U najvećoj nesreći u istoriji jugoslovenskog vazduhoplovstva, avion "DC-9 super 80" ljubljanskog "Inex-adria avioprometa" udario je u planinu u blizini Ajačija na Korzici. Poginulo je svih 178 putnika i članova posade
Пад Јатовог ДЦ-9 у кукурузно поље на "Бежанијској коси" односно отприлике тамо где је данас новобеоградско насеље "Ивана Рибара", иза блокова... Септембар 1974.
На сву срећу, сви путници евакуисани на време али је изнајмљени нов авион (од словеначке Инекс Адрије) YU-AJN, као што се види, у потпуности изгорео. Грешка пилота.
Posleratna istoriografija Radio Beograda je stavljala do znanja da predajnik u Makišu nije dignut u vazduh 1941. zbog "petokolonaša, folksdojčera i belogardejaca odranije zaposlenih u Radio Beogradu". Nikad nisam naišao na podatak kako su oni krivi za to i uopšte zašto predajnik koji je vojska minirala aprila 1941. nije uništen. Takođe se sa ponosom ističu datumi 4. jul, 26. jul i 3. avgust 1941. kada je u akcijama "ilegalnog pokreta" u Beogradu na kratko onesposobljavan glavni vod Sender Belgrada i prekidan program.
У вези зграде Солдатензендера Белград у Кнеза Милоша, на неким ранијим постовима виде се совјетски тенкови уништени управо код те зграде, што значи да су Немци ипак бранили ако не саму зграду онда је она била укључена у систем локално шире одбране. Те тенкове ипак нису могли уништавати неколико љотићеваца а и поставља се питање ко би њих остављао при повлачењу а нарочито ко би њих задржао у згради кад се сами Немци повлаче из тог дела града. Много што шта је нејасно око тога, много је шпекулисања а највише верзија у складу са моменталним потребама појединаца.
Usmena svedočenja su tu po pravilu protivurečna. Moguće je da je nakon odlaska nemačkih tehničara iz zgrade tu zaista došla grupa ljotićevaca jer je to trenutak kada se borbe još ne vode u neposrednoj blizini, a svakako da je zgrada napuštena kad su se borbe skroz približile.
U svakom slučaju, nije teško zaključiti da fonoteka nije mogla mnogo da "strada" u periodu do oslobođenja već je najviše postradala u dva vremenska perioda - od trenutka oslobođenja pa do trenutka kada su nove vlasti obezbedile prostorije i u trenutku kada je neko od odgovornih lica u Radio Beogradu rešio da se oslobodi "balasta" arhivskog materijala iz predratnog i ratnog vremena.
Radio Beograd se nakon rata u etru javlja prvi put 6. novembra kada se u probnom emitovanju pred mikrofonom pojavio glumac Narodnog pozorišta Ljubiša Jovanović, a redovnim programom započinje 10. novembra 1944. u 12:30 najavom Jelene Biblbije (predratni spiker Radio Beograda).
Taj datum se nakon rata proslavljao kao Dan Radio Beograda da bi se kasnije (tokom 90-ih) kao datum Radio Beograda uzeo 24. mart (dan kada je 1929. započeo redovni program Radio Beograda).
Ono što je zanimljivo je to kako je opremljen posleratni Radio Beograd kad su nemci razmontirali sve što su mogli da ponesu sa sobom.
Deo studijske opreme je sakupljen od ljudi koji su pre rata radili kao tehničari na radiju, deo je zarobljavan parcijalno, a dobar deo opreme Radio Beograd je pribavio nakon oslobođenja Zemuna gde je postojao improvizovan ali sasvim solidno opremljen studio odakle je odašiljano više radijskih programa.
