Слободан Јовановић (у својим успоменама о Стојану Новаковићу) дао је један кратак али карактеристичан опис Нићифора Дучића: „За маћедонске послове, министарство иностраних послова имало је један саветодавни одбор, састављен од стручњака. Том одбору ја сам морао реферисати о свим важнијим предметима, и оно што би одбор решио, то је обично, и министар после усвајао. Председник маћедонаког одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови Стојан Новаковић, Панта Срећковић и Љубомир Ковачевић. Ту у маћедонском одбору ја сам имао прилике да боље упознам Новаковића.
„Одбор се састајао у стану свога председника архимандрита Дучића, који је, због сипње, нерадо излазио из собе. Архимандрит херцеговачки, који је у Србији, за време турских ратова, командовао једним добровољачким одредом, и који се после тога више бавио књижевним пословима него црквеним, Дучић је био живописна мешавина калуђера, комите и спаситеља. Један од највиших људи у Србији, прав као свећа, мирног достојанственог држања, он је врло лепо изгледао у калуђерској мантији, која је својим великим борама прикривала његове одвећ дуге руке и ноге кошчатога брђанина. Глава му је, према телу, била мала, а лице ситно. Косу је пуштао дугу, док је браду, противно сваком калуђерском реду, потсецао кратко. Тај висок кошчат човек имао је ситан уњкав глас; говорио испрекидано, али говорио радо, увек у важно поверљивом тону. Кућу је држао уредно као каква жена. У његовој соби за рад све се сијало од чистоте и углачаности; сто за рад био је увек распремљен, и у библиотеци све књиге повезане и лепо поређане као у књижарском излогу.
„Самоук, који се од манастирског ђака сам истесао за књижевника, он је био сав срећан што је доспео у прве научне кругове и постао „прави члан С. К. Академије”. Према њему су били мање строги као према једном госту из Херцеговине, који је био врло тактичан имао пријатеља у свима странкама, — и као према скоро једином књижевнику који се у то време налазио међу калуђерима. Али он то није увиђао, него је примао за готов новац сва научна одликовања која су му више из учтивости давана. Говорио је с пуним устима: „Ми научници...”, називао је сваки, и најмањи свој рад „монографијом”, и једини од свих тадашњих чланова Академије почео издавати своје скупљене списе, у које је унео чак и један законски пројект који је некада радио. У маћедонском одбору он је будним оком пратио моје вођење записника, желео да записник буде што потпуније састављен и што красније написан, као да је наш рад у маћедонском одбору био од огромног значаја за будуће историчаре” (том 11, Бгд. 1991, 117-118).
ako neko ima pri ruci sliku njegove kuće u FRANCUSKOJ ULICI NEKA je stavi.
Štab Kolubarskog NOP odreda, febuar 1942.
Grupa rukovodilaca na Visu, 24. IX 1944. (Bakarić, Gregorić, Nazor, Ribar..
Tenkovi JA ulaze u Trst, 1. maj 1945.
„Одбор се састајао у стану свога председника архимандрита Дучића, који је, због сипње, нерадо излазио из собе. Архимандрит херцеговачки, који је у Србији, за време турских ратова, командовао једним добровољачким одредом, и који се после тога више бавио књижевним пословима него црквеним, Дучић је био живописна мешавина калуђера, комите и спаситеља. Један од највиших људи у Србији, прав као свећа, мирног достојанственог држања, он је врло лепо изгледао у калуђерској мантији, која је својим великим борама прикривала његове одвећ дуге руке и ноге кошчатога брђанина. Глава му је, према телу, била мала, а лице ситно. Косу је пуштао дугу, док је браду, противно сваком калуђерском реду, потсецао кратко. Тај висок кошчат човек имао је ситан уњкав глас; говорио испрекидано, али говорио радо, увек у важно поверљивом тону. Кућу је држао уредно као каква жена. У његовој соби за рад све се сијало од чистоте и углачаности; сто за рад био је увек распремљен, и у библиотеци све књиге повезане и лепо поређане као у књижарском излогу.
„Самоук, који се од манастирског ђака сам истесао за књижевника, он је био сав срећан што је доспео у прве научне кругове и постао „прави члан С. К. Академије”. Према њему су били мање строги као према једном госту из Херцеговине, који је био врло тактичан имао пријатеља у свима странкама, — и као према скоро једином књижевнику који се у то време налазио међу калуђерима. Али он то није увиђао, него је примао за готов новац сва научна одликовања која су му више из учтивости давана. Говорио је с пуним устима: „Ми научници...”, називао је сваки, и најмањи свој рад „монографијом”, и једини од свих тадашњих чланова Академије почео издавати своје скупљене списе, у које је унео чак и један законски пројект који је некада радио. У маћедонском одбору он је будним оком пратио моје вођење записника, желео да записник буде што потпуније састављен и што красније написан, као да је наш рад у маћедонском одбору био од огромног значаја за будуће историчаре” (том 11, Бгд. 1991, 117-118).
ako neko ima pri ruci sliku njegove kuće u FRANCUSKOJ ULICI NEKA je stavi.
Štab Kolubarskog NOP odreda, febuar 1942.
Grupa rukovodilaca na Visu, 24. IX 1944. (Bakarić, Gregorić, Nazor, Ribar..
Tenkovi JA ulaze u Trst, 1. maj 1945.
pogled sa nemačkog na IV i V paviljon u vreme otvaranja sajma
Док тенкови ЈА улазе у Трст, она у неком другом времену чека свог ђувегију.
Doček fudbalera „Jugoslavije“ posle osvajanja titule državnog prvaka 1924.