(Ово је потпуно слободна "студија" везана за Владино питање шта ли се све могло набавити у тој радњи. Тема свакако мени најдража!)
Неопходне ствари за веренице и будуће „младе“:
-Хаљина, обично бела, за веридбу средње дужине а за венчање дуга. Венчаница је традиционална хаљина, која може да буде беле, или неке нежне, светле боје (крем, бисерно бела или боја слоноваче). Она може да има округлу крагну, или да јој горњи део буде у облику корсета. Доњи део се прави од пуног круга материјала, и може да има дужи или краћи „реп“, који се вуче по поду. Венчаница се прави од peau de soie- мекане свиле сатен ткања, обрађене тако да не сија.Корсет је обично од чипке и оивичен (правим или лажним) бисерима. Што је чипка старија, то је венчаница скупља. У чипку су уткани цветови. Свилени тафт користи се за слојеве преко основе доњег дела, и ту може да „оде“ чак и 25 метара овог ваздушастог материјала.
-Испод венчанице носи се подсукња, која може да буде украшена ситним сатенским машницама.
-Накит: за веренице – прстен, који се носи и касније, уз бурму. Омиљен накит је од бисера и дијамант. Многе традиције венчавања подразумевају белу хаљину и вео. Младожења обично носи одело (прављено по мери), са лептир машном и бутоњером (цветом или малим букетом, који се носи у рупици на реверу, као што га увек има Поаро) и која се слаже са младиним букетом. На крају церемоније венчања, размењују се бурме. Традиција у нашој земљи је да се бурме носе на десној руци, док се на Западу бурме носе на левој. У старом Риму се сматрало да „вена аморис“ иде од срца директно до домалог прста леве руке, и да се љубав крунише бурмом баш на тој руци. Православни хришћани и становници Источне Европе носе бурму на десној руци. Јеврејке носе бурму на левој руци, иако је она за време самог венчања на десној. Католици носе бурму на левој руци, а протестанти- на десној. Када је венчање било у цркви, обичај је да се на изласку на младенце бацају латице цвећа, за срећу. Младожења тада на окупљене баца новчиће, чиме се младенцима „обезбеђују“ срећа и просперитет.Верује се да је бела боја боја радости, чистоте и смерности. Неки историчари (а и извесне културе) сматрају да је бело боја жалости, и да бела венчаница симболизује тугу младе која напушта своју фамилију и долази у другу, непознату. Тиме она симболично „престаје да постоји“ за свој род.
-Ципеле: младине ципеле симбол су њене разумности у трошењу новца, као и жеље да буде добра домаћица, јер је обичај био да их она купи сама, од сопствене уштеђевине.
-Вео: у старом Риму вео је могао да буде и ма која друга лепршава тканина (позната под именом flammeum), којим се покривало лице младе. Младожењи је било је забрањено да види младу, а сматрало се да повреда ове забране може да доведе до разноразних невоља. Вео је штитио од злих духова. Антрополози сматрају да је вео имао још једну важну функцију: у доба када су бракови били „аранжирани“, вео са лица младе подизао се тек када је церемонија била завршена, да се младожења не би предомислио видевши лице своје „будуће“. Тиме се младина фамилија штитила од неповољног исхода уговореног брака.
-Рукавице: ако је венчаница кратких рукава или без рукава , рукавице су до лакта. Ако их млада носи, скине ону рукавицу са руке на којој ће носити бурму.
-Букет, тзв. бидермајер, који после венчања млада баци преко рамена. Девојке за удају, обично младине другарице, такмиче се у хватању бидермајера.
-Кићење сватова рузмарином: од средњег века постоји овај обичај, јер се рузмарину приписивала моћ да растерује зле духове. Кићење је и начин да се младенци захвале гостима за долазак на њихово венчање.
-Пољубац: у Риму је пољубац представљао правни завет којим се „оверавало“ венчање, а данас је знак љубави и уважавања изабраника/ изабранице.
-Украс у коси, торбица, болеро (кеп)...
- Свадбена торта: постала је посебно популарна после 19. века. Бела облога торте постала је на Западу популарна после венчања Краљице Викторије. Заједничко сечење првог парчета торте и размењивање првог залогаја симболизује оданост и јединство новог пара.
Nam et ipsa scientia potestas est. (Френсис Бекон)
Свим својим садашњим и бившим ђацима желим да саопштим да сам у свему чему сам вас учио и чему вас учим био у праву, све што сам говорио на својим часовима сада наглашавам и стојим иза свега тога својом струком, савешћу и целокупном егзистенцијом. Свој посао сам некада радио за тридесетак марака (петнаестак евра), некада за нешто више од пет стотина, радим га за нешто мање од четири стотине, а радићу га за више хиљада или бесплатно са истом преданошћу.
