И над надградњом има надградња!

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ СТОГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

                                                                       Душан Ковачевић

СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ УБИВА АЖДАХУ

(одломци)

Цер, август 1914. године

ПОРУЧНИК ТАСИЋ: Kад испалиш сву муницију, а непријатељ и даље наступа - на бајонет, кад ти сломе нож - на руке, кад ти поломе обе руке - на зубе, кад ти избију и последњи зуб, све док мрдаш, док те има - нападај! Кад те смртно погоде, гледај да им паднеш насред пута, да те заобилазе, прескачу, склањају - да им мртав сметаш!
Затим, подофицира који викне: „Јуриш, браћо!“ - одмах ћу убити. Виче се само: „За мном, браћо! За мном, браћо!“ Тако подофицир виче ако је испред стотину војника, тако виче и кад остане сам - и јуриша. Највише на свету мрзим да видим мртвог војника и живог подофицира.
Затим, част ми је обавестити вас, бићемо на положају који ће сачекати главни непријатељски удар. До тог положаја, одавде, са падина Цера, има равно 28 километара. Те километре ћемо, кад затреба, те километре нећемо претрчати! У жандармерији се трчи, у војсци - лети! Прелетећемо их! Ми припадамо батаљонима „стратегијске резерве“, што значи - летећим батаљонима. Бићемо тамо где је најтеже.
Затим, ако сте икад чули за реч „повлачење“, од данас је заборавите. Ту реч, док сте под мојом командом, док су нам куће и деца иза леђа, док су нам раке очева на поглед удаљене, ту реч из мојих уста нећете чути. Повлачења неће бити. Сви се могу повући, сви могу прећи на друге положаје, ми нећемо педаљ назад! За мене постоје две команде: команда Врховне команде и команда моје земље, а земља је изнад сваке друге команде, и она наређује само: ни корак назад! Ко се осврне, угледаће цев мога пиштоља, и то ће му бити последње што је угледао. Ја и ви смо, браћо, од наших кућа кренули мртви - то да вам увек буде на памети; пошли смо мртви, немамо шта да изгубимо.
Ако Бог да па победимо, у овом рату ћемо се родити. У овом рату бранимо отаџбину - земљу отаца наших, и боримо се за синовину - земљу синова наших. Између отаџбине и синовине нас нема! Је л' јасно?
О нашој војсци аустроугарске новине пишу, на првим странама, да смо дроњави „опанчарски батаљони“. Исмејавају нас, ругају се сиротињи, јер смо вековима по рововима, у блату до гуше, на њиховим граничним положајима, као пси чувари; док се Европа градила, зидала, богатила, док је Европа играла, певала, крала, док је Европа пљачкала, отимала и уништавала мале и сироте народе као што је и наш!
Србија данас има 4 милиона душа, Црна Гора 280 хиљада, а Аустро-Угарска - 55 милиона! Оскар фон Поћорек седи у Тузли, пије коњак и сере како ће рат трајати две недеље. Решили су, вели, да нас прегазе, побију и мртве, на послужавнику, однесу у Беч 18. августа, на рођендан цара Фрање Јосифа. Ми смо, по Оскаровом плану, један од дарова главатом Јосифу, који ће се обрадовати мртвом поклону. Главати Јосиф има све ловачке трофеје изузев нас. Изнад камина му једино недостају главе „опанчарских батаљона!“
Годинама прете, годинама вриште како „Србија мора доживети челично купање.“ Ја никад ништа смрдљивије и поганије нисам чуо од претње да један народ буде окупан челиком! Зато вам сад понављам: други официри ће поштовати међународни договор о ратним заробљеницима, ја заробљеника нећу имати! Сви моји заробљеници биће побијени „при покушају бекства!“ Ко ми на децу крене, неће успети да дигне руке, да се преда, добиће метак посред чела! Ту!

***

Мирно! Зликовци су прешли границу. Јосифовци наступају према Љешници и Лозници. Артиљеријом руше Београд, Обреновац и Шабац. На удару су и сва погранична села. Почели су као што су обећали - купање челиком. Поћорек нам поручује да је кренуо у „војничку шетњу до Ниша.“ По његовом плану доручковаће у Лозници, а вечерати у Нишу.
Указана нам је част да сачекамо швапске дивизије, поздравимо их и угостимо; скромно, али - од срца! Ми смо задужени да му спремимо „ручак“. И спремићемо, ал' ће бити мало загорео! После ручка служимо жито.
Као што сам вам рекао, С овога места, одакле се види цела земља, поздравићемо отаџбину са заклетвом и обећањем да овим путем - према нашим кућама и нашој деци - неће проћи ниједан непријатељски пас, ниједна монархистичка џукела!
На-ле-во! Ми-рно! Поздрав Врховној команди - мајци Србији! 

***

ЂОРЂЕ: Добро, Катарина, ја сам се помирио. Нећеш више да живиш са мном? 
КАТАРИНА: Не могу...
ЂОРЂЕ: (Извади пиштољ. Тетка врисну, стаде испред сестричине. Ђорђе држи пиштољ, не зна шта би. Уморан, измучен, сручи се на столицу.) Убићу се... Каћа, убићу се.
ТЕТКА: Ја сам мислила да ће тебе.
ЂОРЂЕ: Каћа... ја те... ја те...
КАТАРИНА: Реците?
ЂОРЂЕ: Ја те...
КАТАРИНА: Шта?
ЂОРЂЕ: Ја те... много...
КАТАРИНА: Ви ме волите?
ЂОРЂЕ: Да.
КАТАРИНА: Шта „да“?
ЂОРЂЕ: Па... то...
КАТАРИНА: Реците! Реците једном!
ЂОРЂЕ: (Диже главу, гледа је уплакан, молећиво, спреман да изговори и ту страхоту.) Волим те.
ТЕТКА: Пусти човека нека се смири.
КАТАРИНА: Језици им одебљали од псовања и увреда. Нека научи да изговори и „то“ јасно и гласно, да себе једном чује. Има ли још нешто што бисте ме ви... а нисте у стању да изговорите?

Стварно свашта може да се нађе на ЈуТјубу:
http://www.youtube.com/watch?v=uk7g2PRB0hs

http://www.youtube.com/watch?v=ETVOohJTVnw

Голуб је написао/ла:

...деконструкција, деструкција... креће са Дорћола !     Бежиииии...

Зло је убедљиво, не треба много доказа да би се у њега веровало, прима се на реч.

Испод сваке фотографије дат је лин за више података:
http://www.theworldgeography.com/2013/07/amazing-staircases.html