Na slici je tatina tetka, Miroslava Bukumirovic (udace se 1939g. za Bozidara Markovica u Beograd, ul. Dubljanska 27 - bilo na Forumu). Stric je s leptir masnom i jedan prijatelj porodice. U pozadini Prokuplje tada, zel. most ka Kursumliji (1936g.)
Partizanska! Tata je krace vreme bio predsednik suda u Blacu (1945/6g.). Vidjen je da ulazi u blacku crkvu (nije bio clan KP) i to ga je ipak deklasiralo za Blace pa je morao da ide - za Beograd.
Blace, 1945g. Tata s kacketom u sredini (morao se menjati image). Nije vise "Gos'n sudija" s prethodnih postova. Cvrc' bato - gotovo! Dvojica koji, radi simetrije, leze u prvom planu su mi najsimpaticniji.
Mama i Forumski "grk" na Hisaru, 1965g. U pozadini desno zidani most za Gubetinsko polje i deo kompleksa zgrada Dancevicevog mlina s Carinom. Veliki pozdrav Forumu!
Prokuplje je pre WW II imalo setaliste "Borovnjak" (sada prakticno ne postoji). Tata u prvom planu (s kamasnama na cipelama - tada je sve bilo u odeci i obuci !) sa skinutim sesirom sa prokupackim sudijama i oficirima garnizona Prokuplje. U pozadini, dole desno, vidi se vodotoranj (i danas postoji) prokupacke Zel. stanice.
Nisam znao za ovo šetalište. Vidim da je bilo uređeno. A gde se tačno nalazilo?
Inače, cela serija ovoh predratnih fotki je izuzetna.
Prokuplje je pre WW II imalo setaliste "Borovnjak" (sada prakticno ne postoji). Tata u prvom planu (s kamasnama na cipelama - tada je sve bilo u odeci i obuci !) sa skinutim sesirom sa prokupackim sudijama i oficirima garnizona Prokuplje. U pozadini, dole desno, vidi se vodotoranj (i danas postoji) prokupacke Zel. stanice.
Nisam znao za ovo šetalište. Vidim da je bilo uređeno. A gde se tačno nalazilo?
Inače, cela serija ovoh predratnih fotki je izuzetna.
Setaliste je bilo potpuno uredjeno, sa klupama .. itd., i nalazilo se na brdu neposredno iznad prokupackog starog trga sa spomenikom Toplicanima u ratovima 1912 - 1918g. g
Najsvezije serije fotki mice milovanovica i Gavrila su zaista jako vredne i meni impresivne! Narocito ova crkve u N. 1911g. Ko je na krovu crkve (zvonar li je)? Izgleda kao svestenik. ja bih ga (da umem) malo uvecao - mozda bi nesto dobili (recimo, da je, kako i izgleda neko svesteno lice koje se gore zateklo). Fenjer je sjajan. H. grk
Na slikama redom : Ivo Cipiko, Petar Kocic, Gavrilo Princip, Vojvoda Kosta Vojinovic, Bogdan Zerajic, Vladimir Gacinovic i Vasa Cubrilovic ...
Kada smo vec kod likova Stare Srbije, donesimo na ovom podforumu i nezboravne likove onih koji su nas zaduzili (slike im dajem gore) i posvecujem im ovaj tekst:
S površine i ispod površine*
Pisao sam ranije o ljudima, nešto o sebi i zemljacima, o starim fotografijama i o utiscima koje su na mene učinile savremene fotografije. Pisao sam impulsivno, na mah, pokušavajući da uhvatim one paučinaste osete koje su tako dobro iznedravali Petar Kočić i Ivo Ćipiko, bolje od Ive Andrića (koji, deprimiran atmosferom fatalnosti Bosne, ima daleko manje onog snovanog bujnog élan vitalaKočića i Ćipika). Pravopis ne poznajem dovoljno i nedoosećani nagoveštaji nečega, tobože dobro znanog, izricani su onako kako su dolazile reči. Najteže je bilo s umetničkom fotografijom, teže nego sa prividima sveprisutnog fluksa “sebesopstva” i okoline. Dole napisano toprv je putokaz ka onom što tekst treba da ‘nađe’ u čitaocu.
