Гаврило, да ли се зна чији је ово цртеж, шта представља и кадашњи је?
То је географски атлас ФНРЈ из педесетих-шездесетих година прошлог века са текстуалним делом и цртаним приказима делова Југославије. Наслов ове слике је, чини ми се, Предео из Шумадије. Не сећам се да је писало у импресуму ко је илустратор. Погледаћу код куће поподне. Било је унутра и цртежа оловком Љубе Ивановића, али ми ово баш не личи на њега... Погледаћу и на осталим цртежима, да ли се негде види сигнатура, потпис.
Краљ Александар Обреновић и његова мајка Наталија у посети Сипском каналу.
Сипски канал зе завршен 1896. године и био је један од највећих градитељских подухвата у Европи тих година.
О томе су писале и стране новине.
Deluje mi kao Zlatibor, ali ne mora da znači.. Šaroliko društvo...
Možda će naši stučnjaci za železnicu moći da razreše zagonetku samo na osnovu jednog vagona...
Ova fotografija nema nikakve veze sa Balkanom....... Snimljena je u Austriji !
Cesto se pojavi sa legendom "Bosna", no takav tip vagona na uzanim prugama ex-YU, nikada nije postojao.
Austrija, (Austrougarska) je imala veliku mrezu uzanih pruga, od kojih su neke i opstale , kao turisticke..
Beskrajno je uzivanje, uz detaljisanje lupom, oko ovih (do sada nebilih ) fotki Gavrinih - H. njemu i zahvalnost jer, bar meni, sve ovo u postovanoj fenomenalnoj seriji je hrana dusi. Hrana je stara ali neistrulela. Izvinjavam se na mojoj uobicajenoj patetici nasim dragim forumasima.
Deda-Viktor (Čolaković) hilandarac, mitropolit i episkop niški (1783 – 1888)
Vrelo :: prota Petar V. Gagulić -Izvadak iz ”PRAVOSLAVNA MISAO”, časopisa za bogoslovsku književnost i crkveno-staleška pitanja, Beograd, 1972. godina, str. 105-118,
Crkveno-školski odbor ili kako se tada zvao, Sinod, u Nišu izabrao za episkopa niške eparhije dotadašnjeg vršioca episkopske dužnosti deda Viktora Čolakovića, arhimandrita i čuvara metoha srpskog manastira Hilandara u Nišu (a dedom ga je narod zvao kao što tako i danas nazivaju svešteno lice u nekim našim predelima).
Pre monaškog čina i zaveta deda-Viktor zvao se Vukolo. Rođen je 1783g. u Kaloferu, istočna Rumelija. Dete je siromašnih ali pobožnih roditelja, baštovana. U mladosti je Vukolo izučio abadžijski zanat i otišao za Carigrad. Smiren, povučen, sa iglom u ruci, često je radeći zaboravljao svoj posao. Misli su mu preuzimala duhovna pitanja. Priča je tipična: jednoga dana on se upozna sa jednim monahom iz Svete Gore. Ovaj ga monah oduševi pričama o načinu života svetogorskih monaha. Vukolo napusti svoj zanat i pođe sa monahom. Kad su stigli u Svetu Goru on se priključi bratstvu manastira Hilandara. Videći ga bratija da napreduje u podvizima i da je oduševljen monaškim životom predlože igumanu te ga zamonaši i uskoro, već u 22. godini, bio je rukopoložen za jerođakona. U 34. godini rukopoložen je za jeromonaha s primanjem velike shime koja povlači sa sobom najstrože podvige. Uprava manastira Hilandara, videći ga vrlo pobožnog, ozbiljnog i dostojanstvenog, izabere ga i pošalje u Niš za duhovnika i čuvara metoha manastira Hilandara. Dakle, u Niš je došao deda-Viktor ne po svome visokom obrazovanju već po svojoj duhovnoj zrelosti. Ispoljavao se kao vrlo skroman i smiren monah. Podnosio je trpeljivo mnoge nedaće i oskudice. Bio je vrlo ljubazan, blag i pravičan prema svakome. Odgovarao je svojim monaškim zavetima i iz njega je izbijala produhovljenost. Tim svojim monaškim stavom odmah je pridobio simpatije naroda u Nišu. Tačan datum i godina njegovog dolaska u Niš nisu poznati. Pretpostavlja se da je stigao u metoh u Nišu negde u 1832. godini. Od te godine, pa 1838. i 1842. godine, besnela je kolera u Nišu. Čitave porodice niške umirale su za nekoliko časova. Svi niški sveštenici napustili su Niš. On je obilazio obolele od kolere, ispovedao ih, pričešćivao, savetovao pri lečenju, pomagao ih, sahranjivao i tešio ožalošćene. Tada je svojim velikim požrtvovanjem stekao ogroman i neuništiv ugled u Nišu i zasluženo poštovanje.