Sasvim pouzdano se zna da je u sprezi sa sačuvanim emisionim kapacitetima Kratkotalasne stanice odavde emitovan kratkotalasni program u periodu od 6. jula 1941. pa do oktobra 1941. Program je emitovan uglavnom na istočnoevropskim jezicima, a u ostatku vremena je preuziman program Sendera. 1943. u kratkom vremenskom periodu na 36,65 metara emituje se program koji se identifikovao kao KT stanica "Lili Marlen" - čas za vojnike i emitovao se svakog dana u vremenu 1350-1500. Ovaj program je kasnije utopljen na talasima Sendera pod drugačijim nazivom, a ne zna se kada je prestalo odašiljanje na kratkim talasima. Polovinom 1944. iz "zemunskog studija" emitovan je program koji je nosio identifikaciju Radio Evropskog pokreta otpora "Metropol". Ovaj "radio" jeste imao najave uživo, ali se program sastojao od snimljenih propagandnih materjala koji su dobijani iz Berlina. Osim ova tri programa/radija, u "produkciji" Specijalne policije od 26. oktobra do 8. decembra 1941. program na kratkim talasima (25,5) metara emituje lažna partizanska radio stanica. Njeno javljanje je bilo svakodnevno u trajanju od 15 minuta i imalo je za cilj da se lažnim vestima i podacima događaji prikažu drugačijim. Svoj program započinjala je sa "Smrt fašizmu - sloboda narodu". Čak je i Borba koja je tada štampana na slobodnoj teritoriji 22. novembra 1941. objavila saopštenje o ovoj lažnoj partizanskoj stanici. Druga lažna partizanska stanica se oglašavala u proleće 1942. isto na kratkim talasima i jedino što se pouzdano zna je da je ovog puta iza nje stajala ekipa iz Nemačkog propagandnog odeljenja "S". Takođe nije dugo potrajao njen rad.
Zašto je radio kao medij toliko bio bitan? Pred sam rat Radio Beograd je imao preko 100000 pretplatnika i veliki uticaj.
Jako slabo je istražen i period pred II svetski rat gde se još od novembra 1940. na više lokacija u Jugoslaviji javljaju ilegalne (najčešće) nemačke radio stanice, a beleži se i postojanje ilegalnih ustaških radio stanica. Sve su one imale isključivo propagandni karakter. Najveći njihov doprinos se osetio za vreme "aprilskog rata".
I na kraju, kad već pominjemo sve radio programe pred i za vreme II sv. rata u našem gradu i njegovom bližem okruženju, vredi pomenuti još jedan par "emisija" radijskih programa. Iz dva izvora (Knjiga "Vreme Radija" Ž. Simovića i lično svedočenje posle rata) saznajemo da je sekretar Radio Beograda Lazar Đokić na svoju inicijativu za vreme "aprilskog rata" emitovao jednu "patriotski intorinau emisiju" iz improvozivanog studija na predajnuku u Makišu. Iz istog izvora i iz sećanja Ivana Kovačevića saznajemo da je mobilna jedinica tehničara i zaposlenih u Radio Beogradu nakon povlačenja iz Beograda emitovala 8, 9 i 10. aprila 1941. proglas/ apel narodu. Predajnik je montiran na školskoj zgradi na Mokroj Gori, nikakav kontakt sa Generalštabom nisu mogli da uspostave, a sam tekst progralasa je sastavio Veljko Petrović (mislim da i on to pominje u svom delu Dah života) sa namerom da se "obodri narod i podigne moral vojske". 10. aprila predajnik je demontiran i ovaj trodnevni program je završen.
Prva prava partizanska radio stanica se javlja iz Stolica početkom sptembra 1941 na talasnoj dužini od 42 metra. Popularna "Šumadija" kako su je u ono vreme krstili skrpljena od raznih vojnih telegrafskih uređaja je kasnije radila u Tolisavcima (Užicu) od 12. novembra. Za njeno podizanje zasluge pripadaju Petru Saviću poznatom srpskom fizikohemičaru, akademiku i u jednom periodu predsedniku SANU.
