Najnovije Gavrilove entuzijastične serije Srbije dopremaju i usađuju i café-električne ali i lučonosne, skoro organske, neurotransmiterske implante engrama zorinih zraka ( i njihovih tkača, jednobitnih s tim zracima ), engrame koji superponiraju prošlost na sadašnjost na jedan isti način. Jedna prošlost kao da teži da odglumi drugu. A one, sve zajedno, opijale su nekad naše pradedove i prabake u jednom harmonskom kontinuumu vremena i kao da su to činile, svojom energijom nemenjanja, u ime njihovih dalekih potomaka. I upravo ta daljina prošlog, vremenskim preskokom, postaje i njegov budući dom. Tako se nije izgubilo sve ono što se nekada volelo i više od svog života. Svaka fotka predočenje je i demografskih izolata (pa i lokalnih lingvističkih odziva, ako se pažljivo čitaju faksimili na razglednicama). Svaka je obilata socioekološkim pleiotropijama ili jarko fokusira svetlost (kao kada se cela porodica skupi u istoj prostoriji). I svetlo (ili oksid tog svetla) bilo je tada simptomatično u stvarima koje smo želeli da vidimo, kao oči kroz koje se sve providelo, pa sada svetlost postaje pogled koji se prima kao nagrada. Na nekim slikama je lična nota, pritajena patnja ili nestalna tuga – i naveke će biti. Po neke, skoro kao da su delovi umanjene reprodukcije Stvaranja, s tonalitetima njegovog mističkog dijapazona. Nekada su železničke stanice simbolički opčaravale susrete, ljubav ili dete. One i sada imaju “stilsku” lepotu banketnog svetla s očiglednim izrazom velikog Smisla. To svetlo još daje da se oseti “karmin” ukusa onoga što u životu može da bude radost.
Podforum “Srbija … “ svakako donosi i nešto čega sasvim sigurno nema, pa nije samo dubler, na svetioniku Foruma “Beograd koga vise nema”, ne u smislu udaljenosti i postojanja već u duhu dubljih navigacija po poluupamćenim parohijalnim etno-arijama i katastarskim utočištima perivoja Srbije.
Kupljeno pod nazivom: Serbische Hochzeit Res.Jäger Batl. 12
narodni poslanik za ugled, sagradio skolu, crkvu i parohijski dom, bio komita, solunac, ucitelj, svestenik, narodni poslanik
Грделица
Књажевац
Аранђеловац
Крагујевац
Кучево
Пожаревац
Смедерево
Лозница
Врло лепа зграда. Касне 30'-те, типично за те године стил ''хацијенда''. Миловане, ко ли је архитекта?
Да ли је ово била станица и за нормални, или само за узани колосек (или за оба)?
Норални колосек изграђен је тек после рата, мислим средином педесетих година.