanova Foruma - kolateralnost kao i svugde. Nista se ti ne zeniraj, a svima na Forumu jos jedan pozdrav ( i odzdrav ), grk*
________
* = a za ovaj tekst o telegrafu ... H. - a sta drugo!
P.S. Mislim Milorade da komentari, tumacenja, objasnjenja pa i pouke koje stavljas uz postove fotki svima nama jako puno znace jer 'prociscavaju' vidik i znacaj same fotke. Bez tih komentara ... ? Mora uz rucak da ide i slatkis a na kraju i kafa, po mogucnosti. Tada je fotka pravi 'teferic' - valjda to i treba da bude.
Опрости ми Грчићу што не реагујем на твоје честе хвале мојих постова... Није то моја незахвалност, него ми је непријатно. Нисам навикао на такве изливе хвале. Поготову што се познајемо, и за тим стварно нема потребе. Знам ја врло добро шта ти мислиш о мени и нема потребе да се то готово свакодневно понавља. Помислиће неко да се понашамо по принципу ја теби војводо - ти мени сердару. Или можда да смо, пу-пу-пу, не поменуло се... Дакле, стварно нема потребе за тим.
Данашња твоја опаска ме наводи да коментаришем: Српско-бугарски рат је вођен 1885. године, а телеграфски саобраћај је у Србији уведен тачно 30 година раније, 1855. Прва телеграфска линија у Србији (Београд - Алексинац) је и уведена са циљем да буде међународна и транзитна линија. Рачунало се са међународним транзитним телеграфским саобраћајем и зарадом од таквог саобраћаја. Међутим, Турска није имала телеграфску линију од Цариграда до Алексинца. Зато је Србија, иако турски вазал, Турској дала кредит од пет милиона гроша у злату (златници су у готовом пренети од Београда до Цариграда), да би Турци подигли ту телеграфску линију, која је ишла преко Ниша, Беле Паланке, Пирота, Софије итд. Дакле то што си видео на гравири постојало је већ три деценије.
Ако обратиш пажњу на гравире из Српско-турског рата (1876-78), које смо овде у оноликим количинама постављали, често ћеш виђати телеграфске стубове. Или можда ако поново узмеш у руке Каницову Србију, такође ћеш да видиш те жице, баш се сећам слике Беле Паланке са са телеграфском линијом...
Упуство на http://politikin-zabavnik.rs/pz/content/beograd-koga-vise-nema Ако не успе јави се. ВА
Послато одјутрос упутство бата - Ћири ПП-ом.
Нашао сам књигу о летњиковцу Обреновића у Смедереву. Нема фотографије оригиналне сенице. Има верзија из 1961.
Сутра ће бити то што има, са коментаром...
1902.G.
POZDRAV SVIMA ...
Гробље у Крагујевцу
Гробље у Смедеревској Паланци
А онда су таква гробља, још у току рата, ексхумирана и преношена у уређене гробнице са споменицима, као што је онај у Багрдану...
Или у Нишу...
Такво гробље са импозантним спомеником било је и у Смедереву:
У оквиру гробља у Смедереву био је мањи споменик - саркофаг
А после Првог светског рата споменици су уклоњени и направљена је капела...
Као што видите, недавно је о смедеревском немачком ратном гробљу написана и књига.
Након ослобођења 1918. године, Ратно гробље је готово у потпуности запостављено иако је на њему било сахрањено и неколико десетина српских војника. Коло српских сестара је улагало напор да одржава простор и да пружи информације члановима породица које су, после рата, тражиле сазнања о судбини својих најближих. Могућности тог удружења биле су недовољне да зауставе постепено пропадање Ратног гробља. Југословенска влада и локалне власти нису показале озбиљан ангажман да испуне обавезе које су биле прописане мировним уговорима као и законским прописима у вези одржавања ратних гробова.
