Нема на чему. Чим стигнем, поставићу и слике градње.
Ипак, иако сам мислио да сам превазишао неке техничке проблеме биће да сам се рано обрадовао. Све ми се чини да су скенови некако мутни - оригинал фотографије су доста оштре иако је формат 6х6 сантиметара. Не знам у чему је сад проблем.
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Kuca Vojinovica u selu Salakovcu na dan svadbe Vladicinih roditelja. Desno od mlade je mladozenja, u vratima je svekrva, Stevana Vojinovic. Levo i desno od vrata su inicijali mladenaca od cveca (vidi se samo V od Vukosava, naravno cirilicom). Mlada je na krov bacila sito, a na nadstresnicu jastuk. Par je imao devetoro dece. Jedno je bilo Ljubisav Vojinovic, buduci vladika branicevski. Slika iz ~ 1907g.
Buduci Vladika s majcinom familijom u Kuli. Na krilu ga drzi baba-Mara (Jevrosima Mladenovic). Mati Vukosava je u II redu sa sestrom Ljubicom u narucju i otac Dobrosav Vojinovic ( 1913g.) u uniformi.
Moj deda-stric, stavroforni protojerej niski Života Janković, čika-Života, bio je vise puta na ovom Forumu. On je bio skolski drug bl. secanja ep. branicevskog Hrizostoma (Vojinovića), hirotonisanog 1952g.. Oboje pohađali su Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. U to vreme, ’30-etih godina XX v. u S. Karlovcima bila je smestena i Patrijarsija srpske pravoslavne crkve kao i uprava Zagranicne pravoslavne ruske crkve s ep. Antonijerm (Hrapovickim) na celu.
Jedan od nastavnika Bogoslovije bio je i prep. otac Justin (Popović) Ćelijski. Mladi bogoslovi te generacije, generacije buduceg ep. Hrizostoma i mog cika-Zivote, dobro ozareni pa i oprljeni unutrasnjom svetloscu, kao nekim ognjem ponovnog rađanja, razresavani su od đackih nestasluka i mladalackih požuda jemstvom svojih staresina. Iako je bio drzak, crkva je bila mila cika-Zivoti i voleo je post. Nije bio bas najbolji đak, bez svraba čitanja, i brat Ljubisav (buduci ep. Hrizostom) uvek mu je pomagao u ucenju. Vise su bili uceni zivotom svojih starijih buduci da su ovi bili očaravajuce jednostavni ljudi. Ljubisav imao je autenticno smirenje, bez icega vestackog. Tiho je govorio, jer rec, ako je vikana, smeta. Nije spekulisao ljubavlju drugih. Svojim drugovima bio je baklja za savest. Bio je i putovođa dusa mlađih bogoslova i katehizirao ih primerom. Zivot mu je bio praslika citave filozofije i opoziv zapadne hermeneutike. Ljubisav je jedne godine bio izabran za ”najbolje srce” Bogoslovije i svi su bili zadovoljni jer je izbor pao na onog pravog. Bio je oslonac dobrotom srca, malo nebo ljubavi koje je treptajem tananim kao uzdah moglo da ukloni kamen ogroman kao stena, prisutan u svim srcima sto pate. Uz njega, sve je tvoreno od miline, polagacko. Oslobađao je sve pobednicke sile u coveku a njegovo prisustvo odmaralo je, oklilaćivalo. Kao, staresina mlađih bio je “strašan” istražitelj s preterivanjem dobrog. Naglo bi mu dolazila neka poniznost, kao neko veliko buđenje, kao oganj svetla. Eto, tad je bilo tad i mesec je bio uvek pun. I tako se nadajmo da zaista jeste!
Mladi cika-Zivota, gnevljiv Toplicanin i brz na osornost, uobrazivsi se u svoja misljenja, i cak s nekom vrstom sopstvenog programa, smisljao bi razne planove (bez namere da ih ikada ostvari) setajuci Karlovcima. Trebao mu je dragocen podstrek oprobanih ljudi ( i imao ga je ) ali dobro mu je dolazilo i malo ukora. Bio je bolestan od dusevnog ožalošćenja. Uzmimo na um da su mu i otac i stric bili ubijeni iste noci 1915g., a majka u Nišu tesko bolesna. Brat Ljubisav bio je tada spasenje gordog i naglog. Njegova mnogosmirivajuca snishodljivost za srca lecila je bezporedak u dusama mladih srpskih bogoslova. Svako ima na svoj nacin osecanje sebe. Svako svoje sumnje, to grehovno neverje i preteran poriv opreza. U svom nedokucivom dostojanstvu, od pocetka spreman na apostolstvo teskoca, brat Ljubisav prihvatao je na svoja pleca tegobe drugih. “Netvarnom energijom” lecio je zaludnost, kao da bacite neku dragocenost u reku rekavsi da cete je posle traziti. Nije dozvoljavao da se gubi volet (znak duhovne oronulosti) a njegova dobrovoljna zrtva, da zažegne srca drugih, postala je neka vrsta spekulativne tradicije te generacije.
