Ove mini - istoriografije Gavriloveprevazilaze potrebe za povratkom u proslost. g. Nemam potreba za sretanjima ali uzivam kada ih moji dragi forumasi neguju! g.
Драги пријатељу, ако сматраш да нема потребе да се на приказаним документима приказују непријатељски војници или имена непријатеља српског народа, као што је данас био случај са мојим постовима на којима је приказана Јелачићева улица у Петроварадину; напоменућу да сам својевремено приказао улицу Адолфа Хитлера у Новом Саду и у још једном мањем месту у Војводини. Осим тога, навео сам све улице, преименоване за време Другог светског рата у Земуну, и које су добиле имена хрватских и немачких "великана" и војсковођа.
Овде једноставно констатујем шта су окупационе силе, или власти које су тада управљале нашом територијом, чиниле. Читаоци нека сами доносе закључке. Имам поверење у посетиоце и учеснике овог форума. Знају они сами да оцене шта је указивање или подсећање, а шта је глорификација.
А да је повремено наше читаоце потребно подсетити на оно шта се догађало - потребно је.
А можда сам те само погрешно схватио? Ко зна?
Izgleda, pogresno shvaceno, ali sta (zasto se ne bi prikazivali nepr. vojnici - uopste, ne znam o cemu je rec?)! Pozdrav, grk
Još od apostolskih dana ovog Foruma, za izložbe “starih” prostora trebala je propusnica za nestale prostore. Neumitno je da i ono nestalo ima svoje baštine i uporišta praznine – a ovaj podForum je svojevrsna egzegeza neproputovanih predela Srbije. Vetar je duvao i izšmrkivao se, terajući hartije i opuške po zemlji ( zar i vetar puši? ), egzibicionistički ljuljajući strujna kola tandemno obešenih i otkrivajući se vetrokazima dok je lutao sa kote na kotu i dole niz župu. Sunce je pripeklo pred kišu. A ispolinske kiše vekova praćene omrknjavanjem zvezdanih nadvisa potencirale su izčezavanje verbalnosti iz dnevnika ( povratak albumima ) i stvarale iluziju odlaganja. Preoznačavanjem zaboravljenih sintagmi nastaju i evolutivne izmene smisla i značenja na potpuno istim jezičkim preklopima kazaljki vremena. A šta biva kada ljubav promeni svoj smisao?
Na fotografijama tih “značenjskih albuma”, vešani Mačve i Hercegovine 1914. i 1915., voleći više ukus smrti nego ukus podaništva, onemogućavali su prostoru da postoji osim za njih sâme. Nevino obešeni davali su ontološku osnovu difuznosti prostora, “hipostazirali” ga bićevnošću pa i on postaje apsolutan kao i vešanici sâmi. Natetivljeni silom teže, vešanici izgledaju kao da su je prevazišli, da lebde – nesablasni utisak koji zasićuje stremljenje prostora spiritualnim oko krotkih, kinjenih i mučenih – obešenih na pravdi Boga. Mesta umiranja nevinih, a pogotovo postradalog proletarijata svešteničkog, trpe njihov uticaj a i uticaj osveštanih prečki, nogara i stativa vešala kao blistavih držalja. Geodezija tih lokacija postaje oduhovljena nevinim žrtvama. Amalgam iridescentne svetlosti sipio je kroz njihove vermerovske oči ispunjene tečnim vremenom pa se odbleskivao ka suncu u užasu lepote njihovog tena. Ali svetlost se i upijala u njih, pravomoćno zakonopolažući svoje eskaliranje u interesu proširenja naših stisnutih srca. Ova Svetlost otima od taštine i pokriva krivicu prestupa, menja plač na radost i odmara od svega imaginarnog. Tako se duhovno “đubre” ari i hektari površina. Najneverovatnija moć života upravo se oseća u trenutku pretnje smrću pune Bitka. Srbinu, mislim, ne smeta da pije i lumpuje čak i na mestima egzekucija svojih dragih. Ali takvo lumpovanje drugačije je, sa plačem u srcu. Da su na Terazijama 1914g. ili 1941g. visili ovejani kriminalci a ne nevine žrtve tada niko ne bi lumpovao u “Moskvi” i “Balkanu”. Ali kada se vešaju rodoljubi, kafane pod njima odjekuju, ne pirovanjem već veseljem i muzikom. Ovo može da ne bude jasno cenzorski vaspitanom intelektualcu ali paćeničkom narodu odvajkada jasno je. Tako narod, željan celosnog života i nepreporno sklon kvazimističnoj moći intuitivnog, dolazi u dodir sa svetlošću otkrovenja koja sve drži u postojanju i koju isijavaju nevine žrtve.