Postoji i jedan drugi svet, još eteričniji i nedostupniji rečima, pa i samom smislu, od ‘tema’ kojima sam se do sada bavio. Za taj drugi svet ne postoji verbalna izražajnost. Neiskaziv diskursnim govorom, on postoji samo kao unutrašnji opit. Svetogorski podvižnici pronašli su svoj put i posvetili se. Ali ovo, jedno drugačije traženje, u osnovi usmereno na senovitu strukturalnost i smisao unutarnjeg (duševnog), može da se predoči jedino pokušajem da se čitalac navede na osećaj. Po nekada tek samo na draž, oset životvorno blag. To traženje ima svoje čežnjivo-maglovite ali i kristalno bistre potencije. Prepuno je arhaičnog, bugarštičkog heksametra, pra-umnog. Mislim da je to jedan, u osnovi, pogrešan put – put Zapadnog agnostika. Ali tim putem mnogi hode, nekada i nesvesno, zbog uskraćenog života ili oduška, epizodne suzdržanosti u svemu. Eluzivni cilj tog unutrašnjeg traganja stalno izmiče, ne biva sagledan. U osnovi, ono tragaoca (koji nije nužno tome uzročan) vodi pogrešno ugaženim prtinama jer nije imao pravog Putovođu, Svetlost koja zna put, koja Sâma Put je. I samo Ona. Ta obmana jeste neka nesvesna samoizdaja, finalna nedostupnost mimo svake destrukcije samovažnosti. Tragalac biva zaveden menama maštarija i svetlaca, zamkama svesti, siktavim baucima s bezdna uma, opuštenošću prividnog čemer-mira obliterisanog repelentnošću šarma dubine.
A upravo prajezik natuknica, srok od varljivih daktilsko-sintagmatskih zametaka smisla, kao Kočićev šum gustih runa u sêni zelen-luga i ledina, upravo svojom nejasnoćom ali dubinskom bliskošću zajedničkom svima, čini da se ljudi zbliže daleko neposrednije nego što ih zbližava jasno definisano osećanje, utvrdjena intimnost, zajedničko delo ili nagon srodstva u svojim konvencionalnim vidovima. Slično, i korporativno preživljen amorfni strah, užas rata ili jak instinkt krvi, zbližava onako kako nikada ne zbliže (čak ni one već bliske) podeljeni zalogaji, zajednički interesi ili baština. Izgleda paradoksno ali komunikacija baladno naslućivanim i nejasnim, koja navodi na osećaje, dublja je, ljudskija od otvorenog jezičkog konteksta. To je zabačen u prošlost jezik iskrivljenosti ali nepogrešive dubine i plodnosti nagoveštaja, jednog posebnog kategoričkog imperativa. On mora da veseli i mrtve, kao i detinjski naivna vera naveštavajući obistinjenje jedne perspektive ufanja koje niko ne želi. Ali teško je pristati na prirodnost. Istinama se ne veruje pa radije smatramo da ih bog skriva.
Slavjani, a i drugi narodi, žeđaju za komunikacijom nedorečenim - tim maglovitim, nagađajućim govorom same vitalnosti, praskom otetog neba, slivanjem tokova žive vode jedne osobe s živom vodom druge u jedino zajedničko, Univerzalno. Besmrtnije od lepote. Žeđaju za njom, i srsi ganuća prolaze i visoke intelektualce, one prave. I parabolične Hristove reči – uvek u neposrednom kontaktu sa Životom i utapane u Stvarno – izgledaju baš zato i nejasne, nerazumljive, kada su postavljane u govor. Ono što najviše privlači upravo je nejasnost drevnih saga, ne njihova fabula. Cela mitologija se napaja prvim i jedinstvenim mlekom vaplotnog jezika slutnji, primalnim i nejasno šifrovanim ali svima dušom (a i kako bi drugo!) momentalno shvatljivim. Bezosećajna svetlost umne spoznaje, korozivni amnezijak, povlači se bezpogovorno pred gorućom blizinom plamenitog očinstva životne lave.