Poznat je kao monah koji vodi brigu o svakoj pari pa su mu mnoge porodice obolele od kolere poveravale celokupnu svoju imovinu. Obavezivale su ga da od te imovine, u slučaju njihove smrti, šalje manastiru Hilandaru. Mnoge porodice, svi njihovi članovi umirali su za nekoliko dana u velikim bolovima i mukama ne ostavljajući za sobom nikoga od familije i naslednika. Svom njihovom imovinom i novcem raspolagao je deda Viktor samovlasno. On je slao manastiru Hilandaru novac i spisak imena pomrlih članova porodica niških sa molbom da se za njih služi sarandar, četrdeset svetih liturgija. No, mada je dobio priznanje ipak se svuda, naročito u bugarskoj štampi, o njemu sarkastički pisalo. Uvek pripisivalo mu se da za vreme epidemije kolere «spečali mnogo pari».
Meseca maja 1872. arhimandrita Viktora hirotonisali su u Crigradu za niškog mitropolita episkop trnski Ilarion, episkop plovdivski Panaret, episkop samokovski Dositej.
Srpski topovi i ruske jedinice 1875. bili su na domaku Niša. Veruje se da je mitropolit niški Viktor već bio uhvatio vezu i dopisivao se sa mitropolitom Srbije Mihailom. Dočekao je oslobođenje Niša 28-29. decembra 1877. g (S. S.). Na čelu deputata 1. januara 1878. godine otišao je u Aleksinac da pozdravi kneza Milana Obrenovića. S njim su, pored nekoliko građana iz Niša, pošli parosi Niša, prota Prokopije Popović i sveštenik Mladen Popović, koji se pre oslobođenja Niša nalazio u bekstvu. Deputate je primio knez Milan i obećao im da će skoro posetiti Niš. I već 3. januara iste godine Knez Milan je svečano ušao u Niš, dočekan od celokupnog građanstva, na čelu sa litijom i svima sveštenicima grada Niša. Slike ovog svečanog ulaska već bile su na uvaženom Forumu.
Posle oslobođenja Niša, mitropolit Viktor ostao je i dalje na upravi niške eparhije. Njegovim zauzimanjem i rukovodstvom ubrzano je završenje radova na velikoj niškoj sabornoj crkvi. Ona je još bila nedovršena (bilo je na Forumu više veoma lepih slika niške Saborne crkve, većinom Gavrilovih). Oslobođenje je zateklo crkvu kao magacin pun dvopeka za tursku vojsku. Njeno osvećenje obavljeno je 13. februara 1878. godine (S. S.). Činu osvećenja, pored mitropolita Srbije Mihaila, prisustvovao je knez Milan i celokupna srpska vlada. I tek što je obavljeno osvećenje ove crkve u Nišu, počeo je deda-Viktor sa mesnim vlastima da podiže hram Sv. Panteleja, već 1879. godine dovršen i osvećen. I hram Sv. Nikole ( čiji je nastojatelj do smrti 1997g. bio moj deda-stric prota Života Janković ) bio je popravljen za hrišćansko bogosluženje blagodareći zauzimanju mitropolita Viktora. Niška eparhija ušla je u sastav srpske mitropolije. Sa mitropolita niškog, po saglasnosti Carigradske patrijaršije, skinuta je anatema kao egzarhističkog episkopa.