Posleratna istoriografija Radio Beograda je stavljala do znanja da predajnik u Makišu nije dignut u vazduh 1941. zbog "petokolonaša, folksdojčera i belogardejaca odranije zaposlenih u Radio Beogradu". Nikad nisam naišao na podatak kako su oni krivi za to i uopšte zašto predajnik koji je vojska minirala aprila 1941. nije uništen. Takođe se sa ponosom ističu datumi 4. jul, 26. jul i 3. avgust 1941. kada je u akcijama "ilegalnog pokreta" u Beogradu na kratko onesposobljavan glavni vod Sender Belgrada i prekidan program.
У вези зграде Солдатензендера Белград у Кнеза Милоша, на неким ранијим постовима виде се совјетски тенкови уништени управо код те зграде, што значи да су Немци ипак бранили ако не саму зграду онда је она била укључена у систем локално шире одбране. Те тенкове ипак нису могли уништавати неколико љотићеваца а и поставља се питање ко би њих остављао при повлачењу а нарочито ко би њих задржао у згради кад се сами Немци повлаче из тог дела града. Много што шта је нејасно око тога, много је шпекулисања а највише верзија у складу са моменталним потребама појединаца.
Usmena svedočenja su tu po pravilu protivurečna. Moguće je da je nakon odlaska nemačkih tehničara iz zgrade tu zaista došla grupa ljotićevaca jer je to trenutak kada se borbe još ne vode u neposrednoj blizini, a svakako da je zgrada napuštena kad su se borbe skroz približile.
Блок зграда у коме се налазио и окупацијски радио Београд, поглед из Бирчанинове ка Кнеза Милоша, непосредно по заузећу блока зграда од стране Совјета / НОВЈ. Видљиви трагови борби.
Читав блок је био најважнија тачка немачке одбране прилазима Савском мосту преко кога је водила једина линија немачког повлачења из Београда: такво стратешки важно место није смело да буде препуштено искључиво у руке помоћним квислиншким снагама попут Љотићевовг СДК, без обзира на њихов фанатизам. Могуће је да их је било али никако нису могли да буду сами у згради. Блок је брањен до предвечерја претпоследњег дана читаве београдске операције, тј. 18 октобра, када су се преостали Немци повукли ка железничкој станици, односно мосту, а Совјети/НОВЈ сутрадан ујутру за њима избили на њега. Дакле, није била напуштена пре борби, напротив, као што, верујем, није било превише могућности да је неко слободно ту "вршљао" у некаквом интерегнуму од Немаца до Совјета јер га није ни било. Зграда је нападана из правца Бирчанинове, Кнеза Милоша, Сарајевске и Немањине. Без намере да било шта прејудицирам, али како су плоче из фонотеке могле да се проведу у "срцу" таквих напада, није ми баш превише тешко да замислим...
Дакле, није била напуштена пре борби, напротив, као што, верујем, није било превише могућности да је неко слободно ту "вршљао" у некаквом интерегнуму од Немаца до Совјета јер га није ни било. Зграда је нападана из правца Бирчанинове, Кнеза Милоша, Сарајевске и Немањине. Без намере да било шта прејудицирам, али како су плоче из фонотеке могле да се проведу у "срцу" таквих напада, није ми баш превише тешко да замислим...
Dobrodošao bane5! Sećam se sa koliko smo entuzijazma diskutovali na starom forumu, pa se nadam da će tako biti i ovde.
Ono što je činjenica jeste i da je posle rata ploča bilo tamo gde su ih Nemci uredno odlagali - u samoj kuli na uglu sa Birčaninovom, rasprostrte u ormanima u vidu kružnog segmenta. Jedan od prvih posleratnih spikera Radija, saopštio mi je da su ploče uredno stajale u istim tim ormanima koji se mogu videti na okupacionim fotografijama.
Jedan (danas pokojni) docniji urednik i autor emisija posleratnog Radija (oktobra 1944. imao je dvadesetak godina) rekao mi je da je odmah tu negde posle samog oslobođenja Radio bio nebranjen. On je sam bez po muke ušao u zgradu, otišao gore na emitovanje, i odande uzeo jednu ploču sa Mocartovom muzikom - ulazak u zgradu mu je dozvolio samo jedan jedini čuvar (!) koji je tada čuvao zgradu.
