Crkva zidana Sv. kraljem Simeonom mirotocivim, ocem Sv. Save, Kursumlija ( v. post cenjenog G-dina Dusana Napijala ), nekada srpska prestonica (tu se blizu desilo):
† Dan našeg riđeg Svetitelja i prestupna olimpijska godina.
Za srcem prčnog jarca …
Prološka invektiva: kudeljavi oblaci su se zgrudvavali nad plimom jutarnje rose po topličkim šumama punim korenja, arhetipom Srbije. Drumovi, bili su kašasti i bez podloge posle obilnih padavina. Kroz izđikalo žbunje, osuline i nekultivisanu plodnost njiva, kroz bujice usečene u stene i kroz korita tih bujičnjaka, išli smo kraj pruge “Orijenta”. Orijentišući se po sećanju, kraj nas promiču naša sela poput pitomih korinćanskih naseobina, siromašna kao pod rekvizicionom komandom. I svetlo je skretalo, kao obilaznim manevrom, svojim vazdušnim tlocrtom i postrojem zraka evolvente povratnog kružnog marša – kao jo-jo, kao badnjevi vodenice. S visokog plavog neba fanfare sunca lile su na bleštavo-belo okrečene kućice kao hučna streljačka vatra svih rodova vatre, izmamljujući cveće i zelenilo i oduševljavajući sve živo. Svet se nadmetao jednoličnošću lepih prostornih odnosa, jasnoćom nacrta, libretima strukturalnosti i shematičnim poretkom figura južne Srbije čuvene po svojim bojnim poljima. Poklonstveno, angelski spokojno Svetlo bilistalo je skoro soničnim bojama i kao da se širilo kroz mikrofon. More te blagočestive svetlosti otvaralo se za večnost. Prikazujući se pod maskom vizuelnosti bila je to kivnost ekspanzivnog prkosa jednog elitnog juvelirstva duha. I jeste beleg nekog srpskog zaveta.
Kada pala je noć, zvezdano nebo bez mesečine izgledalo je šire od dnevnog usled opsednutosti fatalnom kapelom pomrčine i njenim izolučenim statorom. Svugde, senke ( pri dnu već sasvim mračne ) kao drugovi u smrti slegale su se slojevito po usamljenim šumskim uvalama. A mi, sedeli smo i pili bez mere u jednoj tihoj pobočnoj uličici Pepeljevca kao gosti neke intendanture ili zaupokojene gozbe.
* * *
Naš laki sukob ( u stvari samo nesporazum – kao, recimo, na Forumu ) nije zato što je neko nekoga stvarno povredio. On je bio posledica i projava unutrašnjeg nesređenog našeg stanja ( a svako je nesređen u izvesnoj meri i pogledu ) – nešto sveljudsko. To koristi “zli zakupac” u nama i izaziva nepotrebne sukobe, osećaje povređenosti koji se uspešno čine kao da su stvarni. U osnovi, “umetnuti su sa strane” i uopšte nisu naši. To se lako nazreva i uviđa kada se prihvati da smo od grehova napravili modu. Naprotiv, koliko je lepo kada te neko spontano otera u p.m. a ti se, umesto uobičajene reakcije, zamisliš da bi shvatio zašto. Da bi ‘pročitao’ psovača koji je skoro uvek spontan i iskren, čak dobronameran, ma koliko sirov bio. Ma, isuviše je peglane finoće. Zato smo i pili u toj “rupi” a i zbog nedelikatnih pokreta naše duše, zbog neuznegovanog sadejstva savesti, osećaja i volje. A zreli smo ljudi. Baveći se unutrašnjim delanjem, praćenjem sebe i nadnevši se nad situacijom ( vrlo zabavna agnostička introverzija ) sve postaje ubrzo isprazno i prozirno (nematerijalno) pa ne možete da odolite a da ne zavolite svoje “vređače”. Tako sam i ja zavoleo svoje i ako bi me neko sada izglagolisao i taj bi se uselio u moje srce. Puca njemu, naravno, za moje srce ali, verujte, meni je itekako stalo do njega. Pa, sigurno, i njemu do svog. Ne radi se ovde o mazohističkom uživanju već o zadovoljstvu proziranja tuđe, možda strepeće, davno već ispovređivane, možda razočarane ili ogorčene ali iznad svega zlatne – duše. Lepo je kada jednu takvu osvojite – i bez osvajanja – mada nauka negira postojanje duše. Jer ne postoji mehanistička teorija duše kao što u psihologiji postoji teorija ličnosti. U stvari, uvrede, tegobnost, razočaranja i sumnje jedino i vrede – često dragocenije su od onog isuviše profinjenog. Nisu one strana tela u nama ali jesu nedoumice tajni magičnog. A grub i nepravedan šamar je 1,000,000 $ – ali treba naći unutrašnji grif kako i kod koga ga tako vredno unovčiti. Šta ćete, lukavi naš zakupac tera nas da na sve gledamo s podozrenjem a tako je ustrojena i praktična izvesnost. Sledstveno, nastaje sferoidični cirkulus viciozus nemira, viciozni cirkulus viciozus. Naučna istina surova je gospodarica koja istorijsku prošlost doslovno oživljava ‘produktivnom’ znatiželjom, blicem ekspertize jednog astrolaba. A što se tog “zakupca” tiče, nemam filozofske koncepte o onome što je pitanje o njemu zaslužilo da zna – samo gađenje. Verujte, čoveka čeka jedna neočekivana, iznenadna, nagrada za trud koji uloži da detoksikuje povrede blagonaklonošću (čak i ako je samo odglumljena, ali vešto) a ne quid pro quo odmazdom. Olabavimo silave! Tako “usta govore od suviška srca” (Lk. 6, 45).