Mitropolit, odnosno sada episkop niški Viktor, ušao je u sastav srpske jerarhije ne više kao mitropolit već kao episkop niške eparhije, jer je u Srbiji stajao na čelu Srpske crkve ne partijarh već mitropolit i on jedino je nosio titulu mitropolita, a ostali su jerarsi nosili titulu episkopa.
Episkop Viktor, vaspitanik srpskog manastira Hilandara očuvao je duh manastira Hilandara kojim su ga zadahnuli Sveti Simeon-Nemanja i njegov sin Sveti Sava. Cenio je i nagrađivao svaki dobar rad. Svako hvalisanje odbacivao je kao monetu bez vrednosti. Bio je iskren i voleo iskrenost. Radio je uvek misleći da se nije ogrešio o svoju savest niti izgubio onaj duh kojim je bio zapojen u manastiru Hilandaru.
U Nišu posle oslobođenja otvoreni su novi konzulati: francuski, engleski, italijanski, austro-ugarski. O velikim crkveno-nacionalnim praznicima konzuli su prisutvovali bogosluženju u niškoj Sabornoj crkvi. Posle završene službe u hramu oni su dolazili u posetu mitropoliitu Viktoru. On je stanovao u metohu manastira Hilandara, preko puta hrama Sv. Arhangela u Nišu. Jedan od naših uglednih književnika opisao je taj boravak u stanu mitropolitovom. “Kod deda Viktora je prost život. Oko kuće ima dosta drva i luka, u kući smerno i skomno. Kuća je starinska i niska od slabog materijala, a kaldrmu je pravio sam vladika kad je bio monah. U sobi nameštaj je prost. Dole su asure. Na sredini sto sa prostim belim čaršavom. Ozgo visi prosta lampa od 20 groša. Okolo su rafovi ozgo, a krajem minderluci, kojima se ne može raskoši ni s koje strane prebaciti. Predstavnici velikih sila bili su u ovoj sobi kao i ostali gosti; posluženi su prostim čašama koje je raznosio jedan popa. Deda Viktor je, kao što se vidi, vrlo čuvaran čovek. Baš mu toga dana govoraše jedan od prisutnih da napravi u svom vinogradu jednu «evropsku kućicu», našto deda Viktor ne dade svoje saizvoljenje, po svoj prilici što je nameran da ostale dane provede u ovoj maloj kući oko koje je on sam kao monah pravio kaldrmu. A za to što on živi tako skromno poslao je u Hilandar četiri hiljade dukata da se nešto ozida i ogradi”.
Pored titule niško-leskovačke nosio je i titulu grada Prokuplja. Priča se u narodu da je često navraćao u Prokuplje. U njemu je duže ostajao. Danas u hramu Sv. Velikomučenika Prokopija, čije su mošti prenesene iz Niša u Prokuplje u bežaniji ispred Turaka 1385-86. godine, nalazi se jedan arhijerejski sto opšiven crvenom čohom. Postoji predanje da je u tome stolu sedeo deda Viktor kada je dolazio u Prokuplje. Ovaj sto prenet je iz jedne zgrade koja je srušena, a koja se nalazila na zemljištu današnje pijace i narod ju je nazivao «mitropolija». Mada je deda Viktor najčešće sedeo u Nišu ipak danas nema nijednog predmeta koji bi nas podsećao na njega.