Једина организација која је на прави начин бринула о Ратном гробљу у Смедереву био је Немачки народни савез за старање о ратним гробовима, основан 1919. године у Берлину. Они су успевали да уз помоћ сарадника на терену прикупљају и у свом часопису објављују извештаје о стању Ратног гробља. Након што су обавили обимне радове у Француској, средином двадесетих година прошлог века усмерили су напоре ка немачким ратним гробљима и у другим земљама, па и у Југославији. Осим тога, постепено нормализовање односа између две државе допринело је да се одржавању Ратног гробља у Смедереву посвети већа пажња. Кључни моменат је настао 1927. године, када је решен проблем власништва над земљиштем што је омогућило да Савез, путем спонзорства Месног удружења у Франкфурту на Мајни и Удружења пријатеља 168. пука, обезбеди средства за прву већу обнову. Читав простор је очишћен од велике количине нараслог корова и отпада, а најзначајнија промена је била у томе што су све хумке поравнате, али без губљења маркације гробних места. Засађено је доста новог биљног расада и постављена је ограда од бодљикаве жице око централног дела на коме су били сахрањени махом немачки војници. Нажалост, након тих радова локалне власти су допустиле да се Ратно гробље скрнави и разграђује. После две године, читав простор је поново зарастао у коров. Уследила је нова обнова, којом је руководио Еуген Клети, овлашћени делегат за ратна гробља у Немачком посланству у Београду. Осим детаљног чишћења, подизања нове и ојачавања постојеће ограде и нових хортикултурних радова, његов план је предвиђао рушење великог споменика и подизање другог, знатно мањег, на централном месту простора. За време те обнове, крајем 1930. и почетком 1931. године обављене су обимне ексхумације, па су у Смедерево премештени остаци неколико стотина војника са мањих ратних гробаља тако да се на том месту нашло скоро 5000 војника, од чега је било више од 1000 немачких.
Међутим, Савез није био сагласан са Клетијевим планом и није желео да га прихвати поготово јер се очекивало да они поново финансирају радове. Ангажовали су угледног архитекту Роберта Тишлера који је, уз подршку истакнутих немачких стручњака и Министарства спољних послова у Берлину, направио нови план, чији је најважнији део била градња спомен-капеле у византијском стилу, од црвеног пешчаника из реке Весер. Спонзора су поново нашли у Месном удружењу Франкфурт на Мајни, коме се касније прикључило Обласно удружење Баварске, а при крају радова и Удружење Хесен-Насау. Највећи део посла је обављен у периоду 1932-1934. Изградњом куће за чувара створени су услови да се запосли особа која је непрестано бринула о Ратном гробљу. Савез је откупио више парцела на косини испод гробља тако да је направљен нови прилаз из правца главне улице. Након низа мањих радова и неколико одлагања, маја 1937. године, Ратно гробље са спомен-капелом је свечано освештано. Читав простор је, после двадесет година, поново био доведен у беспрекорно стање.
По завршетку Другог светског рата, нова власт, идеолошки заслепљена, неопростиво је дозволила, можда и подстицала, да се читав простор потпуно девастира. Метални крстови су врло брзо покрадени што је само убрзало да се велико Немачко ратно гробље претвори у састајалиште пионира и омладине. Нешто касније је и наменски и архитектонски девастирана и спомен-капела.
Данас, 2010. године, не постоји ниједан симбол који би указао да се на том простору налазе остаци скоро 5000 ратника.Пројекат немачког ратног гробља у Смедереву је, тридесетих година прошлог века, у облику макете, био представљен лично Хитлеру, који се о пројекту врло похвално изразио. Са те презентације у књизи постоји и документ, фотографија.
Интересантно је да је, после Другог светског рата, немачко ратно гробље потпуно заравњено и служило је као парк за окупљање омладине. На капели је срушена купола и у њу се, изгледа самовољно, уселио локални сликар, који је од капеле направио стан и атеље. Према подацима са интернета ситуација није боља ни данас...
Ово коментаришем без икаквог идеолошког односа, иако имам сасвим јасан став о непријатељским окупаторским војскама и њиховом понашању према Српској војсци и српском народу. Познати су ми и злочини окупаторских војника и у Првом и у Другом светском рату. О неким догађајима, злочинима, сам и сам писао. У сваком од тих случајева о виновницима тих злочина нисам писао као о немачком, мађарском, бугарском, аустријском народу, већ као о немачким, бугарским, аустро-угарским војницима и њиховим командантима.
Када говоримо о гробљима непријатељских војски, треба да су нам у памети гробља наших војника и грађана које су непријатељски војници одвели у своје земље и тамо их побили, или су заробљеници тамо умрли. Наша гробља нису само у савезничким земљама (у Грчкој, земљама северне Африке, Француској, Италији, која нам је била савезник у Првом светском рату, или у БЈР Македонији, некадашњој јужној Србији) већ и у земљама које су биле са друге стране, у Аустрији, Чешкој, Словачкој, Немачкој... Не можемо очекивати да ће се те земље према нашим гробљима понашати боље него што се ми односимо према њиховим гробљима на нашем тлу.