Ne odvraćajmo se, ne opirimo se tim dugopatnim žrtvama! Neka nas ganu te brutalne fotografije kao sertifikati sopstvenih sudbina. Inače, ostaće samo kao ilustracije smrtnosti. I – gle! – osetićemo atheziju potke magičnog (nemorbidnog) realizma sa eterizovanom estetikom slika, krasotu ne od ovog sveta. Mada, – “ništa nije čoveku odvratnije nego da krene putem koji ga vodi ka njemu samom” ( H.Hesse ).
Ne sumnjam da su nevino stradali na izvesan način svetitelji. Možda su upravo ti bezbrojni nevini, skroviti i nesaznani, vešani, na kolac nabijani i streljani ( stalni gosti dugih zidova u nas ), očuvali globalno Srpstvo i ukorenili ga u njegovom predanju ( da se predanje ne zaboravi, ne bude odrečeno ). Mehanički zatezana i noževima sečena prekrasna mesta koja se ljube a za ljubav i stvorena su, sada su oskvrnjena. Svojom aeronautikom lebdenja, instalacije klatna vešanih uznemiruju gravitaciju lukavo zamenjujući letenje i eksteriorizuju neko unutrašnje bîlo svojoj okolini. Ukida se i potreba kinematičke ulančanosti jer obešeni, naliveni tim svetlom i poput spojenih sudova sudbine, zovu na zajedničarenje sa živima. Svetlošću neporicanja zakletve ( onih nikada neporečenih zakletvi ), kroz posinstvo Svetom Spasu koje tu Svetlost dosledno oličuje, sa vešala oni oglašuju duboke spoznaje bogoslovskim izražavanjem apofatizma suštine – postoji telo i van nas, upućuju nas oni, na jedan netvaran način. Ne samo pseudostezija tela. Sve optiče njihov glas. Ukazujući na realno a nepostojeće, svetlošću odsutnom kao pogled, oni se oslobađaju hipoteke istorijskog – tako i usvajaju zanos stvarnosti. Drevne gradine stratišta bile su centrale srpstva, Glavne pošte našeg duha »од погибли надвеле«. Zracima električnosti pretopljenog srebra kao odbijenim sa nekog sečiva, umirući s uzdanjem bez krika i užasa, mrtvi svedoče o večnom životu i vanfizičkom prostoru tajnog futura jednim originalnim teološkim pristupom ogledne religije – zracima svete predanosti večnoj prvotnosti i svojom zajednicom u prostoti Bića. Ono je sada prisutno upravo tu, oko vešanih, intenzivnije nego inače. Tako ovi pokojnici, možda ne toliko mrtvi već više kao klonuli pod čarom nekog sna – ili kao neko teže ranjen – šire crkvenost spokoja, eshatološkog odmora “Osmoga dana”, mir budućeg veka, vrstu slobode bez koje nemamo dobara ni utehe.
— Gde se zače ovaj mir koji sluti svo postojanje?