Od 20. januara 1878. godine očuvana je jedna predstavka koju je mitropolit niški deda Viktor uputio ministru prosvete i crkvenih poslova, a koja glasi:»Gospodine Ministre, Iz priložene molbe protojereja Gligorija i Ilije Stojakovića iz Prokuplja uverićete se da su kao naivni i iz zavisti kod vlasti oblagani i tako stavljeni u zatvor. Ja ne znam ni za kakvu krivicu ni jednog ni drugog i zbilja mislim da su nevini. Pa kako se porodice obojih nalaze danas kao siročad i bez ikakve pomoći, to Vas molim da izvolite narediti da se oba goreimenovana lica oslobode zatvora i upute iz Aleksinca njihovim kućama u Prokuplje. A da bi se svaka sumnja o njihovoj krivici oslobodila vi izvolite narediti da se kod prokupačke vlasti uzmu na ispit i oni i njihov tužioc..Vaš smireni molitvenik Mitropolit niški, Viktor»
Deda Viktor bio je politički “likvidiran” sa katedre istovremeno sa političkom likvidacijom ( “naprednjački pogrom” ) mitropolita srpskog Mihajla (kome je bio lojalan do kraja) i mnogobrojnih njemu lojalnih episkopa srpskih. Na crkvene položaje dovedene su tada politički a ne duhovno podobne ličnosti. Po nekima, ovaj akt države doveo je do početka “klizanja” nizbrdo crkve srpske, erozije religioznosti u narodu, prodora “slobodoumlja”, partijske zagriženosti i prozapadne misli u narod … a ostalo je poznato.
Pred smrt na nekoliko godina, teško oboleo je deda-Viktor i u 95. godini preminuo u Beogradu u kući svoga prijatelja dana 31. maja 1888. g. Na opelu činodejstvovali su mitropolit Srbije Teodosije (Mraović) sa episkopima žičke i niške eparhije i mnoštvom sveštenika a u prisustvu predstavnika državnih vlasti i naroda. Sahranjen je u preprati hrama Sv. Apostola i jevanđelista Marka u Beogradu. Njegovo mesto počinka čuvalo se sa velikom brižnošću. Ne znam kakav je status mesta počinka deda-Viktora danas.
Ovaj vaspitanik manastira Hilandara u Svetoj Gori, poslednjih dana pred oslobođenje Niša pretrpeo je mnogo zla od Turaka. Proveo je 40 godina u metohu manastira Hilandara u Nišu. Poslao je, kao što je napred rečeno, upravi manastira Hilandara u Svetoj Gori 4000 ćesarskih dukata. Njegova ušteđevina od 8000 dukata, posle smrti, pronađena je kod nekoliko niških trgovaca i sveštenih lica. Jedna hiljada dukata nalazila se zakopana u podrumu metoha manastira Hilandara u Nišu. Sav novac pronađen posle njegove smrti predan je ministarstvu prosvete i crkvenih dela za upravu manastira Hilandara u Svetoj Gori. Ovim dugo šteđenim novcem, danas pomalo zaboravljen, episkop niški deda Viktor postao je, pored engleskog princa Čarlsa, jedan između najvećih ktitora manastira Hilandara modernog doba.
То је географски атлас ФНРЈ из педесетих-шездесетих година прошлог века са текстуалним делом и цртаним приказима делова Југославије. Наслов ове слике је, чини ми се, Предео из Шумадије. Не сећам се да је писало у импресуму ко је илустратор. Погледаћу код куће поподне. Било је унутра и цртежа оловком Љубе Ивановића, али ми ово баш не личи на њега... Погледаћу и на осталим цртежима, да ли се негде види сигнатура, потпис.
Краљ Александар Обреновић и његова мајка Наталија у посети Сипском каналу.
Сипски канал зе завршен 1896. године и био је један од највећих градитељских подухвата у Европи тих година.
О томе су писале и стране новине.
BAČKA TOPOLA
ZRENJANIN
SENTA
KAČAREVO
KULA
KOVIN
ZMAJEVO 1937.G
NOVI KNEŽEVAC
PRIGREVICA
MOROVIĆ
FRUŠKA GORA 1928.G
NOVO MILOŠEVO 1939.G
POZDRAV SVIMA ...