“Srca pište, … niko ih ne čuje,
suze teku, … niko ih ne vidi.”
P. Kočić, “Jelike i omorike” (1903)
Značenja obstoje pohranjena u jednoj vanjezičkoj dimenziji ( D. Bellos, lingvista ) i duh tiho staje pred energijom značenjskog ispunjenja. Staje pred onim nedremanim Mrakom, vranim kormoranom, koji pruža proročanske uvide i empatične pomisli, miomir srca Starog Vujadina dok su mu vadili oči. Ta magičnost molitvenog mraka, naličje zvezda i začinski predosećaj transcendentne bliskosti, flor je veljeg pređaštva lađe otisnute sa žâla Sv. Jovana Medovskog u tamu neizvesnog – na kojoj kadeti i junoše bejahu naša buduća novorođenčad (i, davno, deca predaka pod palubama mletačkih lađa). To nije fotostabilni, mudri andrićevski mrak, htonska tama reptilskog tena – trpke kripte mira mračnog Daut-paše rakunskog glasa. Kosmogonije interpretacija tih dvaju tama nisu sinergistične, ne stoje ni u etiološkoj vezi. Jer nikada je kao i uvek i “the less is more” ( Ludwig Mies van der Roche, arhitekta ).
* * *
Šta ima tamo u tmini? I čemu ta ostentativna plastika mraka? Da s kolena na koleno prikriva trag? Iz prazverinjih šuma Karagača, Puste Reke, Žegljigova, Mojsinja i Kitoga u nama, vapi pritajena atavistička svest, podforum strepnji i mőrina, onovremena datost i onovremeni rezon – drevne objasidbene sheme iz raspri velmoža. Prošlost zâri svojim sjajem, prerogativima duha sramežljivosti naših pramajki koji nas još milo dvori. I individualnošću praslovenskih hrastova gde mrtvi naviru živima. Pa ipak, u svoj svojoj nedorečenosti, van utrtih puteva smotrenosti, ti zvukovni iznosi omogućuju nove struje mišljenja, avenije svetla novih procena stvari i kolektivnu međuljudsku toplinu – Svetlost bez posrtaja koja je očuvala svoju čast. Ona nagoveštajna strana, kosimične senke i tamni zraci u cisterni unutarnjih pojavnosti duboko do gleđi crnih bisera tuljanskog odseva, javlja se u cîku i klici metafora koje su dah duše sveta. Prošikljaće i kroz narodne pošalice, kroz osluhivanje šuma živog mora kao u školjci, kroz alkohol književnih kafana.
“Naš gospodar poljem jizdi, jizda da mu je,
prid njim sluga pisan poje, na čast da mu je …”
* * *
Neproniknuti odblesci pradavnih “učitavanja” smisla, gotovo nomenklaturnog sjaja, ali nejasni kao sećanje u jednom novom okviru razumevanja, ‘regresna’ su gesla prvobitne čovekove spontanosti – analize srca čovekovim još neizgrađenim “ja”. Oni su râna etapa zagrižljivih i prezrivih tonskih figura podozrivog “ega”. Konzorcijumi svetla, multispektralna ekstaza caklenja i naponske mikroelektrode (živci) konturno orijentisanih navigacionih algoritama tragaoca, i filozofija uneta u vitla te ciklonske svetlosti, predstavljaju njegove unutrašnje ‘utehe’, lažne repere. Litičaste goleti mrkline turbulentno se uvijaju oko svojih centara hiralnosti, magičnih fotoseizmičkih fluorogenih lamela mutnoće keratina ili tankih senki rodopsinske luminoznosti jednog slabo osvetljenog autobusa. Ta u moždanima predodređena, neproniciva slepota bazalnog osvetljenja sintetičke retine, ishodište svih poništenja misterija shvatanja i svesti, koja zahteva verski nacionalizam i usrdnost duše, praosvitna je litanija neuralgične patnje – njena izvorna konfiguracija nad kojom često ni očajanje nema moć. Sa žalobitnim oporukama bolesnih kao reversima samosućuti i samooproštaja. Patiti vredi samo da se skrši Ništa – što je i više od života. A cifrana samosvest glavno je sidrište mentacija raznih varijanti univerzalnih asocijativnih veza “ega”, silogističkih spojnica i patenata opštenaučene volje. I sve to samo da bi se bol preimenovala u licemerne utehe. A sva ta ugledna svetlosna bogatstva na osnovnoj tamnini svesti, izmanipulisana prozirnost docilnih odsjaja vaseljene Stenlija Kjubrika, vrlo je interesantna, patronizujuća, čak nije ni pogrešna. Jedino što je lažna – bleštava optička kob, kao uspela pozitivna iluzija filmske predstave u svežnjevima zraka fašističkih svetala.