Ovaj post neka posluzi da se prisetimo blaženopočivšeg IV ep. eparhije braničevske Hrizostoma (Vojinovića).
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Поштовани Докторе, на жалост од мојих родитеља остале су само успомене тако да не знам да ли су познавали породицу Оклопџија.
Пошто су се венчали, моји родитељи прво су отишли да граде аеродром у Мостару, потом аеродром у Титограду, затим ХЕ Маврово-Власина, потом аеродром Сурчин... а онда сам ја дошао на свет и одлучили су да се скрасе у Лозници - отац се запослио у "Вискози". Нису то баш биле најсретније године: "Вискоза" је стално кубурила, више су примали 80 посто плате него целу, па онда самоуправно донете одлуке да се одрекну дела личног дохотка да би се изградио нови погон "...у којем ће радити наша деца...".
Прошле године колима сам пролазио поред "Вискозе" и како је пут био пуст успорим и натенате осмотрим некадашњи гигант. Хале пусте и празне, стакла полупана, мукла тишина, велики паркинг испред капије број 2 где је мој отац некад улазио идући на посао пуст, бетон испуцао, из њега никао коров да не кажем жбуње... Неколико дана касније причам са комшијом и питам га шта је сад са "Вискозом". Каже ми да већ годинама не ради, радници су завршили на улици, локални "свеци" су поделили благо (фабричке хале и магацине, па и локале у Лозници који су били у "Вискозином" власништву)... Један од њих ангажовао је раднике да недељу дана брусилицама секу метал по фабрици, а онда месец дана тај исечени материјал камион одвози на отпад (летос су медији јавили да је приликом сечења металне конструкције у "Вискози" кров пао на раднике). Наравно, паре од продатог метала иду газди у џеп.
Још ми комшија тада рече да једино што ради је термоелектрана. Кад сам ове године ишао на оближњу планину, пролазећи поред "Вискозе" видим да су почели да руше димњак термоелектране...
Како лепо рече Орвил Рајт: какав је то диван сан био, а у какву се мору претворио.
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Поштовани Докторе, на жалост од мојих родитеља остале су само успомене тако да не знам да ли су познавали породицу Оклопџија.
Пошто су се венчали, моји родитељи прво су отишли да граде аеродром у Мостару, потом аеродром у Титограду, затим ХЕ Маврово-Власина, потом аеродром Сурчин... а онда сам ја дошао на свет и одлучили су да се скрасе у Лозници - отац се запослио у "Вискози". Нису то баш биле најсретније године: "Вискоза" је стално кубурила, више су примали 80 посто плате него целу, па онда самоуправно донете одлуке да се одрекну дела личног дохотка да би се изградио нови погон "...у којем ће радити наша деца...".
Прошле године колима сам пролазио поред "Вискозе" и како је пут био пуст успорим и натенате осмотрим некадашњи гигант. Хале пусте и празне, стакла полупана, мукла тишина, велики паркинг испред капије број 2 где је мој отац некад улазио идући на посао пуст, бетон испуцао, из њега никао коров да не кажем жбуње... Неколико дана касније причам са комшијом и питам га шта је сад са "Вискозом". Каже ми да већ годинама не ради, радници су завршили на улици, локални "свеци" су поделили благо (фабричке хале и магацине, па и локале у Лозници који су били у "Вискозином" власништву)... Један од њих ангажовао је раднике да недељу дана брусилицама секу метал по фабрици, а онда месец дана тај исечени материјал камион одвози на отпад (летос су медији јавили да је приликом сечења металне конструкције у "Вискози" кров пао на раднике). Наравно, паре од продатог метала иду газди у џеп.
Још ми комшија тада рече да једино што ради је термоелектрана. Кад сам ове године ишао на оближњу планину, пролазећи поред "Вискозе" видим да су почели да руше димњак термоелектране...
Како лепо рече Орвил Рајт: какав је то диван сан био, а у какву се мору претворио.