Možda će naši stučnjaci za železnicu moći da razreše zagonetku samo na osnovu jednog vagona...
Ova fotografija nema nikakve veze sa Balkanom....... Snimljena je u Austriji !
Cesto se pojavi sa legendom "Bosna", no takav tip vagona na uzanim prugama ex-YU, nikada nije postojao.
Austrija, (Austrougarska) je imala veliku mrezu uzanih pruga, od kojih su neke i opstale , kao turisticke..
Положај Черна (или Церна) лево Мишић
Драгоманци, са грчким краљем
Положај Јелак, Мишић
Крф, 16. фебруар 1916.
Седкес
Солун 17. мај 1918.
Солун, конак краља Петра
Солун, мисија кнегиње Вере Наришкине
Лерин
Ernst Bloch i Herbert Marcuse na Korčulanskoj ljetnjoj školi filozofijePhoto: Frano Cetinić
SRPSKA FABRIKA STAKLA U PARAĆINU OD JUČE JE U VLASNIŠTVU BUGARA !!!!
IZGLED 1921.GODINE
STARA UPRAVNA ZGRADA SFS 60 -TIH
ULICA 13.OKTOBAR, POGLED SA KAPIJE 70-TIH
ULICA 13.OKTOBAR PREMA KAPIJI SFS
DVORIŠTE STARE STAKLARSKE KOLONIJE 60- TIH
STARA KOLONIJA KOD SFS SA SEVERA 70-TIH
PANORAMA SFS IZ VAZDUHA 1990.GODINE
DUVAČKI ORKESTAR SRPSKE FABRIKE STAKLA SA PROFESOROM DIMITRIJEM ĐORĐEVIĆEM NA ČELU
POZDRAV SVIMA .....
Положај Черна (или Церна) лево Мишић
Драгоманци, са грчким краљем
Положај Јелак, Мишић
Крф, 16. фебруар 1916.
Седкес
Солун 17. мај 1918.
Солун, конак краља Петра
Солун, мисија кнегиње Вере Наришкине
Лерин
Beskrajno je uzivanje, uz detaljisanje lupom, oko ovih (do sada nebilih ) fotki Gavrinih - H. njemu i zahvalnost jer, bar meni, sve ovo u postovanoj fenomenalnoj seriji je hrana dusi. Hrana je stara ali neistrulela. Izvinjavam se na mojoj uobicajenoj patetici nasim dragim forumasima.
Слике из ове серије, и још таквих, можете погледати на сајту:
http://www.culture.gouv.fr/
Deda-Viktor (Čolaković) hilandarac
Pre monaškog čina i zaveta deda-Viktor zvao se Vukolo. Rođen je 1783g. u Kaloferu, istočna Rumelija. Dete je siromašnih ali pobožnih roditelja, baštovana. U mladosti je Vukolo izučio abadžijski zanat i otišao za Carigrad. Smiren, povučen, sa iglom u ruci, često je radeći zaboravljao svoj posao. Misli su mu preuzimala duhovna pitanja. Priča je tipična: jednoga dana on se upozna sa jednim monahom iz Svete Gore. Ovaj ga monah oduševi pričama o načinu života svetogorskih monaha. Vukolo napusti svoj zanat i pođe sa monahom. Kad su stigli u Svetu Goru on se priključi bratstvu manastira Hilandara. Videći ga bratija da napreduje u podvizima i da je oduševljen monaškim životom predlože igumanu te ga zamonaši i uskoro, već u 22. godini, bio je rukopoložen za jerođakona. U 34. godini rukopoložen je za jeromonaha s primanjem velike shime koja povlači sa sobom najstrože podvige. Uprava manastira Hilandara, videći ga vrlo pobožnog, ozbiljnog i dostojanstvenog, izabere ga i pošalje u Niš za duhovnika i čuvara metoha manastira Hilandara. Dakle, u Niš je došao deda-Viktor ne po svome visokom obrazovanju već po svojoj duhovnoj zrelosti. Ispoljavao se kao vrlo skroman i smiren monah. Podnosio je trpeljivo mnoge nedaće i oskudice. Bio je vrlo ljubazan, blag i pravičan prema svakome. Odgovarao je svojim monaškim zavetima i iz njega je izbijala produhovljenost. Tim svojim monaškim stavom odmah je pridobio simpatije naroda u Nišu. Tačan datum i godina njegovog dolaska u Niš nisu poznati. Pretpostavlja se da je stigao u metoh u Nišu negde u 1832. godini. Od te godine, pa 1838. i 1842. godine, besnela je kolera u Nišu. Čitave porodice niške umirale su za nekoliko časova. Svi niški sveštenici napustili su Niš. On je obilazio obolele od kolere, ispovedao ih, pričešćivao, savetovao pri lečenju, pomagao ih, sahranjivao i tešio ožalošćene. Tada je svojim velikim požrtvovanjem stekao ogroman i neuništiv ugled u Nišu i zasluženo poštovanje.