“Nedokučivost” fototipija svetlosnih koalescenata i mlazevi toplih litoralnih prizraka u delima najčistijih naših umova, Petra Kočića, Iva Ćipika, Sime Matavulja (interesantno! sve austrougarski ili otomanski Srbi a ne ovdašnji pisci) … na koje se ovde naslanjam skladno njihovom ‘sladosnom pelinu’, predstavlja zalog Jablanskog kresa vrletnog govora – prosjaji svetlosne krune nenameštenog čoveka. I zalog prvoobrazne, srčane slovesnosti spinalnog usmerenja, kao mač. Zar ne osećate da je taj nekontekstualni vir, primordijalno auroralan ali vidovit i životvoran duh dubokog poleta iz sušte neznani, višestruko inkarniran jednim esteticizmom bez fiksnih značenja, jedino sredstvo direktne i prave ljudske komunikacije? I reči, čak nepoznatnog jezika, izazivaju u nama, kao i muzika, izvesne predstave. Esperanto Tibora Sekelja propao je jer predstavljao je samo usiljeni realizam jednog arogantnog mandarina. Tako i indikativni svet suvog diskursa opstaje samo kao ilegalno ropstvo jednom sanktualu podozrenja, “suspicion’s sanctuary” (Byron, Childe Harold, Canto 3: 80).
* * *
Zarobljeni u ubeđenjima i pod njihovim tromim terorom gde se vrlo kompletna lažna svedočenja pojavljuju kao romantični rivali našim čulima, naizgled spontano međuzavisna preko semantičkih relacija smisla, mi uspevamo nešto i da uradimo samo što ne uspevamo da to što smo uradili budemo mi (da damo sebe kroz sebe). Kao vojska izdana od sopstvenih generala. To je zato što smo mi samo naši pređi u novom telu, čega ne uspevamo da se otresemo. Pređi su uzeli nova tela pa zato sve temporalno koreliše u izdajničkoj prisnosti s kvalitetom memorije a i sa ‘Centralnom memorijom’ smeštenom po arhivama lipidne starosti. Vreme naizgled staje ali bez naročito ubedljive finalnosti. Sve je približno “nikad” a, tobože, meraklijski “sad” – odraz rafinirane iluminacije jedne zračne etikecije i elitnog kavaljerstva. Znaci i tumačenja ne vode cilju, niti jedinstvu. Rezbarije su jedne daleke, napuštene sadržine.
