Ко је на мом некадашњем блогу ГАВРИЛО читао Хемингвејеву причу, одломак из романа "Преко реке па у шуму", упознат је да се овај бар налази у Венецији, а углу Трга Светог Марка.
На прозору бара је симбол крилатог лава, знак Светог Марка.
По рецепту Ернеста Хемингвеја, у бару можете попити коктел Монтгомери (15 делова џина и 1 део мартинија).
Уз пиће добијете и зелене маслине. Касније вам донесу и два топла колачића са тартуфима.
То је комплетно послужење које ћете добити, ако наручите овај коктел.
Каса блок и рачун, од јуче у три и фртаљ, када сам кренуо из Харијевог бара, према Палати Гритти....
То је било моје ходочашће подстакнуто једним Хемингвејевим романом, и једном љубави, коју је Ернест тако лепо умео да опише...
Разни људи воле разне ствари. Укуси су различити. Ја волим да читам Хемингвејева дела.
Не могу да објасним шта је то што ме њему привлачи.
Можда ће вам одломак о Харијевом бару барем мало дочарати
Ернест Хемингвеј / ПРЕКО РЕКЕ ПА У ШУМУ, роман, одломак... Време: непосредно после Другог светског рата.
Лица: Амерички пуковник Кентвел и Рената, млада Венецијанка из племићке породице
Потом, угледа две девојке које су дивно изгледале. Биле су лепе и без шешира, скромно али укусно обучене, и говориле су врло брзо, а ветар је лепршао њихове дуге косе док су ишле уз степенице, правећи крупне кораке, својим дугим венецијанским ногама, и пуковник рече себи: боље да више не буљиш у излоге у овој улици, него се дохвати следећег моста, па после два трга скрени на десно и онда право до Харија. Он тако и уради, осећајући жигање кад дође на мост, али ходајући својим старим одсечним кораком и гледајући само летимично свет који је пролазио. Ваздух је пун кисеоника, мислио је, идући против ветра и дишући дубоко. Онда отвори врата Харијевог бара и уђе: опет је постигао што је хтео и осећао се код куће. За баром, један висок, врло висок човек, опустошена лица али врло отмених црта, пријатних плавих очију и дугих, млитавих удова као у каквог џиновског вука, рече: – Мој стародревни и зарђали пуковниче. – Мој безочни Андреа. Они се загрлише и пуковник осети рапаву тканину Андреиног лепог капута од твида, који је овај носио већ најмање двадесет година. – Добро изгледаш, Андреа, – рече пуковник. То је била лаж и обојица су то знали. – Да, добро сам, – рече Андреа узвраћајући лаж. – Никад се нисам боље осећао, морам да кажем. А и ти изгледаш изванредно. – Хвала, Андреа. Ми дурашни пробисвети наследићемо ову земљу. – То ти је добра идеја. Морам признати да не бих имао ништа против да у овим данима добијем мало земље у наследство. – Добро предвиђаш. Наследићеш најмање метар и осамдесет пет. – Метар и деведесет, – рече Андреа. – Ти, стари покварењаче. Још ли робујеш твом la vie militaire? [војничком животу] – Не робујем баш много, – рече пуковник. – Идем у лов у Сан Релајо. – Знам, али немој сад да ми причаш вицеве. Алварито те тражи. Рекао је да ти кажем да ће се вратити. – Лепо. Јесу ли добро твоја симпатична жена и деца? – Одлично. Рекли су ми да те поздравим кад те видим. Они су доле у Риму. Ево, твоја девојка долази. Или бар једна од твојих девојака. Он је био толико висок да је могао с бара да гледа на улицу која је сад била готово сасвим тамна, али и та девојка је била од оних које можете познати и по много већој помрчини него што је била у том тренутку. – Кажи јој да попије овде с нама једну док је не одведеш за онај сто у углу. Зар није дивна? – Заиста. Она уђе у бар, сијајући својом младошћу, бодром лепотом и нехатношћу која се огледала по коси разбарушеној од ветра. Имала је тамну скоро маслинасту кожу, профил који је могао да сломи ваше или ма чије друго срце, и тамну живу косу која јој је падала по раменима. – Ало, лепотице моја, – рече пуковник. – О, ало, ало, – рече она. – Већ сам се плашила да те нећу наћи. – Извини