Оснивач првог часописа на Косову

Станојло Димитријевић је рођен 26. јуна 1876. године у Црквенцу код Свилајнца. Основну школу и нижу гимназију завршио је у Бобову и Свилајнцу, а у Београду је наставио вишу гимназију. Због сиромаштва, Станојло напушта гимназију и наставља школовање у поштанско-телеграфској школи.

Његово прво запослење било је у родном крају. Године 1897. Станојло Димитријевић постаје привремени телеграфиста II класе Поштанско-телеграфске станице Свилајнцу, а потом је радио у Александровцу пож., Пожаревцу, Петровцу на Млави, Кладову, Београду и Шапцу. Због својих синдикалних активности и покретања листова „за заштиту поштанско-телеграфске струке“: Недељне поште (Београд, 1906) и Одисаја (Свилајнац, 1906, који је био први лист о ПТ саобраћају у унутрашњости), као и листа Наш покрет (Београд, 1909.) често је био премештан из поште у пошту, са краја на крај тадашње Србије.

У сваком месту у којем је боравио, одмах се укључивао у социјални, културни и просветитељски рад и тако постаје оснивач великог броја удружења, народних читаоница, школа, певачких друштава, банака и хуманитарних организација. Његов циљ је био да се, поред културног и просветног уздизања народа, не забораве и његове физичке и витешке способности, тако неопходне за ослобођење поробљених српских крајева. Тако је постао оснивач преко сто стрељачких удужења.

Станојлова каријера доживљава свој врхунац после ослобођења јужних српских крајева у Балканским ратовима. Он је распоређен на место управника Поштанско-телеграфске станице у Косовској Митровици и ту остаје све до пензионисања 1923. године. Међутим, он остаје да живи у Митровици, желећи да помогне своме народу да се поврати после вековног ропства.

Овај поштански чиновник је, поред свог просветитељског и хуманитарног рада, велику пажњу посвећивао писању и издавању књига и часописа. Године 1933. је израчунато да је до тада Димитријевић издао књига и часописа у укупном тиражу од преко 2.315.000 примерака!

Ипак врхунац његовог издаваштва био је часопис Српско Косово, први часопис на Косову и Метохији, чији први број је издат 1. марта 1920. године. Сам издавач је писао:

Ето на том Српском Косову, подивљалом од Арнаута, на том живом огњу и светом згаришту, покренут је први лист од како се зна за њега, који ће да оживљава и чува успомене на њега.

Задивљујуће је да то није учинила српска држава, већ један мали, усамљени управник поште, од својих пара и од прилога његових суграђана и пријатеља! Први број је одштампан у свега 300 примерака, а до краја године број продатих примерака је износио 18.000. Највећи годишњи тираж био је 1928. године – 336.000 примерака, да би се следећих година усталио на 5-10.000 примерака по броју. Ниједан књижевни часопис данас нема толики тираж.

Српско Косово је било књижевни часопис, објављиване су приповетке и песме, али и текстови о српским народним обичајима, народне умотворине: приче, песме, пословице са Косова и из свих српских крајева Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сарадници су своје прилоге слали из Београда, Скопља, Загреба, Сарајева, Босиљграда, Призрена, Куршумлије, Сремских Карловаца, Сплита, Вршца, Вуковара, Гостивара, Сомбора, са Хвара... Најчешћи сарадници су били учитељи и свештена лица, међу којима запажамо Николаја Велимировића и Јустина Поповића.

Поред књижевних дела, објављивани су и радови из етнологије, историје и географије. Текстови су писани једноставним језиком, а приповетке су личиле на оне Јанка Веселиновића или Петра Кочића, родољубиве, сетне, са моралном поуком. Димитријевић није желео да издаје нови Српски књижевни гласник, већ лист за обичан свет. О томе је рекао:

Ми знамо да је бели хлеб најбољи за човека, али три петине нашега народа једе јечменицу и проју. Ми знамо да су прави књижевни листови најбољи за читаоце, али 4/5 нашега народа њих још не разуме. За ту масу народну мора се душевна храна справљати у простијој и разумљивијој форми.

Часопис је био прожет родољубљем, од прве до последње стране. Зато је програм часописа био и пратити рад нових и старих надри-писаца, који за паре пишу о појединим непријатељима наше отаџбине и то јавно изобличавати... Он ће јавно жигосати разорни рад свих смутљиваца-аутономаша, којима је Бог пара и који за пару не бирају средства да створе пометњу код народа.

Последњи број Српског Косова био је посвећен смрти краља Александра Карађорђевића, 1934. године. Као да је оснивач и власник часописа, и аутор највећег броја текстова у њему, увидео да је тада без краља – Ослободиоца Косова било бесмислено улагати даље напоре.

Станојло Димитријевић је умро у Београду 31. јануара 1945. године.