Од некад чувених фабрика Авиона Рогожарски, а после ИКЛ (Индустрија Котрљајућих Лежајева)
остао је само велики Точак / Лежај, који се окретао на стубу на Београдском сајму.
Како је завршио на градилиште пословно стамбеног објекта који се гради на месту фабричких хала,
то вероватно знају само они који су га ту пренели.
Лета господњег 2016.тог месеца децембра а дана деветог, ојагњили су се Јага Драган и Јагица Зорица.
Јага Драган је наведен први зато што је сат времена старији од Јагице Зориц3е, али да кренемо редом.
Јага Драган пола сата после јагњења.
Први купањац мајчиним језиком, видоје погледајте на
Клик на линК
Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација!
А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима.
Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали.
Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!
Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!
Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор:
Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч,
Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица,
Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика,
Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа,
Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем,
Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело,
Кад школе носе имена најгорих ученика,
Кад... Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!
И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.
Како је могао да изгледа Београд....
Добио сам ове слике грађевина, са именима архитеката који су их пројектовали.
Како то никад није изграђено / реализовано, а и нисам сигуран у аутентичност
(нисам архитекта и не баратам том материјом), ставио сам их овди а линк ћу ставити
у Стари Београд
остао је само велики Точак / Лежај, који се окретао на стубу на Београдском сајму.
Како је завршио на градилиште пословно стамбеног објекта који се гради на месту фабричких хала,
то вероватно знају само они који су га ту пренели.
Јага Драган је наведен први зато што је сат времена старији од Јагице Зориц3е, али да кренемо редом.
Јага Драган пола сата после јагњења.
Први купањац мајчиним језиком, видоје погледајте на
Клик на линК
Јага Драган друго купање у сигурности штале.
Јага Драган чека сестрицу Јагицу Зорицу.
http://fakti.rs/globotpor/quo-vadis-orbi/necemo-ni-primetiti-kada-svetom-zavlada-vestacka-inteligencija
МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: О тријумфу најгорих ђака
Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација!
А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима.
Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали.
Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!
Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!
Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор:
Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч,
Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица,
Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика,
Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа,
Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем,
Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело,
Кад школе носе имена најгорих ученика,
Кад... Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!
И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.
Матија Бећковић, "У међувремену", записи, БИГЗ Бгд 1986
Добио сам ове слике грађевина, са именима архитеката који су их пројектовали.
Како то никад није изграђено / реализовано, а и нисам сигуран у аутентичност
(нисам архитекта и не баратам том материјом), ставио сам их овди а линк ћу ставити
у Стари Београд