што сам толико задоцнила. Имала је дубок, нежан глас и говорила енглески с извесним устручавањем. – Ciao, Андреа, – рече она. – Како је Емилија и како су деца? – Вероватно исто онако како су били кад сам данас у подне одговорио на то твоје исто питање. – Извини, молим те, – рече она и поцрвене. – Толико сам узбуђена и увек кажем нешто што не треба. А шта да кажем? Јеси ли лепо провео ово после подне? – Јесам, – рече Андреа. – С мојим старим пријатељем и најљућим критичарем. – Ко је то? – Виски са содом. – Рекла бих да он увек мора да ме исмева, – рече она обраћајући се пуковнику. – Али ти ме нећеш исмевати, зар не? – Одведи га тамо за онај сто у углу и разговарај с њим. Обоје ме гњавите. – Ти мене не гњавиш, – рече пуковник. – Али ми¬слим да ти је то добра идеја. Рената, хоћеш ли да седнемо тамо и попијемо коју? – Врло радо, ако се Андреа не љути. – Ја се никад не љутим. – Хоћеш ли да попијеш коју с нама? – Не, – рече Андреа. – Идите за свој сто. Не могу да га гледам онако празног. – Збогом, caro. Хвала ти на пићу које нам ниси дао. – Ciao, Рикардо, – рече Андреа и то је било све. Онда им окрете своја елегантна, дуга, висока леђа и погледа се у огледалу, које се ставља иза барова како би човек могао да види кад се препије, и констатова да му се нимало не допада оно што је видео. – Еторе, – рече, – стави ове којештарије на мој рачун. Он изиђе, пошто је стрпљиво сачекао на мантил, у који се увуче, дајући човеку који га је донео уобичајену напојницу, плус двадесет процената. За столом у углу, Рената рече: – Мислиш ли да смо га увредили? – Не. Он тебе воли а мени је пријатељ. – Андреа је тако мио човек. И ти си тако мио. – Келнер, – викну пуковник, а онда упита: – Хоћеш ли један мартини? – Да, – рече она. – Врло радо. – Два врло јака мартинија, – рече пуковник. – Монтгомери, петнаест према један. Келнер, који је ратовао у пустињи, насмеја се и оде, а пуковник се окрете Ренати: – Ти си тако мила, – рече. – И врло лепа и љупка и ја те волим. – Ти ми то увек кажеш и ја не знам шта то значи, али увек волим то да чујем. – Колико имаш година? – Скоро деветнаест. Зашто? – И не знаш шта то значи? – Не. Како бих могла да знам? Американци то увек кажу пре него што оду. Изгледа да не могу без тога. Али и ја тебе много волим, било шта да то значи. – Хајде да се лепо забављамо, – рече пуковник. – Немој уопште ни на шта да мислимо. – Хоћу, радо. Ја и иначе у ово доба дана нисам у стању много да мислим. – Ево пића, – рече пуковник. – Мисли на то да не кажеш цин-цин. – Знам од раније да то не треба да кажем. Никад не кажем цин-цин или на здравље или екс. – Само ћемо подићи чаше и, ако хоћеш, можемо се куцнути. – Хоћу, – рече она. Мартини су били ледено хладни и прави монтгомеријски и, пошто се куцнуше, они осетише како им груди испуни нека умилна топлина. – Шта си све радила за ово време? – упита пуковник. – Ништа. Још чекам да идем у школу. – У коју сада? – Бог свети зна. У коју год ме пошаљу да учим енглески. – Окрени главу с профила и напући уста, мени за љубав. – Не исмеваш ме? – Не, озбиљно говорим. Она окрете главу и напући уста, без кокетерије, и пуковник осети како му срце узбуђено куца, као кад нека дремљива зверка упадне у своје скровиште и препадне другу сасвим близу себе слатко заспалу животињу. – О, ти, – прошапта. – Хоћеш ли да се такмичиш за избор краљице неба? – То би било скрнављење. – Да, – рече он. – Можда би и било. Повлачим предлог. – Ричарде, – рече она. – Али не, не могу то да кажем. – Шта? – Ништа. Пуковник је мислио: наређујем ти да кажеш, а она рече: – Молим те, немој никад тако да ме гледаш. – Извини, – рече пуковник. – И нехотице сам опет упао у свој занат. – И кад бисмо били нешто као брачни пар, да ли би ти и онда своје војничке навике упражњавао код куће? – Не. Заклињем ти се. Никад. Заиста никад. – Ни с ким? – Ни с ким твог пола. – Мени се не допада тај израз: твој пол. Звучи ми као да опет упражњаваш војнички занат. – Нека иде до ђавола мој занат. Бацићу га кроз прозор у Канал Гранде. – Ето ти, – рече она. – Видиш и сам како га опет зачас упражњаваш. – Лепо, – рече он. – И мој занат може мирно да се склони. – Посматрајмо људе и разговарајмо о њима. – То је врло забавно, – рече она. – Али ми то нећемо чинити пакосно, него с најбољим хумором који имамо. Ти и ја. – Добро, – рече пуковник. – Келнер, ancora due martini. Он не хтеде да каже „монтгомеријски“, јер би и други могли то да чују, а за суседним столом седело је двоје, који су очигледно били Енглези. Мушкарац је можда био рањаван, мислио је пуковник, мада то не изгледа вероватно, судећи по његовом изгледу. Али нека ме Бог сачува сваке неотесаности. И гледај само Ренатине очи, мислио је. То је можда најлепше међу лепотама које њу красе, са тим поштеним трепавицама, најдужим које сам икад видео и које она никад не употребљава ни за шта друго већ једино да те гледа право и поштено у очи. Сто му богова, како је она дивна девојка и шта ја уопште овде радим? То је срамно. Али она је твоја последња, права и једина љубав, мислио је, и у томе нема ничег рђавог. То је само малер. Не, напротив, то је ђаволска срећа и ти си врло срећан човек.
Hvala Milorade. Mislim da imam u kućnim zalihama neki domaći džin i italijanski vermut. Sačekaću da dodje neko pristojno vreme (5 po podne) i napraviti jedan koktel 15:1.
„Мартини су били ледено хладни и прави монтгомеријски и, пошто се куцнуше, они осетише како им груди испуни нека умилна топлина.“
Монтгомери не служе с ледом, јер ће онда са се разводни састав коктела. Већ насуте чаше са коктелом чувају у једној леденој комори уграђеној у шанк. Подигну један део горње плоче шанка, и испод изваде већ охлађени мартини. Чаша се у тренутку замагли (види слику), када је изваде из коморе и ставе је пред вас.
На прозору бара је симбол крилатог лава, знак Светог Марка.
По рецепту Ернеста Хемингвеја, у бару можете попити коктел Монтгомери (15 делова џина и 1 део мартинија).
Уз пиће добијете и зелене маслине. Касније вам донесу и два топла колачића са тартуфима.
То је комплетно послужење које ћете добити, ако наручите овај коктел.
Каса блок и рачун, од јуче у три и фртаљ, када сам кренуо из Харијевог бара, према Палати Гритти....
То је било моје ходочашће подстакнуто једним Хемингвејевим романом, и једном љубави, коју је Ернест тако лепо умео да опише...
Из једне енглеске књиге о опреми армија које су учествовале у Првом светском рату:
Не могу да објасним шта је то што ме њему привлачи.
Можда ће вам одломак о Харијевом бару барем мало дочарати
Ернест Хемингвеј / ПРЕКО РЕКЕ ПА У ШУМУ, роман, одломак...
Време: непосредно после Другог светског рата.
Лица: Амерички пуковник Кентвел и Рената, млада Венецијанка из племићке породице
Потом, угледа две девојке које су дивно изгледале. Биле су лепе и без шешира, скромно али укусно обучене, и говориле су врло брзо, а ветар је лепршао њихове дуге косе док су ишле уз степенице, правећи крупне кораке, својим дугим венецијанским ногама, и пуковник рече себи: боље да више не буљиш у излоге у овој улици, него се дохвати следећег моста, па после два трга скрени на десно и онда право до Харија.
Он тако и уради, осећајући жигање кад дође на мост, али ходајући својим старим одсечним кораком и гледајући само летимично свет који је пролазио. Ваздух је пун кисеоника, мислио је, идући против ветра и дишући дубоко.
Онда отвори врата Харијевог бара и уђе: опет је постигао што је хтео и осећао се код куће.
За баром, један висок, врло висок човек, опустошена лица али врло отмених црта, пријатних плавих очију и дугих, млитавих удова као у каквог џиновског вука, рече:
– Мој стародревни и зарђали пуковниче.
– Мој безочни Андреа.