U prostoru oko obešenih, na kolac nabijenih predaka noseva izjedenih leprom i goleni oglodanih gladim psima, po gubilištima vašarskog izgleda poput vežbališta čuda, opisivane su često ”nestvarne” svetlosne pojave nalik onima viđenim oko razvalina manastira, po starim crkvištima. Ta svedočanstva da smrću život ne prestaje opstoje sopstvenom svetlošću, nesmetena i pred uvidima raznih teorema razboritosti. Nepoljujana pred doktrinama samoutemeljujućeg cogita, poroznih logika tačnih onoliko koliko ima i ljubavi bez iluzija ili nesujeverne skepse – logike kao stila za doticanje ”smisla” realnosti. Uostalom, koje semiotičke pretpostavke implicira taj smisao? A da tog ‘drugog’ života nema, tada ne bi bilo ni ozarenja milosrđem jer ništavilo bi progutalo sve, podsmevajući se i samom pojmu milosrđa – pojmu starom tek 2000g. Budući u večnosti koja ne može biti empirijska, ovim projavljivanjima pogubljeni posramljuju kauzalitet. I mada večnost ostaje nedokučiva i hipotetična ipak smo veoma emotivni kada je ona u pitanju.
”Ako je istina da budućnost i prošlost postoje, tad gde su?” ( Sv. Avgustin )
* * *
Nevino pobijeni Mačve, Hercegovine, Dalmacije, za Srpstvo, paradoksalno, uspokojitelji i darovatelji su mira umeravajući našu neuzdržljivost, trzanja i mučenja nadanjima. Oni skidaju sa nas jaram i sveze “sebe” a “ja”, koje se samozamišlja vlastitom sinonimičnošću, uzdanica je koliko i napukô lončarski sud. Oni naciji, ma i vasionom svetu!, donose snagu, svetlost koja upravlja srcem, moralno krepi i traži uzdisaje – uvidnu svetlost iz nedremanog roda pravednih koja uliva smisao činjenicama. Ona naperava zrak, ona ga i utne – “veđa i zenica” prozračnosti duha. To je sâma ta Svetlost – bescena Ona i Njen pritajeni zov: naboj neutvarne svetlosti praizvornog digniteta, od drevnosti miropomazane – pomazanice Večnog – KOH-I-NOR jasne svesti i reostat tog svetla. Svetlost Koja daruje okolnosti i nostromo je nasih svakodnevica ali sa dalekovidnim planovima koji se sustiču u žarišnoj tački Reči, ka srcu mora Smisla. E, upravo taj Plam gleda. I video je. I samo u Njegovom sjaju brana (ustava) je i štit. Pa ipak, težio je on nekom klancu/ždrelu da nam se ne bi otkrio u celosti – a opet, i održavala se ta ukroćujuća, ukrotilačka svetlost ( našom savremenošću, izgleda, i uvećana ) i kažnjavala svojom nezemaljskom ironijom – blago ironizujući lica nas nemoćnih zbog nedoraslih duša. Akviziteri apostolata tog Svetla služe sa estrade vešala dostojanstvu srca i protokolu istine, liturgišu poslanje Božanskog ustava i duhovnu investituru skupština nevino stradalih.
I zaista, — to svetlo kao da zahteva od nas neshvatljive stvari!
Nevini postaše štit naroda a i slava su – sjaje uzorom Slave. Jer život očito zna da slavu postavi i u sramotu i poniženje ( ali ne predugo ) ili da je, prividno, izdigne u insurekciji nepravdi i u žestini zla. Pa tako, sabori i alijanse nevinih, mada i sâmi izgnjavljenih srca, šalju nam u srce radost zaslužujući višu pažnju. A sebe smerno samounizuju, stupajući spretno u spor sa materijom – za ljubav sveta. To nije futuristički egotizam njihovog duha već teodiceja njihove dužnosti. Lek za slomljena srca? Oni čak stavljaju u ruke pobeđenih ( tj. sopstvenim dželatima, kojima je i smrt priredila razočarenje jer su shvatili da imaju dušu ) pobedonosni štit milosrđa jer im opraštaju, i već oprostili su. Pobednici su, i uzvisuju se ka podvorjima gornjih stratuma – ka oftalmičnoj plaveti obzorja Ćipika i Kočića i kristalnim kupatilima osvetljenja u posedu velikih prava. A sve to da nam se srca ne bi usalamurila, marinirala za svagda, veličavim pomislima, inaćenjem i dvoličnim gunđanjima pošto smo zbog teskobe zavoleli lažnost sveta i žudimo za aliteracijama njegovih opsena.