Svakako bio je to san, sto neko rekao, "nedosanjan". Vasa majka na slikama u "slafroku" kraj stednjaka, mlada i puna emocija sa voljenim suprugom, sa drugovima (od kojih neki su mozda potajno voleli vasu majku). Histrionicno bice svetla tih slika cini sve prikazane na njima cak 10. godina mladjim mada je sve vantelesno, kao patriotske ideje. Tada se nije bilo ravnodusno prema istorijskim dogadjajima. Uspesi su tada bili bolji od obecanja. Kako kazete, svaki idealizam, ushit, stremljenje visem, kao i kod brace Rajt, pretvara se kad-tad u moru, pod pritiskom neodlozivih nadanja. S vremenom postajemo razocarani ako smo tezili idealnom jer se mnogo i zrtvovalo. Ali oseticemo i slast gorcine ljubavi prema tom idealnom, samo ako moralizatorski ne gundjamo. Nema moru onaj koji ne zna za uzlete, koji uvek gleda na svoju korist, ko racuna na nagradu - najamnik. Nemaju more stanovnici dobro uredjenih drzava (svakako da mora biti i dosta izuzetaka). Verujte, dobronamerni ljudi, zrtve egoistickih karijerista koji obescenjuju srca, u stvari jesu najveci dobitnici jer stede svoju dobrotu u stedionici o kojoj njihovi eksploatatori i ne sanjaju da postoji. Tako oni, i samo oni, dokazuju da je i posthumno moguce putovati kroz vreme. A to je tajna koja, kao i sve tajne, ne shvata se umom, vec se stvarno dozivljava. Njihova idealizovana ljubav i sastradavanje s narodom nose u sebi silu periferijskih dvorista koja menja dusu varvara u jagnjecu i gde vas zivotinje lizu s poboznoscu. Zakon je vrline da razotkriva lazna predstavljanja pravih riznicara srca. Jer skoro uvek, prave riznice srca lazno se predstavljaju. Tako i vasi Mavrovci, mada nekako skromni ali okrilaceni smernoscu velikog poslanstva, blistavi su i sjajni kao pukovi srpskih vitezova.
POZDRAV SVIMA ...
Pozdrav
Mića
Нема на чему. Чим стигнем, поставићу и слике градње.
Ипак, иако сам мислио да сам превазишао неке техничке проблеме биће да сам се рано обрадовао. Све ми се чини да су скенови некако мутни - оригинал фотографије су доста оштре иако је формат 6х6 сантиметара. Не знам у чему је сад проблем.
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Kuca Vojinovica u selu Salakovcu na dan svadbe Vladicinih roditelja. Desno od mlade je mladozenja, u vratima je svekrva, Stevana Vojinovic. Levo i desno od vrata su inicijali mladenaca od cveca (vidi se samo V od Vukosava, naravno cirilicom). Mlada je na krov bacila sito, a na nadstresnicu jastuk. Par je imao devetoro dece. Jedno je bilo Ljubisav Vojinovic, buduci vladika branicevski. Slika iz ~ 1907g.
Buduci Vladika s majcinom familijom u Kuli. Na krilu ga drzi baba-Mara (Jevrosima Mladenovic). Mati Vukosava je u II redu sa sestrom Ljubicom u narucju i otac Dobrosav Vojinovic ( 1913g.) u uniformi.
POZDRAV SVIMA ...
Призренска Подрима, сабор манастира Св. Тројице у Мушутишту, 1961. године
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Поштовани Докторе, на жалост од мојих родитеља остале су само успомене тако да не знам да ли су познавали породицу Оклопџија.
Пошто су се венчали, моји родитељи прво су отишли да граде аеродром у Мостару, потом аеродром у Титограду, затим ХЕ Маврово-Власина, потом аеродром Сурчин... а онда сам ја дошао на свет и одлучили су да се скрасе у Лозници - отац се запослио у "Вискози". Нису то баш биле најсретније године: "Вискоза" је стално кубурила, више су примали 80 посто плате него целу, па онда самоуправно донете одлуке да се одрекну дела личног дохотка да би се изградио нови погон "...у којем ће радити наша деца...".
Прошле године колима сам пролазио поред "Вискозе" и како је пут био пуст успорим и натенате осмотрим некадашњи гигант. Хале пусте и празне, стакла полупана, мукла тишина, велики паркинг испред капије број 2 где је мој отац некад улазио идући на посао пуст, бетон испуцао, из њега никао коров да не кажем жбуње... Неколико дана касније причам са комшијом и питам га шта је сад са "Вискозом". Каже ми да већ годинама не ради, радници су завршили на улици, локални "свеци" су поделили благо (фабричке хале и магацине, па и локале у Лозници који су били у "Вискозином" власништву)... Један од њих ангажовао је раднике да недељу дана брусилицама секу метал по фабрици, а онда месец дана тај исечени материјал камион одвози на отпад (летос су медији јавили да је приликом сечења металне конструкције у "Вискози" кров пао на раднике). Наравно, паре од продатог метала иду газди у џеп.
Још ми комшија тада рече да једино што ради је термоелектрана. Кад сам ове године ишао на оближњу планину, пролазећи поред "Вискозе" видим да су почели да руше димњак термоелектране...
Како лепо рече Орвил Рајт: какав је то диван сан био, а у какву се мору претворио.