Bacanje ploča i snimaka se, očigledno, odigralo kasnije, mada ima još dva sećanja koja mi se čine sasvim malo verodostojnim:
- partizani (i to one jedinice koje su bile posebno osvetnički raspoložene), su spalili sve što je bilo u Radiju i da je to Oskar Danon pokušavao da spreči, ali da je zakasnio 20 minuta;
- ljotićevci su bacačima plamena spalili celu fonoteku (prema knjizi "Beograd u sećanjima")
Postoje najmanje tri svedočenja koja pominju da je Radio Beograd za bud-zašto posle rata rasprodavao kako svoju fonoteku, tako i unikantne Decelith folije (upisivi medij, preteča snimanja na magnetofonsku traku). Decelit folije su kupovali za sopstvene potrebe ljudi koji su imali rezač, jer su uredni Nemci koristili uvek samo jednu, kvalitetniju stranu medija za upisivanje programa, dok je druga strana ostavljana blank). Tako je moguće da će se nekim budućim dubinskim istraživanjem ipak pronaći zapisi okupacionog radija, uz nadu da su ipak sačuvani u pojedinačnim kolekcijama. Ja sam na tragu jedne takve folije za koju se tvrdi da je zabeležila jedan gudački orkestar (današnji vlasnik nije umeo da mi rastumači šta piše tačno na etiketi) što bi možda bio novi prilog za proučavanje istorije radiofonije u Srbiji. Ukoliko je informacija tačna, možda je na toj ploči zabeležen još jedan snimak Fridriha Majera.
Čovek koji je obezbedio studio u Zemunu, bio je tehnički direktor predratnog Radija - Franjo Mozer. Ubijen je neposredno posle rata. Mnogi posleratni pisci tvrde da je Mozer bio "izdajnik", ali takva tvrdnja debelo je filtrirana kroz ideološku propagandu, jer je trebalo pronaći žrtvenog jarca. Istina je da je Mozer bio odlikovan najvećim počastima pre rata za svoje angažovanje na razvoju radija, što mnogima nije godilo. Porodica Mozer je bila jedna od nekoliko najstarijih porodica u Zemunu, zajedno sa porodicama Karamata, Šujica, ili Jenčovih na primer.
Zavist, kao i uvek.
Koliko mi je poznato, prvi posleratni program oglasio se iz zgrade/studija u Kneza Miloša (Dom UJIA/Dom inženjera i tehničara). Na starom sky forumu objavljene su fotografije jedne spikerke tog programa. Prema prozorima na fotografiji lako se može zaključiti da je to upravo zgrada Doma inženjera. Postoje svedočenja da je poznati muzikolog Miodrag Vasiljević iz obližnjih kafana iščupao Anđeliju Milić i da ju je uveo u studio da uživo peva uz pratnju svog supruga, harmonikaša. Jedan od starijih ton majstora pomenuo mi je da je ova zgrada imala veliku dvoranu koju su u toku rata uredili Nemci (danas su tu bioskopi). Ne znam koliko je ovaj poslednji podatak danas moguće proveriti.
Očigledno je zgrada Ministarstva gde je bio bivši Sender Belgrad osposobljena tek kasnije, jer je posle rata i iz nje tekao program.
Kako je zvučao taj (kao uostalom i predratni) program Radio Beograda, teško da ćemo ikada saznati - iako je tehnike za snimanje i te kako bilo.
Sve što se zasada zna su fragmenti: nešto sačuvanih predratnih studijskih snimaka Sime Begovića, nešto najava programa, deo programa koji je tekao za internacionalnu razmenu. Pojedini snimljeni sačuvani programi nisu emitovani iz Radio Beograda, već iz Kratkotalasne radio stanice i to svaki istoriograf i proučavaoc svakako treba da uzme u obzir.