Кад бих имао прилику да поново бирам професију изабрао бих ову исту – можда не у истој земљи или са истим узрастом – али бих се свакако определио да подучавам (као што једном рече Херодот да би свако народ када би могао да бира богове изабрао своје, тако бих и ја изабрао свог „бога“ ). Не кајем се низашта и не осећам се кривим, све сам урадио смишљено и преузимам одговорност за своје поступке.
Наравно, има простора за извињење. Ако сам некада у тренутку слабости тврдио да се знање не исплати, ако сам дао оцену вишу од оне коју сте заслужили, ако је на неком од мојих часова било досадно (ја знам да је било доста таквих часова), ако некоме од вас нисам посветио довољно пажње због свог незнања или мањка искуства и стручности, ако нисам успевао да вас мотивишем или да вам објасним градиво – онда се извињавам.
Знам да многи наставници посустају у својим убеђењима и идејама и то могу да разумем. Пре више од двадесет година једна певаљка управо пристигла на државну телевизију са Ибарске магистрале је изјавила: „Школа је за оне који не умеју да се снађу у животу“. Данас се та идеја одомаћила, а просветни радници су постали они који ометају ученике који су дошли у школу да узму сведочанства са високим оценама и дипломе. Зато су почели да се отварају факултети чија имена више личе на називе супермаркета и спортских савеза него на називе образовних институција, а ускоро ће се то догодити и са средњим школама. У школе се дакле, не долази по знање, већ по оцене.
Наравно, помислићете, нормално је да се у школе долази ради знања. Грешите! У школе се долазило по знање до краја прве половине двадесетог века. Данас школе треба да код ученика развијају вештине, креативност, друштвеност, слободу мишљења, емпатију. Школе данас морају да делују свим својим снагама као здрава заједница која у сарадњи са државом, локалном самоуправом, ученицима и родитељима ојачава ученике у сваком погледу.
Није нездрав однос према образовању настао пре десет или двадесет година. Култ неписмености у Србији развија се вековима. Наши најобразованији сународници су били или прогоњени или су сами напустили Србију. Доситеј је у Србији провео четири године (и дан данас га помињу као „кугу коју треба искоренити“), Вук је углавном живео у Бечу, Тесла је издржао тридесет шест сати, Миланковићев календар као измењен јулијански календар прихватила је већина православних цркава, али не српска. Имена ових научника знамо, имена прогонитеља су нестала... Комунистичка идеја „добрих партијских другара“ само је стигла на плодно тле, па је омогућила свршеном машинбравару и несвршеном агроному да постану чланови Српске акадекмије наука и уметности. У овом лудилу се изгубила веза са реалношћу – потомци „партијско-другарске“ елите почели су да умишљају како су заиста велики интелектуалци. Лажови су почели да верују у своје лажи, наравно захваљујући онима који су одлучили да им верују, јер пријатно је имати елиту близу себе која дели твоје идеје – посебно ако су фашистичке. Умишљени интелектуалци повели су умишљену нацију. Куда? Покушајте сами да се сетите куда могу да стигну, а ако не можете присетите се сјајне Домановићеве приповетке „Вођа“ (хммм, наслов ове приповетке на немачком је „Фирер“). Није Домановић био толико генијалан колико се ми не мењамо...
Образовање није ни једноставно ни лако, а понајмање је вредно уверење о образовању. Замислите да су вам дали уверење о завршеном алпинистичком курсу који нисте похађали. Да ли бисте се усудили да се пењете по вертикалној стени? Послушајте ме сада: нека се алпинисти са лажним уверењима пењу по тој стени и чекајте. Не губите у том чекању време, учите се алплинизму, вежбајте макар и не добили никакав сертификат. После извесног времена попећете се тамо где лажњаци покушавају. Не брините за њих, неће бити њихових лешева око стена, само врхунски алпинисти гину од пада са велике висине. Лажњаци немају одакле да падну. Видећете их како комично скакућу око дна стене са чијег врха ћете им се смејати...
Дакле, не бојте се образовања. Образујте се, онда нећете морати да се сналазите у животу. Образовање је снага, сналажљивост је илузија. Илузија је ефектна, али не траје и лажна је. Открићу вам тајну успеха у три речи: рад, упорност и вера. Шта сте очекивали? Тарот карте? Кристалне кугле? Летеће ћилиме? Партијске књижице? Чаробне лампе!?