Nebrojena bratstvena stratišta nisu središta napete beživotnosti. To će pokazati, a već i pokazale su mošti Prevlačkih mučenika i mnogih sa njima, iskopavanja i mirotočenja starih ostataka, njihov miris i jarki sevovi. I stvarnost je u šoku. Neobjašnjivost tih sevanja, a time i realnosti, vodi komunikaciji bez usmernja neukorenjenoj u fiksnom smislu, izrazima ambivalentne lekture – vodi mišljenju jezika polifoničnih homologija, izvezenih ideografskim šarama, a ne jeziku doslovnosti. U njemu brušenje kristala duhovnog intelekta treba da savlada neprilagodljivost znakovne sintakse prateći nit Svetlosti kao želju teksta uz suplenciju stereofone čitljivosti. Pre je to evokacija nekog razmeđa, kao potvrdan znak pitanja; kao oštroumnost nekih melodija ili gama izolovanog ritma; beskoren kao što i žena nema drugog porekla do muškarčeve želje. I nalik brižnom dahu najvrsnije majke koje su lepše što su izmučenije. Bez kapitala tog svetla da li bi java uopste vredela? Bila bi kao i san u kome te svetlosti nema. — I šta je uopšte stvarnost postojanja osim te svetlosti?
* * *
Ono pritajeno iza naših reči i gesta – pravi je neprijatelj. A to je, u osnovi, nešto čega nema i što nedostaje. Ne zavaravajmo se, to je nepostojanje prave ljubavi. Pa tada nema ni prave mržnje, već ostaje samo ljubomora ( bestijalnija od mržnje ). Ljubomora, a ne bitnije mržnja, počinila je nebrojene zločine u Mačvi, Dalmaciji, Hercegovini, Šumadiji ... . Naime, ljubavi kao i da ima, ali zapravo one prave nema. Izgubljen je, zaboravljen kao ključ, praosećaj prave ljubavi ( a da se i nije iživeo ). Ljudi izvode plač nad svojim mrtvima – dokaz da, tehnički, ljubav nije potpuno zaboravljena. Ali kada se neko ismeva nad žrtvama to je onda najstrašnije, beznadežno. Zašto su okupatori činili zverstva nad Srbima? Samo zato jer je ljubav bila prognana iz njihovih srca. Geografske, teritorijalne aspiracije država nisu zbog širenja tržišta – nego zbog pomanjkanja ljubavi, okamenjivanja srca. U svetu prave ljubavi ( doduše, utopijskom ) ne bi bilo ovakvih aspiracija. Razvojem naučne i ekonomske misli zaboravljalo se kako se voli pa se čovek počeo priklanjati okolnostima. Postoje i društveni mehanizmi koji zabranjuju da volimo ali sami smo krivi zbog ‘nepraktikovanja’ ljubavi. I ako prihvatimo tu svoju krivicu i bojazan, koji spasonosni su, ponovo ćemo moći da doživimo ljubav. A ko ne voli – automatski je kriv. Otuda i opijum čežnje. I moj interes za nauku, hobije ... zato je jer nisam umeo da volim. Drugi se plaše ( kao stide se ) da zavole ( zbog skrivenih kompleksa niže vrednosti ) pa pate od bezazlenih smutnji poznog neženstva. Znaju oni da žena, nedužno grešna, voli muskarca jer ga ne shvata ali ga i prezire jer joj pruža ljubav ( uz lake suze neke muzike ). Preraspodeljuju se ravnoteže strepnji frustrirajući pažnju usamljenih. Ljudi ne vole već samo to žele, neizmerno ponosni na svoju tugu i suze. Opčinjeni pa ipak rasejani – pokazuju koliko im je zapravo stalo. Zabluda je to vredna oponašanja.