Заједничко свим овим фотографијама из Бундесархива је легенда: Jugoslawien, Polizeieinsatz Truppentransport
Бока Которска:
Cenjeni Iznogude, post o Mavrovu sjedinjuje ljubav prema otadzbini, prema drugovima + jedna privatna ljubav. Slicno je i moja pok. poznanica Laura Oklopdzija sa suprugom (inzenjerom gradnje) i malim detetom godinama putovala po zemlji dok je suprug gradio mostove, puteve. Smestaj je bio veoma los, po selima i bogazima, ali postojala je ljubav za novo, za obnovu, pravdu, boljitak naroda i mladih narastaja ... tako je to vreme bilo. Ne bi me iznenadilo da je vasim roditeljima inzenjer Oklopdzija poznat. H. grk
P.S. Nije mi jasno zasto me povremeno Zabavnik ne prepoznaje pa danima ne mogu da se prijavim.
Поштовани Докторе, на жалост од мојих родитеља остале су само успомене тако да не знам да ли су познавали породицу Оклопџија.
Пошто су се венчали, моји родитељи прво су отишли да граде аеродром у Мостару, потом аеродром у Титограду, затим ХЕ Маврово-Власина, потом аеродром Сурчин... а онда сам ја дошао на свет и одлучили су да се скрасе у Лозници - отац се запослио у "Вискози". Нису то баш биле најсретније године: "Вискоза" је стално кубурила, више су примали 80 посто плате него целу, па онда самоуправно донете одлуке да се одрекну дела личног дохотка да би се изградио нови погон "...у којем ће радити наша деца...".
Прошле године колима сам пролазио поред "Вискозе" и како је пут био пуст успорим и натенате осмотрим некадашњи гигант. Хале пусте и празне, стакла полупана, мукла тишина, велики паркинг испред капије број 2 где је мој отац некад улазио идући на посао пуст, бетон испуцао, из њега никао коров да не кажем жбуње... Неколико дана касније причам са комшијом и питам га шта је сад са "Вискозом". Каже ми да већ годинама не ради, радници су завршили на улици, локални "свеци" су поделили благо (фабричке хале и магацине, па и локале у Лозници који су били у "Вискозином" власништву)... Један од њих ангажовао је раднике да недељу дана брусилицама секу метал по фабрици, а онда месец дана тај исечени материјал камион одвози на отпад (летос су медији јавили да је приликом сечења металне конструкције у "Вискози" кров пао на раднике). Наравно, паре од продатог метала иду газди у џеп.
Још ми комшија тада рече да једино што ради је термоелектрана. Кад сам ове године ишао на оближњу планину, пролазећи поред "Вискозе" видим да су почели да руше димњак термоелектране...
Како лепо рече Орвил Рајт: какав је то диван сан био, а у какву се мору претворио.
Svakako bio je to san, sto neko rekao, "nedosanjan". Vasa majka na slikama u "slafroku" kraj stednjaka, mlada i puna emocija sa voljenim suprugom, sa drugovima (od kojih neki su mozda potajno voleli vasu majku). Histrionicno bice svetla tih slika cini sve prikazane na njima cak 10. godina mladjim mada je sve vantelesno, kao patriotske ideje. Tada se nije bilo ravnodusno prema istorijskim dogadjajima. Uspesi su tada bili bolji od obecanja. Kako kazete, svaki idealizam, ushit, stremljenje visem, kao i kod brace Rajt, pretvara se kad-tad u moru, pod pritiskom neodlozivih nadanja. S vremenom postajemo razocarani ako smo tezili idealnom jer se mnogo i zrtvovalo. Ali oseticemo i slast gorcine ljubavi prema tom idealnom, samo ako moralizatorski ne gundjamo. Nema moru onaj koji ne zna za uzlete, koji uvek gleda na svoju korist, ko racuna na nagradu - najamnik. Nemaju more stanovnici dobro uredjenih drzava (svakako da mora biti i dosta izuzetaka). Verujte, dobronamerni ljudi, zrtve egoistickih karijerista koji obescenjuju srca, u stvari jesu najveci dobitnici jer stede svoju dobrotu u stedionici o kojoj njihovi eksploatatori i ne sanjaju da postoji. Tako oni, i samo oni, dokazuju da je i posthumno moguce putovati kroz vreme. A to je tajna koja, kao i sve tajne, ne shvata se umom, vec se stvarno dozivljava. Njihova idealizovana ljubav i sastradavanje s narodom nose u sebi silu periferijskih dvorista koja menja dusu varvara u jagnjecu i gde vas zivotinje lizu s poboznoscu. Zakon je vrline da razotkriva lazna predstavljanja pravih riznicara srca. Jer skoro uvek, prave riznice srca lazno se predstavljaju. Tako i vasi Mavrovci, mada nekako skromni ali okrilaceni smernoscu velikog poslanstva, blistavi su i sjajni kao pukovi srpskih vitezova.
Ivan Glisic, limar iz Kursumlije ( 1927. ).