- Хаљина, обично бела, за веридбу средње дужине а за венчање дуга. Венчаница је традиционална хаљина, која може да буде беле, или неке нежне, светле боје (крем, бисерно бела или боја слоноваче). Она може да има округлу крагну, или да јој горњи део буде у облику корсета. Доњи део се прави од пуног круга материјала, и може да има дужи или краћи „реп“, који се вуче по поду. Венчаница се прави од peau de soie - мекане свиле сатен ткања, обрађене тако да не сија.Корсет је обично од чипке и оивичен (правим или лажним) бисерима. Што је чипка старија, то је венчаница скупља. У чипку су уткани цветови. Свилени тафт користи се за слојеве преко основе доњег дела, и ту може да „оде“ чак и 25 метара овог ваздушастог материјала.
- Испод венчанице носи се подсукња, која може да буде украшена ситним сатенским машницама.
- Накит: за веренице – прстен, који се носи и касније, уз бурму. Омиљен накит је од бисера и дијамант. Многе традиције венчавања подразумевају белу хаљину и вео. Младожења обично носи одело (прављено по мери), са лептир машном и бутоњером (цветом или малим букетом, који се носи у рупици на реверу, као што га увек има Поаро) и која се слаже са младиним букетом. На крају церемоније венчања, размењују се бурме. Традиција у нашој земљи је да се бурме носе на десној руци, док се на Западу бурме носе на левој. У старом Риму се сматрало да „вена аморис“ иде од срца директно до домалог прста леве руке, и да се љубав крунише бурмом баш на тој руци. Православни хришћани и становници Источне Европе носе бурму на десној руци. Јеврејке носе бурму на левој руци, иако је она за време самог венчања на десној. Католици носе бурму на левој руци, а протестанти- на десној. Када је венчање било у цркви, обичај је да се на изласку на младенце бацају латице цвећа, за срећу. Младожења тада на окупљене баца новчиће, чиме се младенцима „обезбеђују“ срећа и просперитет.Верује се да је бела боја боја радости, чистоте и смерности. Неки историчари (а и извесне културе) сматрају да је бело боја жалости, и да бела венчаница симболизује тугу младе која напушта своју фамилију и долази у другу, непознату. Тиме она симболично „престаје да постоји“ за свој род.
- Ципеле: младине ципеле симбол су њене разумности у трошењу новца, као и жеље да буде добра домаћица, јер је обичај био да их она купи сама, од сопствене уштеђевине.
- Вео: у старом Риму вео је могао да буде и ма која друга лепршава тканина (позната под именом flammeum), којим се покривало лице младе. Младожењи је било је забрањено да види младу, а сматрало се да повреда ове забране може да доведе до разноразних невоља. Вео је штитио од злих духова. Антрополози сматрају да је вео имао још једну важну функцију: у доба када су бракови били „аранжирани“, вео са лица младе подизао се тек када је церемонија била завршена, да се младожења не би предомислио видевши лице своје „будуће“. Тиме се младина фамилија штитила од неповољног исхода уговореног брака.
- Рукавице: ако је венчаница кратких рукава или без рукава , рукавице су до лакта. Ако их млада носи, скине ону рукавицу са руке на којој ће носити бурму.
- Букет, тзв. бидермајер, који после венчања млада баци преко рамена. Девојке за удају, обично младине другарице, такмиче се у хватању бидермајера.
- Кићење сватова рузмарином: од средњег века постоји овај обичај, јер се рузмарину приписивала моћ да растерује зле духове. Кићење је и начин да се младенци захвале гостима за долазак на њихово венчање.
- Пољубац: у Риму је пољубац представљао правни завет којим се „оверавало“ венчање, а данас је знак љубави и уважавања изабраника/ изабранице.
- Украс у коси, торбица, болеро (кеп)...
- Свадбена торта: постала је посебно популарна после 19. века. Бела облога торте постала је на Западу популарна после венчања Краљице Викторије. Заједничко сечење првог парчета торте и размењивање првог залогаја симболизује оданост и јединство новог пара.Па, сада, момци--извол'те
ПИСМО БЕЗ ИЗВИЊЕЊА
Nam et ipsa scientia potestas est. (Френсис Бекон)
Свим својим садашњим и бившим ђацима желим да саопштим да сам у свему чему сам вас учио и чему вас учим био у праву, све што сам говорио на својим часовима сада наглашавам и стојим иза свега тога својом струком, савешћу и целокупном егзистенцијом. Свој посао сам некада радио за тридесетак марака (петнаестак евра), некада за нешто више од пет стотина, радим га за нешто мање од четири стотине, а радићу га за више хиљада или бесплатно са истом преданошћу.