Они се загрлише и пуковник осети рапаву тканину Андреиног лепог капута од твида, који је овај носио већ најмање двадесет година.
– Добро изгледаш, Андреа, – рече пуковник. То је била лаж и обојица су то знали.
– Да, добро сам, – рече Андреа узвраћајући лаж. – Никад се нисам боље осећао, морам да кажем. А и ти изгледаш изванредно.
– Хвала, Андреа. Ми дурашни пробисвети наследићемо ову земљу.
– То ти је добра идеја. Морам признати да не бих имао ништа против да у овим данима добијем мало земље у наследство.
– Добро предвиђаш. Наследићеш најмање метар и осамдесет пет.
– Метар и деведесет, – рече Андреа. – Ти, стари покварењаче. Још ли робујеш твом la vie militaire? [војничком животу]
– Не робујем баш много, – рече пуковник. – Идем у лов у Сан Релајо.
– Знам, али немој сад да ми причаш вицеве. Алварито те тражи. Рекао је да ти кажем да ће се вратити.
– Лепо. Јесу ли добро твоја симпатична жена и деца?
– Одлично. Рекли су ми да те поздравим кад те видим. Они су доле у Риму. Ево, твоја девојка долази. Или бар једна од твојих девојака.
Он је био толико висок да је могао с бара да гледа на улицу која је сад била готово сасвим тамна, али и та девојка је била од оних које можете познати и по много већој помрчини него што је била у том тренутку.
– Кажи јој да попије овде с нама једну док је не одведеш за онај сто у углу. Зар није дивна?
– Заиста.
Она уђе у бар, сијајући својом младошћу, бодром лепотом и нехатношћу која се огледала по коси разбарушеној од ветра. Имала је тамну скоро маслинасту кожу, профил који је могао да сломи ваше или ма чије друго срце, и тамну живу косу која јој је падала по раменима.
– Ало, лепотице моја, – рече пуковник.
– О, ало, ало, – рече она. – Већ сам се плашила да те нећу наћи. – Извини што сам толико задоцнила.
Имала је дубок, нежан глас и говорила енглески с извесним устручавањем.
– Ciao, Андреа, – рече она. – Како је Емилија и како су деца?
– Вероватно исто онако како су били кад сам данас у подне одговорио на то твоје исто питање.
– Извини, молим те, – рече она и поцрвене. – Толико сам узбуђена и увек кажем нешто што не треба. А шта да кажем? Јеси ли лепо провео ово после подне?
– Јесам, – рече Андреа. – С мојим старим пријатељем и најљућим критичарем.
– Ко је то?
– Виски са содом.
– Рекла бих да он увек мора да ме исмева, – рече она обраћајући се пуковнику. – Али ти ме нећеш исмевати, зар не?
– Одведи га тамо за онај сто у углу и разговарај с њим. Обоје ме гњавите.
– Ти мене не гњавиш, – рече пуковник. – Али ми¬слим да ти је то добра идеја. Рената, хоћеш ли да седнемо тамо и попијемо коју?
– Врло радо, ако се Андреа не љути.
– Ја се никад не љутим.
– Хоћеш ли да попијеш коју с нама?
– Не, – рече Андреа. – Идите за свој сто. Не могу да га гледам онако празног.
– Збогом, caro. Хвала ти на пићу које нам ниси дао.
– Ciao, Рикардо, – рече Андреа и то је било све.
Онда им окрете своја елегантна, дуга, висока леђа и погледа се у огледалу, које се ставља иза барова како би човек могао да види кад се препије, и констатова да му се нимало не допада оно што је видео.
– Еторе, – рече, – стави ове којештарије на мој рачун.
Он изиђе, пошто је стрпљиво сачекао на мантил, у који се увуче, дајући човеку који га је донео уобичајену напојницу, плус двадесет процената.
За столом у углу, Рената рече:
– Мислиш ли да смо га увредили?
– Не. Он тебе воли а мени је пријатељ.
– Андреа је тако мио човек. И ти си тако мио.
– Келнер, – викну пуковник, а онда упита: – Хоћеш ли један мартини?
– Да, – рече она. – Врло радо.
– Два врло јака мартинија, – рече пуковник. – Монтгомери, петнаест према један.
Келнер, који је ратовао у пустињи, насмеја се и оде, а пуковник се окрете Ренати:
– Ти си тако мила, – рече. – И врло лепа и љупка и ја те волим.