Čopori fanatika (sportskih, naučnih, umetničkih ... – ne osuđujmo samo fudbalske), bratstva subjekata sličnih interesa i težnji, kompaktna su i međusobno lojalna jer ih vezuje zaborav ljubavi. Cela atmosfera je njihova. Otuda i egzaltirani ‘patriotizam’, zaslepljenost mračnim vatrama koje baca bog masa i polit-štimeri. A ubeđeni smo da je ta mračna svetlost proprana belina. Svi oni, naravno, žeđaju za ljubavlju – uzalud, zaboravili su kako se ljubav ‘radi’. Zato i nemaju osećaj krivice ( neophodan za ljubav ) već krivicu projektuju na sve i svakoga ( pa čak i na pripadnike svojih nazovi-bratstava ). Sve i svuda nalik je kulisama i otud utisak večne nemosti. Znak dekora. A neki toliko “obožavaju” svoju ženu ( ili decu ) da nam se njihovo papučićstvo i ljigavost gade. Izriču se parole i polutanski zaveti na ljubav a ispostavlja se da se radi samo o gordoj želji za žrtvom. Hoću da se žrtvujem – ama, traži se od tebe da voliš a ne da budeš žrtva! Ali lakše je žrtvovati se nego voleti. I svetlosti je lakše da se reflektuje nego da greje. Zato imamo masu nadomestaka ljubavi, umetnost u velikoj meri ... a ubeđenja – nametnute su nam alegorije, figure ranjenog posredništva. Treba žudeti za svetlošću nadmetanja univerzalnosti u srcima a ne za balskim osvetljenjima kafana, osvetljenjima kuloara, smatrajući da su nam zadovoljstva posve nova. Svetom vlada nebitno ( tobože neformalno ), nečistota dramatičnosti, konvencionalna užasavanja, nakot nasilne simbolizacije i malaproprizama kao “bodi oblikator” za pasivnu svest, a ono bitno pobeglo je; vladaju demarši modnih frazeologija kojima se oblače stremljenja za olakšano širenje svojih političkih i ekonomskih uticaja. Ravnodušno, ljubaznim natezanjem smisla ili njegovim otakanjem, bezbolno smo lišavani svesti zebnjom nove konjukture. A narod prevaren semantičkim podvalama, vezama u gramatičkom smislu koje oponašaju logičke veze, onesamostaljen kičom i samoposlugama – krije svoju obmanu. Hoćimo folklornost ali iz svoje duše, prodornost dečije naive, jezera u brdima pohvatana! Ne bežimo srdito od “lakoće postojanja” ( nepodnošljivosti govora nemih stvari, prikrivene tobožnošću ).
* * *
Umeća od stida i ljubomore sačinjena, zločini su počinjeni nad Srbima. Aduti tamnog špila streljali su i cele familije bolno pogođeni njihovom srećom i očitovanom kompaktnošću koja je prekorevala nekom indiferentnošću, kao pred bastiljskim lancima/cevima pušaka/pod nožem. I na drugim starim fotografijama Foruma, porodice u kojima je moralo biti puno vezanosti deluju naizgled indiferentno ( jer ljubav im beše sve ) – kao “ispražnjeni” od svake brige u poverenju porodične sloge i discipline. Toplinom iza te maske indiferentnosti ranjena kob zapadnog prestiža, obavila je svoje na pilatovski način, licemernim kanaliziranjem kanona venecijanskih uličica nalik slivnicima. Porodičnoj sreći drugih, a kamoli neprijatelja, oproštaja ne može biti. Tuđa sreca jedino i boli. Ne vidim znake mržnje ali vidim znake ljubomornog gneva ( turneje zločina, posthumni sadizam, kaznene kolonije ... ). To je košmar ljubomore jer ni sami nisu mogli živeti bez ljubavi ( a u svojim ćiftinskim društvima to su morali ) – bez obzira što su bili učeni da mrze Srbe a ne tentani na ljubomoru od svojih komandi.