Beranrd Šo u hotelu “Pariz”, Cetinje – vlasništvo porodice Bratičević a na fotosu se vidi kako razgovara ispred ulaza u hotel sa prof. Ilijom Bratičevićem, sinom vlasnika hotela
Пад Јатовог ДЦ-9 у кукурузно поље на "Бежанијској коси" односно отприлике тамо где је данас новобеоградско насеље "Ивана Рибара", иза блокова... Септембар 1974.
На сву срећу, сви путници евакуисани на време али је изнајмљени нов авион (од словеначке Инекс Адрије) YU-AJN, као што се види, у потпуности изгорео. Грешка пилота.
Posleratna istoriografija Radio Beograda je stavljala do znanja da predajnik u Makišu nije dignut u vazduh 1941. zbog "petokolonaša, folksdojčera i belogardejaca odranije zaposlenih u Radio Beogradu". Nikad nisam naišao na podatak kako su oni krivi za to i uopšte zašto predajnik koji je vojska minirala aprila 1941. nije uništen. Takođe se sa ponosom ističu datumi 4. jul, 26. jul i 3. avgust 1941. kada je u akcijama "ilegalnog pokreta" u Beogradu na kratko onesposobljavan glavni vod Sender Belgrada i prekidan program.
У вези зграде Солдатензендера Белград у Кнеза Милоша, на неким ранијим постовима виде се совјетски тенкови уништени управо код те зграде, што значи да су Немци ипак бранили ако не саму зграду онда је она била укључена у систем локално шире одбране. Те тенкове ипак нису могли уништавати неколико љотићеваца а и поставља се питање ко би њих остављао при повлачењу а нарочито ко би њих задржао у згради кад се сами Немци повлаче из тог дела града. Много што шта је нејасно око тога, много је шпекулисања а највише верзија у складу са моменталним потребама појединаца.
Usmena svedočenja su tu po pravilu protivurečna. Moguće je da je nakon odlaska nemačkih tehničara iz zgrade tu zaista došla grupa ljotićevaca jer je to trenutak kada se borbe još ne vode u neposrednoj blizini, a svakako da je zgrada napuštena kad su se borbe skroz približile.
U svakom slučaju, nije teško zaključiti da fonoteka nije mogla mnogo da "strada" u periodu do oslobođenja već je najviše postradala u dva vremenska perioda - od trenutka oslobođenja pa do trenutka kada su nove vlasti obezbedile prostorije i u trenutku kada je neko od odgovornih lica u Radio Beogradu rešio da se oslobodi "balasta" arhivskog materijala iz predratnog i ratnog vremena.
Radio Beograd se nakon rata u etru javlja prvi put 6. novembra kada se u probnom emitovanju pred mikrofonom pojavio glumac Narodnog pozorišta Ljubiša Jovanović, a redovnim programom započinje 10. novembra 1944. u 12:30 najavom Jelene Biblbije (predratni spiker Radio Beograda).
Taj datum se nakon rata proslavljao kao Dan Radio Beograda da bi se kasnije (tokom 90-ih) kao datum Radio Beograda uzeo 24. mart (dan kada je 1929. započeo redovni program Radio Beograda).
Ono što je zanimljivo je to kako je opremljen posleratni Radio Beograd kad su nemci razmontirali sve što su mogli da ponesu sa sobom.
Deo studijske opreme je sakupljen od ljudi koji su pre rata radili kao tehničari na radiju, deo je zarobljavan parcijalno, a dobar deo opreme Radio Beograd je pribavio nakon oslobođenja Zemuna gde je postojao improvizovan ali sasvim solidno opremljen studio odakle je odašiljano više radijskih programa.