* * *
Kure crnim i belim vinom stalno su primenjivane. Taj bife ( tj. “restoracija” ) ima i svog prezrivog kelnera s neopranom belom bluzom. A evo šta je u stvari bilo: možda smo isuviše isprljani, primajući lukave pomisli i oskvrnjavajuće telegrame, da bi prihvatili utkiveno sadejstvo svetlosti pravde i doslednost te pravde u ambiciji. A nespokojstva i odsustvo čvršćeg uzdanja – hűla su što nas pomračuje i smućuje. Briga pokušava da nas ispije. Okupirale su nas i rastaču nas opsene sumnji, strepnji, podozrenja i zavisti. Mi ih vidimo ali ih prosto ne primećujemo, pomračeni histrionskim mrakom čovekoubice – zasenjeni stepenastom turbinom tmine sopstvenog lukavog rečnika i smuliranjem mišljenja govorom. I terani erogenim marketingom uobraženog socijalizma naše tekuće demokratije koja uskraćuje legitimitete. Skoljeni i istjazavani mnogobrižnošću, ošamućeni pesimizmom i veroizdajom, stvaramo karikature težista stvari. A i minimum nerasudljivosti vodi jednom promašenom stanju. Da li se u bilo šta uzdajemo? Rasejani ljubomorama iz detinjstva, navođeni smo na samoubistva, prava ili figurativna, iz gordosti (samoljublja). Samih sebe filmofili, zadovoljni smo predstavom (iluzijom) istine o sebi. Ali do neminovnosti neće doći; ona stiže pod velom nejasnog – tobože isceliteljski. Jer ona i nije pod velom već je nad njim – a na tebe ga prebacuje. Prozirni i neosetni veo sklonosti ka uznošenju. Dakle, ne veo uznošenja, već veo fine sklonosti ka njemu.
Svako prisvaja više prava nego što mu pripada, pa se zato svi mimoilaze. Otuda i delikatni nesporazumi. Ne možemo reći “dve kockice šećera kô dve bele cipelice” ali možemo reći “dve bele cipelice kô dve kockice šećera” – fino i neprimetno spoticanje. Svet je štelovan tako da zahtevamo svoja prava ne bi li iz sebe isterali mir a uselila se obazrivost podozrenja. Ćerdamo dragocene uvrede, čije je pravo ruho blagoslov. Radio-far je duhovnost, potomak vida a stariji od straha. Svakako su nam poznati bar neki duhovni principi, prisetimo ih se.
A zar je tu kraj? Opravdavajući se gubimo svoje unutrašnje spokojstvo, svoj mir. Nemati opravdanja za sebe čak i u slučaju kada smo u pravu – to je predivno. Veća krađa je prisvajanje sopstvenih darova ( date a nepodeljene sreće, bogatstva, sposobnosti, milostivosti … ) od manifestne krađe mafije ( koja je njoj naturana “zlim nameštenikom” ). Paradoksalno, kada čovek počne da se samoopravdava on prestaje da vlada sobom i nalazi se izvan realnosti. Samoopravdavanje nam je ličilo na satanizam ( kao što je i politika obična korupcija ) ali smo ga (je) se čvrsto držali. Pa samo zbog toga smo i pili – mi, ljubeća srca prčnog jarca. Samoopravdavanje je postala životna doktrina. Postali smo advokati priseni samoobmane s kojima je nemoguće izaći na kraj ( advokat je čovek s kojim je nemoguće izaći na kraj ). Po muci koju osećam ( jer savest opominje mukom ) znao sam da grešim ali zbog egoizma neću to da priznam. Stvaramo razne predmontaže u strahu da nas se nešto ne kosne. Da nas ponovo nešto ne povredi. Da bi uspokojili svoje strasti, te lažne čauše koje zakupac benefikuje ali savest ne opravdava, vršimo duhovne pronevere. A. je uznemirio B. I ma koliko bio u pravu, iz razloga što je B. preosetljiv, A. je dužan da ga uspokoji. Srce bi trebalo da poskakuje od čežnje da se uspokoji bližnji. Ako A. to ne učini – neće imati puno spokojstvo. A šta mu onda vredi to što je u pravu? Ne pogazimo savest, ne izvitoperavajmo je, mada nam je zaglušena! Jer dugotrpljenje će na kraju da pobedi, a ne prâvo. Svaka pravičnost biće poražena milosrđem. U svetu postoji i jedan drugi Zakon a ne samo Mendeljejeva tablica, koliko god ona dokazivala postojanje fundamentalnog reda u univerzumu. Je li važnije ko bolje peva? Jok, već samo ko je topliji u pesmi! Trebalo bi se malkice i žrtvovati – na kraju, niko nam ne traži baš glavu!