Oprezno oprobavajući smisao izraza podmlađujuće Realnosti infradiskursnog komuniciranja (vrcanja) koji su sačuvani i tinjaju u trohejskom trepetu sklopova, u sili proiznošenja cezura, bîlu dikcije i sliku glasova popevanog govora – Njen bezprostorni nagon koji uklanja osunčanu vatru sa prozora – pojedini dragoceni književnici uspeli su da nas vežu s neprepoznatim glêdom “jastva” drugih ličnosti, sa vrutcima dragosti drugih osoba. Njihovi sinji obrisi nejasno se nagađaju u dubokom živom crnilu antracitnog sunca a ne u narcisoidno zasenjenoj svesti – koja se ne budi ni na javi. Kao da je u taj mrak ušao život. U tom ključu, Srbija je nepokorena a bez slobode a Zapad obrnuto – pokoren a slobodan. Srbija gola a nikad svučena, Zapad moderno odven a nag. Taj totalni relativitet, lažnu razliku između istine i laži, tu suptilnu izmenu lanaca i to strnište, projavili su naši pisci i potajno je izrazili, kao pomišljaj tih za oblik i plitak gaz u suton blag – kao naslut iskričavih šara estetske mladosti svetla Realnosti. Njenu evokativnu revalorizaciju. Ali istovremeno i kao jedino mogućno klikovanje zapadnog tragaoca, k’o ćuk iz mrklog mraka – praćeno osećajem da vas vode u tuđinu. Setimo se podstreka naših pisaca i mladobosanaca koji su hteli revoluciju, ali života. Ukidanje socijalnog straha. Jer oni su bili revolucionari patriotskog, nacionalnog, rada a ne političkog. Postoji, dakle, sudar kao dva rezervoara: jednog, etičkog imperijalizma “političke korektnosti”, demokratske srdžbe zlovolje i njene konfliktne slobode apstrahovane u rutinu, pretećeg poverenja jedne surove ljubaznosti kojoj ambicija istovremeno služi i kao inspiracija i onog drugog, vrela eterične plazme samotne čežnje od više rastanaka, tajnovitih kažiprsta rezonantnog iščekivanja u senci u kojoj nešto (pakost sardonične svesti) već spremno vreba. Ta polutama što sja postavlja istraživačka podpitanja i goni u krug po ivici prstena.
* * *
S onu stranu silovane imaginacije sadašnjice, sofisticirane iskrenosti i ličnog, iridescentni prosjaji, istovremeno i simboličnog i realističnog svetla, i radijantnost te arhaične ali avangardne svetlosti razbuktalog srebra, predstavljaju za tragaoca jedino cenzorno priručje, potporu, tj. pre orijentire nego uputstva. Bez njih, njegovo jedino pribežište predstavlja doping alotropskim stanjima svesti, kalupima pravljenim od odlivaka. Stereotipni elegični časoslovi – tajnovođstveno usmeravani stilističkim naslućivanjima tragaoca/izgnanika, asemblažama odzvuka veštih grla – “skladaju” pokrivalo definisano semantičkim nasleđem ranijih logicirajućih pristupa. Oni privoljavaju praznim obrtima blefa što se stalno ponavljaju i potiru kroz sopstvena stanja, pretapajući se u vlastite odraze. Iz sna u nove snove u potrazi za spiritualno idealnim snom. Status quo!
Eh, vi trenuci ozarenja spekulativnom fikcijom (dvostrukom zamkom) kao morske imerzije sočnog Sunca prenete u bljesak rožnjače, bez subjektnog svetla u nečem pojavnom koje bi koncentrisalo vašu realnost! Vi dajete samo surogate, priglavljujete svoju magiju na život da izgleda kao prava – zato ‘elate da se istrošimo! Vrevom svetlosti ili bolešću prenačitanosti. A vi pojanja groze, pogrde iz gluhota tmice (koja je zapala u još obilatiju tminu), k’o senke prisilne smrti, šta sa vama biva? I ko vas, što vika’ Crni, kojekude, preprodaje? He-he, preslavu vam vašu! Vi i vaš monopol na emotivna minska polja ste mi omileli da umrem kao izdajnik – bez ljubavi. Jer mada sam vam bio odan učevnim razumom, takva odanost ispala je pogrešna – po žestini uverenosti bila je demonska ... kakav je bio i dijabolično iskren, kivni i prkosni bunt mojih uzora – bratskih pisaca prognanih na svojem. Ali on je mogao samo kao takav ‘uspeti’ u politizovanom (koruptnom) svetu u kome živimo. Sve ovo – u ili van navodnika – ukazuje da Princip, mada posvema nehotice, nije ubio Ferdinandovu trudnu ženu kao plod slepog slučaja. Kao da postoje dve prispojene stvarnosti. grk
___________________________
* = Plagiram naslov Kocicevih "S planine i ispod planine".