Sasvim pouzdano se zna da je u sprezi sa sačuvanim emisionim kapacitetima Kratkotalasne stanice odavde emitovan kratkotalasni program u periodu od 6. jula 1941. pa do oktobra 1941. Program je emitovan uglavnom na istočnoevropskim jezicima, a u ostatku vremena je preuziman program Sendera. 1943. u kratkom vremenskom periodu na 36,65 metara emituje se program koji se identifikovao kao KT stanica "Lili Marlen" - čas za vojnike i emitovao se svakog dana u vremenu 1350-1500. Ovaj program je kasnije utopljen na talasima Sendera pod drugačijim nazivom, a ne zna se kada je prestalo odašiljanje na kratkim talasima. Polovinom 1944. iz "zemunskog studija" emitovan je program koji je nosio identifikaciju Radio Evropskog pokreta otpora "Metropol". Ovaj "radio" jeste imao najave uživo, ali se program sastojao od snimljenih propagandnih materjala koji su dobijani iz Berlina. Osim ova tri programa/radija, u "produkciji" Specijalne policije od 26. oktobra do 8. decembra 1941. program na kratkim talasima (25,5) metara emituje lažna partizanska radio stanica. Njeno javljanje je bilo svakodnevno u trajanju od 15 minuta i imalo je za cilj da se lažnim vestima i podacima događaji prikažu drugačijim. Svoj program započinjala je sa "Smrt fašizmu - sloboda narodu". Čak je i Borba koja je tada štampana na slobodnoj teritoriji 22. novembra 1941. objavila saopštenje o ovoj lažnoj partizanskoj stanici. Druga lažna partizanska stanica se oglašavala u proleće 1942. isto na kratkim talasima i jedino što se pouzdano zna je da je ovog puta iza nje stajala ekipa iz Nemačkog propagandnog odeljenja "S". Takođe nije dugo potrajao njen rad.
Zašto je radio kao medij toliko bio bitan? Pred sam rat Radio Beograd je imao preko 100000 pretplatnika i veliki uticaj.
Jako slabo je istražen i period pred II svetski rat gde se još od novembra 1940. na više lokacija u Jugoslaviji javljaju ilegalne (najčešće) nemačke radio stanice, a beleži se i postojanje ilegalnih ustaških radio stanica. Sve su one imale isključivo propagandni karakter. Najveći njihov doprinos se osetio za vreme "aprilskog rata".
I na kraju, kad već pominjemo sve radio programe pred i za vreme II sv. rata u našem gradu i njegovom bližem okruženju, vredi pomenuti još jedan par "emisija" radijskih programa. Iz dva izvora (Knjiga "Vreme Radija" Ž. Simovića i lično svedočenje posle rata) saznajemo da je sekretar Radio Beograda Lazar Đokić na svoju inicijativu za vreme "aprilskog rata" emitovao jednu "patriotski intorinau emisiju" iz improvozivanog studija na predajnuku u Makišu. Iz istog izvora i iz sećanja Ivana Kovačevića saznajemo da je mobilna jedinica tehničara i zaposlenih u Radio Beogradu nakon povlačenja iz Beograda emitovala 8, 9 i 10. aprila 1941. proglas/ apel narodu. Predajnik je montiran na školskoj zgradi na Mokroj Gori, nikakav kontakt sa Generalštabom nisu mogli da uspostave, a sam tekst progralasa je sastavio Veljko Petrović (mislim da i on to pominje u svom delu Dah života) sa namerom da se "obodri narod i podigne moral vojske". 10. aprila predajnik je demontiran i ovaj trodnevni program je završen.
Prva prava partizanska radio stanica se javlja iz Stolica početkom sptembra 1941 na talasnoj dužini od 42 metra. Popularna "Šumadija" kako su je u ono vreme krstili skrpljena od raznih vojnih telegrafskih uređaja je kasnije radila u Tolisavcima (Užicu) od 12. novembra. Za njeno podizanje zasluge pripadaju Petru Saviću poznatom srpskom fizikohemičaru, akademiku i u jednom periodu predsedniku SANU.