Srpski topovi i ruske jedinice 1875. bili su na domaku Niša. Veruje se da je mitropolit niški Viktor već bio uhvatio vezu i dopisivao se sa mitropolitom Srbije Mihailom. Dočekao je oslobođenje Niša 28-29. decembra 1877. g (S. S.). Na čelu deputata 1. januara 1878. godine otišao je u Aleksinac da pozdravi kneza Milana Obrenovića. S njim su, pored nekoliko građana iz Niša, pošli parosi Niša, prota Prokopije Popović i sveštenik Mladen Popović, koji se pre oslobođenja Niša nalazio u bekstvu. Deputate je primio knez Milan i obećao im da će skoro posetiti Niš. I već 3. januara iste godine Knez Milan je svečano ušao u Niš, dočekan od celokupnog građanstva, na čelu sa litijom i svima sveštenicima grada Niša. Slike ovog svečanog ulaska već bile su na uvaženom Forumu.
Mitropolit, odnosno sada episkop niški Viktor, ušao je u sastav srpske jerarhije ne više kao mitropolit već kao episkop niške eparhije, jer je u Srbiji stajao na čelu Srpske crkve ne partijarh već mitropolit i on jedino je nosio titulu mitropolita, a ostali su jerarsi nosili titulu episkopa.
U Nišu posle oslobođenja otvoreni su novi konzulati: francuski, engleski, italijanski, austro-ugarski. O velikim crkveno-nacionalnim praznicima konzuli su prisutvovali bogosluženju u niškoj Sabornoj crkvi. Posle završene službe u hramu oni su dolazili u posetu mitropoliitu Viktoru. On je stanovao u metohu manastira Hilandara, preko puta hrama Sv. Arhangela u Nišu. Jedan od naših uglednih književnika opisao je taj boravak u stanu mitropolitovom. “Kod deda Viktora je prost život. Oko kuće ima dosta drva i luka, u kući smerno i skomno. Kuća je starinska i niska od slabog materijala, a kaldrmu je pravio sam vladika kad je bio monah. U sobi nameštaj je prost. Dole su asure. Na sredini sto sa prostim belim čaršavom. Ozgo visi prosta lampa od 20 groša. Okolo su rafovi ozgo, a krajem minderluci, kojima se ne može raskoši ni s koje strane prebaciti. Predstavnici velikih sila bili su u ovoj sobi kao i ostali gosti; posluženi su prostim čašama koje je raznosio jedan popa. Deda Viktor je, kao što se vidi, vrlo čuvaran čovek. Baš mu toga dana govoraše jedan od prisutnih da napravi u svom vinogradu jednu «evropsku kućicu», našto deda Viktor ne dade svoje saizvoljenje, po svoj prilici što je nameran da ostale dane provede u ovoj maloj kući oko koje je on sam kao monah pravio kaldrmu. A za to što on živi tako skromno poslao je u Hilandar četiri hiljade dukata da se nešto ozida i ogradi”.