Кад бих имао прилику да поново бирам професију изабрао бих ову исту – можда не у истој земљи или са истим узрастом – али бих се свакако определио да подучавам (као што једном рече Херодот да би свако народ када би могао да бира богове изабрао своје, тако бих и ја изабрао свог „бога“ ). Не кајем се низашта и не осећам се кривим, све сам урадио смишљено и преузимам одговорност за своје поступке.
Наравно, има простора за извињење. Ако сам некада у тренутку слабости тврдио да се знање не исплати, ако сам дао оцену вишу од оне коју сте заслужили, ако је на неком од мојих часова било досадно (ја знам да је било доста таквих часова), ако некоме од вас нисам посветио довољно пажње због свог незнања или мањка искуства и стручности, ако нисам успевао да вас мотивишем или да вам објасним градиво – онда се извињавам.
Знам да многи наставници посустају у својим убеђењима и идејама и то могу да разумем. Пре више од двадесет година једна певаљка управо пристигла на државну телевизију са Ибарске магистрале је изјавила: „Школа је за оне који не умеју да се снађу у животу“. Данас се та идеја одомаћила, а просветни радници су постали они који ометају ученике који су дошли у школу да узму сведочанства са високим оценама и дипломе. Зато су почели да се отварају факултети чија имена више личе на називе супермаркета и спортских савеза него на називе образовних институција, а ускоро ће се то догодити и са средњим школама. У школе се дакле, не долази по знање, већ по оцене.
Наравно, помислићете, нормално је да се у школе долази ради знања. Грешите! У школе се долазило по знање до краја прве половине двадесетог века. Данас школе треба да код ученика развијају вештине, креативност, друштвеност, слободу мишљења, емпатију. Школе данас морају да делују свим својим снагама као здрава заједница која у сарадњи са државом, локалном самоуправом, ученицима и родитељима ојачава ученике у сваком погледу.
Није нездрав однос према образовању настао пре десет или двадесет година. Култ неписмености у Србији развија се вековима. Наши најобразованији сународници су били или прогоњени или су сами напустили Србију. Доситеј је у Србији провео четири године (и дан данас га помињу као „кугу коју треба искоренити“), Вук је углавном живео у Бечу, Тесла је издржао тридесет шест сати, Миланковићев календар као измењен јулијански календар прихватила је већина православних цркава, али не српска. Имена ових научника знамо, имена прогонитеља су нестала... Комунистичка идеја „добрих партијских другара“ само је стигла на плодно тле, па је омогућила свршеном машинбравару и несвршеном агроному да постану чланови Српске акадекмије наука и уметности. У овом лудилу се изгубила веза са реалношћу – потомци „партијско-другарске“ елите почели су да умишљају како су заиста велики интелектуалци. Лажови су почели да верују у своје лажи, наравно захваљујући онима који су одлучили да им верују, јер пријатно је имати елиту близу себе која дели твоје идеје – посебно ако су фашистичке. Умишљени интелектуалци повели су умишљену нацију. Куда? Покушајте сами да се сетите куда могу да стигну, а ако не можете присетите се сјајне Домановићеве приповетке „Вођа“ (хммм, наслов ове приповетке на немачком је „Фирер“). Није Домановић био толико генијалан колико се ми не мењамо...
Образовање није ни једноставно ни лако, а понајмање је вредно уверење о образовању. Замислите да су вам дали уверење о завршеном алпинистичком курсу који нисте похађали. Да ли бисте се усудили да се пењете по вертикалној стени? Послушајте ме сада: нека се алпинисти са лажним уверењима пењу по тој стени и чекајте. Не губите у том чекању време, учите се алплинизму, вежбајте макар и не добили никакав сертификат. После извесног времена попећете се тамо где лажњаци покушавају. Не брините за њих, неће бити њихових лешева око стена, само врхунски алпинисти гину од пада са велике висине. Лажњаци немају одакле да падну. Видећете их како комично скакућу око дна стене са чијег врха ћете им се смејати...
Дакле, не бојте се образовања. Образујте се, онда нећете морати да се сналазите у животу. Образовање је снага, сналажљивост је илузија. Илузија је ефектна, али не траје и лажна је. Открићу вам тајну успеха у три речи: рад, упорност и вера. Шта сте очекивали? Тарот карте? Кристалне кугле? Летеће ћилиме? Партијске књижице? Чаробне лампе!?
...
ПИСМО БЕЗ ИЗВИЊЕЊА
Nam et ipsa scientia potestas est. (Френсис Бекон)Zadovoljstvo mi je bilo citati.
Nam et ipsa scientia potestas est. (Френсис Бекон)
Zadovoljstvo mi je bilo citati.
„У свету је много двоножаца, али сасвим је мало људи.“
Гаврил Стефановић Венцловић (1740)
У кругу очне клинике у Панчеву налази се ова стара чесма: