Sl. 4 Sahat kula se nalazila upravo na mestu gde stoji ovo drvo [ ugao ul. 9. oktobar i 21. srpske divizije ] iznad kafane "Berilje" a odmah preko puta zgrade Nacelstva. Zvono na sahat kuli je doneto 1737g. odnekud iz okoline Krusevca. Na njemu je bio izliven natpis: "Johan Lorentz Schmit in Hermannstadt gosmich 1732". Prokupacka crkva je odbila zvono (jer je sluzilo inovercima) pa je dato osnovnoj skoli na kojoj se cesto oglasavalo.
Hermannstadt je немачки назив за румунски град Сибију (Сибињ, Сибиње, Сибињанин Јанко).
У том крају данашње Румуније је некад било пуно Немаца, који су насељавали пусте крајеве Трансилваније, као и у нашем Банату. У Херманштату је некада радила и прва штампарија (одштампана прва књига на румунском језику, ћирилицом) и много другог првог на тлу данашње Румуније. Немци су били добре занатлије и допринели развоју тог краја. Као што видимо, било је и звоноливаца.
RIBARIĆ - ne poznaje čak ni Google!
Nije ni čudo, ovo malo selo od nekoliko kuća uz samu obalu reke Cetine u Dalmaciji ne postoji više.
Bilo je udaljeno nekoliko kilometara nizvodno od starog manastira Dragovića i na cesti koja je vodila od Sinja do Knina.
Samo nekoliko kamenih kuća u dalmatinskom kršu, ali tu je postojala pošta, škola, gostiona i žandarmerijska postaja.
Diližansa (=poštanska kočija) je tu imala "štacion". VIDI SE NA SLICI!
I - tu je živeo i "gazdovao" moj deda sa porodicom. (Imao je petoro sinova i dve kćeri - dovoljno sudbinskog materijala, da se napiše roman jednog veka).
Pisac Dinko Šimunović spominje porodicu u delu "Mladi dani".
Ja se sećam ovih kuća iz pedesetih godina, ali samo kao kamene ruševine bez krovova.
A onda je čitavi predeo potopljen, kada je nastalo veštačko Peručko jezero.
Potopljen je i stari manastir Dragović.
Ovu sliku sam snimio 1985 kada je preko leta čitavo jezero presušilo. Vide se ruine starog manastira Dragovića i na brdu novoizgrađeni manastir.
Desno (na slici) od potopljenog starog manastira na obali Cetine bio je Ribarić.
Данашње манастирско братство чине три монаха од којих је један на послушању у манастиру Крки. Приликом последњег преселења манастира Драговића и стварањем вештачког језера за хидроцентралу Перуђе, манастирско имање је потопљено тако да је манастир остао без земље. Пресељење манасира Драговића на данашњу локацију извршено је у време када је Епархијом далматинском управљао еписком горњокарловачки Симеон. Велики труд приликом пресељења манастира уложио је сплитски парох протојереј-ставрофор Марко Плавша, родом из Дабра. ( Moj stric Marko Plavša bio je rođen u Ribariću!) Нови манастир Драговић освећан је на Малу Госпојну 1959. године.
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
U ul. Jug-Bogdanovoj ...
Lokacija "Lipara" je na mestu danasnjeg "FIAZ"-a.
Prokuplje je imalo samo 6. razreda gimnazije do 1934g. Tako je moj otac morao da zavrsi 7 i 8. razred gimnazije u Pristini gde je i maturirao 1931g.
Jes' da se vojvoda Kosta "Pecanac" obrukao i predao Nemcima ali .... evo i Nemci se nama predavali:
'Oce i prokupljani rat a ne pakt .....
U pozadini "Borovnjak". Leti sam spremao fakultetske ispite u Prokuplju.
grk је написао/ла: Sl. 4 Sahat kula se nalazila upravo na mestu gde stoji ovo drvo [ ugao ul. 9. oktobar i 21. srpske divizije ] iznad kafane "Berilje" a odmah preko puta zgrade Nacelstva. Zvono na sahat kuli je doneto 1737g. odnekud iz okoline Krusevca. Na njemu je bio izliven natpis: "Johan Lorentz Schmit in Hermannstadt gosmich 1732". Prokupacka crkva je odbila zvono (jer je sluzilo inovercima) pa je dato osnovnoj skoli na kojoj se cesto oglasavalo.
Hermannstadt je немачки назив за румунски град Сибију (Сибињ, Сибиње, Сибињанин Јанко).У том крају данашње Румуније је некад било пуно Немаца, који су насељавали пусте крајеве Трансилваније, као и у нашем Банату. У Херманштату је некада радила и прва штампарија (одштампана прва књига на румунском језику, ћирилицом) и много другог првог на тлу данашње Румуније. Немци су били добре занатлије и допринели развоју тог краја. Као што видимо, било је и звоноливаца.
RIBARIĆ - ne poznaje čak ni Google!
Nije ni čudo, ovo malo selo od nekoliko kuća uz samu obalu reke Cetine u Dalmaciji ne postoji više.
Bilo je udaljeno nekoliko kilometara nizvodno od starog manastira Dragovića i na cesti koja je vodila od Sinja do Knina.
Samo nekoliko kamenih kuća u dalmatinskom kršu, ali tu je postojala pošta, škola, gostiona i žandarmerijska postaja.
Diližansa (=poštanska kočija) je tu imala "štacion". VIDI SE NA SLICI!
I - tu je živeo i "gazdovao" moj deda sa porodicom. (Imao je petoro sinova i dve kćeri - dovoljno sudbinskog materijala, da se napiše roman jednog veka).
Pisac Dinko Šimunović spominje porodicu u delu "Mladi dani".
Ja se sećam ovih kuća iz pedesetih godina, ali samo kao kamene ruševine bez krovova.
A onda je čitavi predeo potopljen, kada je nastalo veštačko Peručko jezero.
Potopljen je i stari manastir Dragović.
Ovu sliku sam snimio 1985 kada je preko leta čitavo jezero presušilo. Vide se ruine starog manastira Dragovića i na brdu novoizgrađeni manastir.
Desno (na slici) od potopljenog starog manastira na obali Cetine bio je Ribarić.
Данашње манастирско братство чине три монаха од којих је један на послушању у манастиру Крки. Приликом последњег преселења манастира Драговића и стварањем вештачког језера за хидроцентралу Перуђе, манастирско имање је потопљено тако да је манастир остао без земље. Пресељење манасира Драговића на данашњу локацију извршено је у време када је Епархијом далматинском управљао еписком горњокарловачки Симеон. Велики труд приликом пресељења манастира уложио је сплитски парох протојереј-ставрофор Марко Плавша, родом из Дабра. ( Moj stric Marko Plavša bio je rođen u Ribariću!) Нови манастир Драговић освећан је на Малу Госпојну 1959. године.