* * *
Ovo je osvrt na “uznemirujuće” fotografije nedužnih srpskih stradalnika anonimizovanih protokom vremenana. Znak je poštovanja i dug što svojom bezazlenošću postaju egzistencijalno pribežište ako se predamo ( deo nas to želi! ) njihovim “teškim” fotografijama. Oni i bukvalno štite ako ih ne zanemarimo. Zahvaljujem im se, makar i u teoriji, oponašajući atentat u Sarajevu u svom srcu. Budući isuvise blaziran za velika čuda, ne bi ih ni ‘uzeo u obzir’ jer i najsjajniji spomenici ostaju nemi ali one fotografije koje smo gledali bile su dovoljno rečite. Nijedna smrt ne zadivljuje eksplikativnije od njihovih nedužnih stradanja pa gledam na hermeneutiku kao na dobar štos. Smrt nevinih moralno rebalansira nacionalno biće. Mislim da Svetlost uračunava njihovu krv i muke, nebesnu valutu tlačenih – osuđenih oblagorođavajućim normama tog Svetla, udarcem skiptra Njene pravice ali i uz jemstvo Njeno – i sugurno uzdanje ovih ugodnika overeno potajom pravde. Uvreda je ljudskom srcu ( ne i pedantnom umu ) reći: “Smrt je ništavilo!” Ako bi smrt to bila ne bi bilo poznatog srpskog milosrdnog rivalstva a ni ovom sličnih Foruma koji preuzimaju kontrolu nad likom vremena. grk
Trebalo mi je 35 minuta da pročitam i delimično razumem tekst koji ste postovali zajedno sa određenim fotografijama. Šta se desilo gospodine Grk?
Господине Голубе, није се десило ништа необично.
Да сте детаљније прегледали постове на овом форуму, од почетка, и да сте пажљиво читали текстуалне прилоге, запазили бисте да нас наш пријатељ Грк повремено почасти неким садржајнијим или свеобухватнијим постом, у којем неку тему детаљније обради из своје перспективе.
Ја лично се таквим постовима господина Грка враћам по неколико пута, јер у поновним читањима увек пронађем понешто на шта сам претходни пут посветио мање пажње, или ми је понешто просто промакло.
Није увек лако протумачити метафоре и параболе господина Грка, али то текстовима даје једну поетску ноту језгровитости. Он једном речју каже по неколико ствари, па онда то треба тумачити...
На моје задовољство!
Trebalo mi je 35 minuta da pročitam i delimično razumem tekst koji ste postovali zajedno sa određenim fotografijama.
Šta se desilo gospodine Grk ?
Dragi moj Голубe! Hvala vam na brizi. Po nekada me tako "uhvati" - ali sasvim retko i bez vecih posledica. Jednostavno ignorisite post! Izvinite sto sam vas uznemirio. Pozdrav, grk
Trebalo mi je 35 minuta da pročitam i delimično razumem tekst koji ste postovali zajedno sa određenim fotografijama. Šta se desilo gospodine Grk?
Господине Голубе, није се десило ништа необично.
Да сте детаљније прегледали постове на овом форуму, од почетка, и да сте пажљиво читали текстуалне прилоге, запазили бисте да нас наш пријатељ Грк повремено почасти неким садржајнијим или свеобухватнијим постом, у којем неку тему детаљније обради из своје перспективе.
Ја лично се таквим постовима господина Грка враћам по неколико пута, јер у поновним читањима увек пронађем понешто на шта сам претходни пут посветио мање пажње, или ми је понешто просто промакло.