Na slici je tatina tetka, Miroslava Bukumirovic (udace se 1939g. za Bozidara Markovica u Beograd, ul. Dubljanska 27 - bilo na Forumu). Stric je s leptir masnom i jedan prijatelj porodice. U pozadini Prokuplje tada, zel. most ka Kursumliji (1936g.)
Partizanska! Tata je krace vreme bio predsednik suda u Blacu (1945/6g.). Vidjen je da ulazi u blacku crkvu (nije bio clan KP) i to ga je ipak deklasiralo za Blace pa je morao da ide - za Beograd.
Blace, 1945g. Tata s kacketom u sredini (morao se menjati image). Nije vise "Gos'n sudija" s prethodnih postova. Cvrc' bato - gotovo! Dvojica koji, radi simetrije, leze u prvom planu su mi najsimpaticniji.
Tata s drugom, 1934g. Young Man Christian Association [ YMCA ]. Mlini.
1965g. :: Pogled s Hisara ka prokupackoj zel. stanici (ne vidi se). Vide se silosi i zgrade duvanskog monopola.
Malo skarabudzeno (ali 1965g.): Zgrada predratnog gradonacelnike Bankerovica u Prokuplju i deo platoa Zelene pijace. Snimala "Smena".
Mama i Forumski "grk" na Hisaru, 1965g. U pozadini desno zidani most za Gubetinsko polje i deo kompleksa zgrada Dancevicevog mlina s Carinom. Veliki pozdrav Forumu!
Prokuplje je pre WW II imalo setaliste "Borovnjak" (sada prakticno ne postoji). Tata u prvom planu (s kamasnama na cipelama - tada je sve bilo u odeci i obuci !) sa skinutim sesirom sa prokupackim sudijama i oficirima garnizona Prokuplje. U pozadini, dole desno, vidi se vodotoranj (i danas postoji) prokupacke Zel. stanice.
Nisam znao za ovo šetalište. Vidim da je bilo uređeno. A gde se tačno nalazilo?
Inače, cela serija ovoh predratnih fotki je izuzetna.
Prokuplje je pre WW II imalo setaliste "Borovnjak" (sada prakticno ne postoji). Tata u prvom planu (s kamasnama na cipelama - tada je sve bilo u odeci i obuci !) sa skinutim sesirom sa prokupackim sudijama i oficirima garnizona Prokuplje. U pozadini, dole desno, vidi se vodotoranj (i danas postoji) prokupacke Zel. stanice.
Nisam znao za ovo šetalište. Vidim da je bilo uređeno. A gde se tačno nalazilo?
Inače, cela serija ovoh predratnih fotki je izuzetna.
Setaliste je bilo potpuno uredjeno, sa klupama .. itd., i nalazilo se na brdu neposredno iznad prokupackog starog trga sa spomenikom Toplicanima u ratovima 1912 - 1918g. g
Najsvezije serije fotki mice milovanovica i Gavrila su zaista jako vredne i meni impresivne! Narocito ova crkve u N. 1911g. Ko je na krovu crkve (zvonar li je)? Izgleda kao svestenik. ja bih ga (da umem) malo uvecao - mozda bi nesto dobili (recimo, da je, kako i izgleda neko svesteno lice koje se gore zateklo). Fenjer je sjajan. H. grk
Vojv. Kosta Pecanac u neprimerenom odnosu s okupatorskim oficirom, Kursumlija, 1941g. [ preuzeto sa angloamerickog sajta ] grk
Na slikama redom : Ivo Cipiko, Petar Kocic, Gavrilo Princip, Vojvoda Kosta Vojinovic, Bogdan Zerajic, Vladimir Gacinovic i Vasa Cubrilovic ...
Kada smo vec kod likova Stare Srbije, donesimo na ovom podforumu i nezboravne likove onih koji su nas zaduzili (slike im dajem gore) i posvecujem im ovaj tekst:
S površine i ispod površine*
* * *
___________________________
* = Plagiram naslov Kocicevih "S planine i ispod planine".