Као повод за размишљање навешћу чињеницу да су у ратном гробљу у Смедереву најбројнији били Румуни, мобилисани у аустро-угарску војску, њих око 3.000, затим око 1.700 Немаца, али да је у аустријској војсци било и Срба, који су живели у Аустро-Угарској и такође били мобилисани...
Уз летњиковац су, поред подрума кнеза Милоша, постојали и други објекти.
Такав објекат је био сеница, који је помињао гдин В.А.
Шта би то била сеница?
У нашој прошлости, по угледу на оријенталне обичаје, домаћин би у дворишту направио објекат који се састојао од стубова и лаког крова, који је служио за одмарање и хлађење у летњим месецима. Такав објекат је називан османлук, чардаклија, сеница, хладњак, а ако се из стубове и перголе пењала нека лоза, често винова, звао се и вењак.
Турци су савремену цивилизацију задужили термином, којим би називали такав хладњак, у коме су се у харемском делу, окупљале жене и девојке и хладиле се бостаном. Тај назив је киоск (köşk), а преузет је у свим савременим језицима (фр. le kiosque , нем Der Kiosk). Од тог киоска настали су разни павиљони, баштенски, или музички, као и савремени, затворени киосци за продају штампе...
Поменута сеница, вероватно изграђена у доба кнеза Михаила или Милана, била је од дрвета и временом је пропала. После Другог светског рата обновљена је у савременијем облику:
Пошто је обреновићевско имање било на падини, одакле се пружао диван поглед према Дунаву и Банату, постојао је и објекат назван белведере, као врста самосталне терасе, где су гости седели и уживали у пејзажу:
Опрости ми Грчићу што не реагујем на твоје честе хвале мојих постова... Није то моја незахвалност, него ми је непријатно. Нисам навикао на такве изливе хвале. Поготову што се познајемо, и за тим стварно нема потребе. Знам ја врло добро шта ти мислиш о мени и нема потребе да се то готово свакодневно понавља. Помислиће неко да се понашамо по принципу ја теби војводо - ти мени сердару. Или можда да смо, пу-пу-пу, не поменуло се... Дакле, стварно нема потребе за тим.
Данашња твоја опаска ме наводи да коментаришем: Српско-бугарски рат је вођен 1885. године, а телеграфски саобраћај је у Србији уведен тачно 30 година раније, 1855. Прва телеграфска линија у Србији (Београд - Алексинац) је и уведена са циљем да буде међународна и транзитна линија. Рачунало се са међународним транзитним телеграфским саобраћајем и зарадом од таквог саобраћаја. Међутим, Турска није имала телеграфску линију од Цариграда до Алексинца. Зато је Србија, иако турски вазал, Турској дала кредит од пет милиона гроша у злату (златници су у готовом пренети од Београда до Цариграда), да би Турци подигли ту телеграфску линију, која је ишла преко Ниша, Беле Паланке, Пирота, Софије итд. Дакле то што си видео на гравири постојало је већ три деценије.
Ако обратиш пажњу на гравире из Српско-турског рата (1876-78), које смо овде у оноликим количинама постављали, често ћеш виђати телеграфске стубове. Или можда ако поново узмеш у руке Каницову Србију, такође ћеш да видиш те жице, баш се сећам слике Беле Паланке са са телеграфском линијом...
Ma, ne hvalim samo tebe Milorade, hvalim sve/svakog po malo kad se odusevim (precesto). Sta cu kad sam impresibilno-kompulsivan (rekao bi mozda nas Runde). Ali u samoj stvari najvise same fotke, postove, hvalim. Pa uz njih za'fatim i dosta clanova Foruma - kolateralnost kao i svugde. Nista se ti ne zeniraj, a svima na Forumu jos jedan pozdrav ( i odzdrav ), grk*
________
* = a za ovaj tekst o telegrafu ... H. - a sta drugo!
P.S. Mislim Milorade da komentari, tumacenja, objasnjenja pa i pouke koje stavljas uz postove fotki svima nama jako puno znace jer 'prociscavaju' vidik i znacaj same fotke. Bez tih komentara ... ? Mora uz rucak da ide i slatkis a na kraju i kafa, po mogucnosti. Tada je fotka pravi 'teferic' - valjda to i treba da bude.
НЕПОПРАВЉИВО ТО!!!