Oslobodimo se pragmatičnih ljudskih načela pravde iskrzane sebeljubljem. Stremimo svojim umom smislu srca. Ali ljudi kao da više vole da se brecaju, muče, da nemaju mira, praveći nacrt samoopravdanja. Kao da se plaše forenzike i kauterizacije nekih starih “rana”. Onaj ko se samoopravdava ima u sebi malo i osećaj griže savesti – zato se i samoopravdava. Niko ne kaže da ne činimo dobro – ali u sebi uzgajamo i gordost. Zato i živimo u napetosti kao na mrtvoj straži, “samoupravni” ljudi sa sopstvenim zakonima sublimacije uslovljavanja. Daj’ malko makar i lažnog spokojstva! Malo one smrdljive veselosti i brijačkog sjaja kože lica.
Pili smo u prvom licu da se malo rasteretimo. Ja, pepeljevačko belo. Imam egoistično zadovoljstvo da ovde izjavim da imam lošu savest, izobličavajuće žeženje savesti. Ona me zato neispravno obaveštava pa često grešim u pretpostavkama. Ona nikoga od nas ne “oslobađa od poreza”. A ponajbolje ćemo se sagledati ogledajući se u drugima (metod: kada kod nekoga vidim neku manu, upitam se da li je možda i sâm imam – ne nosim li i ja sâm isto? Ma, imam je!). Da ga jebem! Pa ako možda imam i manje nedostataka od svog bližnjeg, možda imam za njih i manje opravdanja.
* * *
Pred kapijom kafanske avlije, stanične restoracije u Pepeljevcu (to i nije stanica nego je postaja) kod Kuršumlije, pri Barlovu, tu gde smo pili (kafana, bife je u jednoj maloj uličici), kazujem “Katranku” da uiđe u avliju barabar s’ ostalima. A, bre, čađo, uilazi! Ugađam mu servilno, da se ne doseti. On kô da je rasao u kutiji za mirise. ‘Oće pa da dobije pun kantar! Pa odjedared zađe on u neki trnjak, šiprag i čičak, nisko bagrenje pa za jedno kiselo drvo. Ene, gle, nestade ga! Beli đavo! Eeee, mangupe, crnu ću ti platiti!
* * *
Nad glavama, kad iziđosmo, na suvišnoj visini, plaste se presovani i prazni avgustovski oblaci i lete à la krilonosni Ikar i Dedal, kao emotivno razglašene kletve i čini. Da li će povratak korenima osećajnosti, kanalima izvornih, već zaboravljenih ( ili ustupljenih ) ljudskih osećanja, doneti i sjaj istine? I blage misli i ritualne svatove tih misli? I glasovne likove pomisli, zublje čoveštva tajanstvene i nerazumljive ali dubinski nedirnute – a ne sujetna saosećanja kao akt moći ili pakosne suze – povezane bazično u matici tame prepostojanja? I živopisne, obodrujuće gestove realnije i od stihova – obličje tame govora tela i glad ritma regrutovan rezonancom. Za njima se i žudi i ne žudi. Neiskreno kažemo da želimo samo ljubav, lepotu ... samo njihovu notu – a težimo mnogo dubljem od toga. Transplantirani socijalizovanim idealima inspiracija, kao metalurška svetlost bačena na kiselinu, osećamo pritisak ključajućeg ushita zapaljive slobode i tonjenje tog pritiska jedne uglačane lave što noktilucentno sja, i njenu spontanu nedostupnost. Osećamo poraz srca ali ne i volje, skalare cefalizovane tame, i nesnosnu tajnu jednog duhovno dalekog ali bliskog, refleksivnog bola. g.
Crkva zidana Sv. kraljem Simeonom mirotocivim, ocem Sv. Save, Kursumlija ( v. post cenjenog G-dina Dusana Napijala ), nekada srpska prestonica (tu se blizu desilo):
Za srcem prčnog jarca …
prcni jarci u Kursumliji :