Није увек лако протумачити метафоре и параболе господина Грка, али то текстовима даје једну поетску ноту језгровитости. Он једном речју каже по неколико ствари, па онда то треба тумачити...
На моје задовољство!
Hvala mome dragom mentoru Gavrilu - nisam znao za njegovo misljenje!
Mozda sam ovog puta preterao ali su mi te njihove fotografije (bilo ih je dosta) cesto bile pred ocima, kao da su i nesto vazno odavale - pa sam im se ovako odazvao i verovatno cak nekog uznemirio a nekome se mozda i smucilo - na svemu se iskreno izvinjavam povredjenim cenjenim forumasima koji to, svakako, ne zasluzuju. Ukoliko bude vise negodovanja - skinucu post bez problema.
Pozdrav (opet uz izvinjenja) svima na Forumu, grk
Mene je Vas tekst dosta uznemirio i nije mi se dopao ali nikako ne prihvatam vase izvinjenje.
Kako god Vi imate pravo na vase misljenje i budite uvek slobodni da ga iznesete. Nikako nemojte sebi raditi autocenzuru. Ako moderatori foruma smatraju da je nesto uvredljivo ili lose po forum u bilo kom smislu slobodni su da brisu fotke i postove. Vi ste hteli da se vidi vas tekst i vi stojite iza njega. Nemojte ga brisati.
Jedan vredni juznosrbijanski pastir racionalnog stada i srpski nacionalni borac: :::
Prota Stevan Dimitrijevic, mladi rektor Prizrenske bogoslovije: :::
Prota Stevan Dimitrijevic ( sada vec u godinama, sedi u sredini s naprsnim krstom ), kao izaslanik Sv. arh. sinoda, sa clanovima ispitnog odbora Bitoljske bogoslovije: :::
Prota Stevan Dimitrijevic (desno, s bujnom sedinom) nad odrom svog ucenika, Patrijarha srpskog Gavrila (Dozica): :::
Vencanje Protine cerke i Dr. Dobrivoja Mitrovica, 13. jula, 1914g.
Lepa Danica Prljincevic, sestra Prote Stevana Dimitrijevica: :::
Prota Stevan Dimitrijevic sa srpskim Konzulom u poseti manasitru Hilandaru (1909g.): :::
Ispracaj posmrtnih ostataka Prote Stevana Dimitrijevica ispred crkve Svetog Marka u Beogradu: :::
Direktan Protin potomak je Profesor dr Bosiljka - Bosa Milosevic, nas poznati ginekolog.
Драги пријатељу, ако сматраш да нема потребе да се на приказаним документима приказују непријатељски војници или имена непријатеља српског народа, као што је данас био случај са мојим постовима на којима је приказана Јелачићева улица у Петроварадину; напоменућу да сам својевремено приказао улицу Адолфа Хитлера у Новом Саду и у још једном мањем месту у Војводини. Осим тога, навео сам све улице, преименоване за време Другог светског рата у Земуну, и које су добиле имена хрватских и немачких "великана" и војсковођа.
Овде једноставно констатујем шта су окупационе силе, или власти које су тада управљале нашом територијом, чиниле. Читаоци нека сами доносе закључке. Имам поверење у посетиоце и учеснике овог форума. Знају они сами да оцене шта је указивање или подсећање, а шта је глорификација.
А да је повремено наше читаоце потребно подсетити на оно шта се догађало - потребно је.
А можда сам те само погрешно схватио? Ко зна?
Izgleda, pogresno shvaceno, ali sta (zasto se ne bi prikazivali nepr. vojnici - uopste, ne znam o cemu je rec?)! Pozdrav, grk
Od nevinosti ... ka svetlosti ...
( za rehabilitacija “teških” fotki )
Šta se desilo gospodine Grk ?
Господине Голубе, није се десило ништа необично.