– Ти ми то увек кажеш и ја не знам шта то значи, али увек волим то да чујем.
– Колико имаш година?
– Скоро деветнаест. Зашто?
– И не знаш шта то значи?
– Не. Како бих могла да знам? Американци то увек кажу пре него што оду. Изгледа да не могу без тога. Али и ја тебе много волим, било шта да то значи.
– Хајде да се лепо забављамо, – рече пуковник. – Немој уопште ни на шта да мислимо.
– Хоћу, радо. Ја и иначе у ово доба дана нисам у стању много да мислим.
– Ево пића, – рече пуковник. – Мисли на то да не кажеш цин-цин.
– Знам од раније да то не треба да кажем. Никад не кажем цин-цин или на здравље или екс.
– Само ћемо подићи чаше и, ако хоћеш, можемо се куцнути.
– Хоћу, – рече она.
Мартини су били ледено хладни и прави монтгомеријски и, пошто се куцнуше, они осетише како им груди испуни нека умилна топлина.
– Шта си све радила за ово време? – упита пуковник.
– Ништа. Још чекам да идем у школу.
– У коју сада?
– Бог свети зна. У коју год ме пошаљу да учим енглески.
– Окрени главу с профила и напући уста, мени за љубав.
– Не исмеваш ме?
– Не, озбиљно говорим.
Она окрете главу и напући уста, без кокетерије, и пуковник осети како му срце узбуђено куца, као кад нека дремљива зверка упадне у своје скровиште и препадне другу сасвим близу себе слатко заспалу животињу.
– О, ти, – прошапта. – Хоћеш ли да се такмичиш за избор краљице неба?
– То би било скрнављење.
– Да, – рече он. – Можда би и било. Повлачим предлог.
– Ричарде, – рече она. – Али не, не могу то да кажем.
– Шта?
– Ништа.
Пуковник је мислио: наређујем ти да кажеш, а она рече:
– Молим те, немој никад тако да ме гледаш.
– Извини, – рече пуковник. – И нехотице сам опет упао у свој занат.
– И кад бисмо били нешто као брачни пар, да ли би ти и онда своје војничке навике упражњавао код куће?
– Не. Заклињем ти се. Никад. Заиста никад.
– Ни с ким?
– Ни с ким твог пола.
– Мени се не допада тај израз: твој пол. Звучи ми као да опет упражњаваш војнички занат.
– Нека иде до ђавола мој занат. Бацићу га кроз прозор у Канал Гранде.
– Ето ти, – рече она. – Видиш и сам како га опет зачас упражњаваш.
– Лепо, – рече он. – И мој занат може мирно да се склони.
– Посматрајмо људе и разговарајмо о њима.
– То је врло забавно, – рече она. – Али ми то нећемо чинити пакосно, него с најбољим хумором који имамо. Ти и ја.
– Добро, – рече пуковник. – Келнер, ancora due martini.
Он не хтеде да каже „монтгомеријски“, јер би и други могли то да чују, а за суседним столом седело је двоје, који су очигледно били Енглези.
Мушкарац је можда био рањаван, мислио је пуковник, мада то не изгледа вероватно, судећи по његовом изгледу. Али нека ме Бог сачува сваке неотесаности. И гледај само Ренатине очи, мислио је. То је можда најлепше међу лепотама које њу красе, са тим поштеним трепавицама, најдужим које сам икад видео и које она никад не употребљава ни за шта друго већ једино да те гледа право и поштено у очи. Сто му богова, како је она дивна девојка и шта ја уопште овде радим? То је срамно. Али она је твоја последња, права и једина љубав, мислио је, и у томе нема ничег рђавог. То је само малер. Не, напротив, то је ђаволска срећа и ти си врло срећан човек.
Монтгомери не служе с ледом, јер ће онда са се разводни састав коктела. Већ насуте чаше са коктелом чувају у једној леденој комори уграђеној у шанк. Подигну један део горње плоче шанка, и испод изваде већ охлађени мартини. Чаша се у тренутку замагли (види слику), када је изваде из коморе и ставе је пред вас.
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=y8c9upCfPnA
http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=y8c9upCfPnA
Oni su jedan od najboljih proizvoda Velike Britanije u drugoj polovini XX veka. Čujem da su bili i u programu otvaranja Olimpijskih igara.