Да сте детаљније прегледали постове на овом форуму, од почетка, и да сте пажљиво читали текстуалне прилоге, запазили бисте да нас наш пријатељ Грк повремено почасти неким садржајнијим или свеобухватнијим постом, у којем неку тему детаљније обради из своје перспективе.
Ја лично се таквим постовима господина Грка враћам по неколико пута, јер у поновним читањима увек пронађем понешто на шта сам претходни пут посветио мање пажње, или ми је понешто просто промакло.
Није увек лако протумачити метафоре и параболе господина Грка, али то текстовима даје једну поетску ноту језгровитости. Он једном речју каже по неколико ствари, па онда то треба тумачити...
На моје задовољство!
Šta se desilo gospodine Grk ?
Dragi moj Голубe! Hvala vam na brizi. Po nekada me tako "uhvati" - ali sasvim retko i bez vecih posledica. Jednostavno ignorisite post! Izvinite sto sam vas uznemirio. Pozdrav, grk
Господине Голубе, није се десило ништа необично.
Да сте детаљније прегледали постове на овом форуму, од почетка, и да сте пажљиво читали текстуалне прилоге, запазили бисте да нас наш пријатељ Грк повремено почасти неким садржајнијим или свеобухватнијим постом, у којем неку тему детаљније обради из своје перспективе.
Ја лично се таквим постовима господина Грка враћам по неколико пута, јер у поновним читањима увек пронађем понешто на шта сам претходни пут посветио мање пажње, или ми је понешто просто промакло.
Није увек лако протумачити метафоре и параболе господина Грка, али то текстовима даје једну поетску ноту језгровитости. Он једном речју каже по неколико ствари, па онда то треба тумачити...
На моје задовољство!
Hvala mome dragom mentoru Gavrilu - nisam znao za njegovo misljenje!
Mozda sam ovog puta preterao ali su mi te njihove fotografije (bilo ih je dosta) cesto bile pred ocima, kao da su i nesto vazno odavale - pa sam im se ovako odazvao i verovatno cak nekog uznemirio a nekome se mozda i smucilo - na svemu se iskreno izvinjavam povredjenim cenjenim forumasima koji to, svakako, ne zasluzuju. Ukoliko bude vise negodovanja - skinucu post bez problema.
Pozdrav (opet uz izvinjenja) svima na Forumu, grk
Kako god Vi imate pravo na vase misljenje i budite uvek slobodni da ga iznesete. Nikako nemojte sebi raditi autocenzuru. Ako moderatori foruma smatraju da je nesto uvredljivo ili lose po forum u bilo kom smislu slobodni su da brisu fotke i postove. Vi ste hteli da se vidi vas tekst i vi stojite iza njega. Nemojte ga brisati.
Hvala.
Jedan vredni juznosrbijanski pastir racionalnog stada i srpski nacionalni borac: :::
Prota Stevan Dimitrijevic, mladi rektor Prizrenske bogoslovije: :::
Prota Stevan Dimitrijevic ( sada vec u godinama, sedi u sredini s naprsnim krstom ), kao izaslanik Sv. arh. sinoda, sa clanovima ispitnog odbora Bitoljske bogoslovije: :::
Prota Stevan Dimitrijevic (desno, s bujnom sedinom) nad odrom svog ucenika, Patrijarha srpskog Gavrila (Dozica): :::
Vencanje Protine cerke i Dr. Dobrivoja Mitrovica, 13. jula, 1914g.
Lepa Danica Prljincevic, sestra Prote Stevana Dimitrijevica: :::
Prota Stevan Dimitrijevic sa srpskim Konzulom u poseti manasitru Hilandaru (1909g.): :::
Ispracaj posmrtnih ostataka Prote Stevana Dimitrijevica ispred crkve Svetog Marka u Beogradu: :::
Direktan Protin potomak je Profesor dr Bosiljka - Bosa Milosevic, nas poznati ginekolog.