Posleratna istoriografija Radio Beograda je stavljala do znanja da predajnik u Makišu nije dignut u vazduh 1941. zbog "petokolonaša, folksdojčera i belogardejaca odranije zaposlenih u Radio Beogradu". Nikad nisam naišao na podatak kako su oni krivi za to i uopšte zašto predajnik koji je vojska minirala aprila 1941. nije uništen. Takođe se sa ponosom ističu datumi 4. jul, 26. jul i 3. avgust 1941. kada je u akcijama "ilegalnog pokreta" u Beogradu na kratko onesposobljavan glavni vod Sender Belgrada i prekidan program.
У вези зграде Солдатензендера Белград у Кнеза Милоша, на неким ранијим постовима виде се совјетски тенкови уништени управо код те зграде, што значи да су Немци ипак бранили ако не саму зграду онда је она била укључена у систем локално шире одбране. Те тенкове ипак нису могли уништавати неколико љотићеваца а и поставља се питање ко би њих остављао при повлачењу а нарочито ко би њих задржао у згради кад се сами Немци повлаче из тог дела града. Много што шта је нејасно око тога, много је шпекулисања а највише верзија у складу са моменталним потребама појединаца.
Usmena svedočenja su tu po pravilu protivurečna. Moguće je da je nakon odlaska nemačkih tehničara iz zgrade tu zaista došla grupa ljotićevaca jer je to trenutak kada se borbe još ne vode u neposrednoj blizini, a svakako da je zgrada napuštena kad su se borbe skroz približile.
Блок зграда у коме се налазио и окупацијски радио Београд, поглед из Бирчанинове ка Кнеза Милоша, непосредно по заузећу блока зграда од стране Совјета / НОВЈ. Видљиви трагови борби.
Читав блок је био најважнија тачка немачке одбране прилазима Савском мосту преко кога је водила једина линија немачког повлачења из Београда: такво стратешки важно место није смело да буде препуштено искључиво у руке помоћним квислиншким снагама попут Љотићевовг СДК, без обзира на њихов фанатизам. Могуће је да их је било али никако нису могли да буду сами у згради. Блок је брањен до предвечерја претпоследњег дана читаве београдске операције, тј. 18 октобра, када су се преостали Немци повукли ка железничкој станици, односно мосту, а Совјети/НОВЈ сутрадан ујутру за њима избили на њега. Дакле, није била напуштена пре борби, напротив, као што, верујем, није било превише могућности да је неко слободно ту "вршљао" у некаквом интерегнуму од Немаца до Совјета јер га није ни било. Зграда је нападана из правца Бирчанинове, Кнеза Милоша, Сарајевске и Немањине. Без намере да било шта прејудицирам, али како су плоче из фонотеке могле да се проведу у "срцу" таквих напада, није ми баш превише тешко да замислим...
Дакле, није била напуштена пре борби, напротив, као што, верујем, није било превише могућности да је неко слободно ту "вршљао" у некаквом интерегнуму од Немаца до Совјета јер га није ни било. Зграда је нападана из правца Бирчанинове, Кнеза Милоша, Сарајевске и Немањине. Без намере да било шта прејудицирам, али како су плоче из фонотеке могле да се проведу у "срцу" таквих напада, није ми баш превише тешко да замислим...
Dobrodošao bane5! Sećam se sa koliko smo entuzijazma diskutovali na starom forumu, pa se nadam da će tako biti i ovde.
Ono što je činjenica jeste i da je posle rata ploča bilo tamo gde su ih Nemci uredno odlagali - u samoj kuli na uglu sa Birčaninovom, rasprostrte u ormanima u vidu kružnog segmenta. Jedan od prvih posleratnih spikera Radija, saopštio mi je da su ploče uredno stajale u istim tim ormanima koji se mogu videti na okupacionim fotografijama.
Jedan (danas pokojni) docniji urednik i autor emisija posleratnog Radija (oktobra 1944. imao je dvadesetak godina) rekao mi je da je odmah tu negde posle samog oslobođenja Radio bio nebranjen. On je sam bez po muke ušao u zgradu, otišao gore na emitovanje, i odande uzeo jednu ploču sa Mocartovom muzikom - ulazak u zgradu mu je dozvolio samo jedan jedini čuvar (!) koji je tada čuvao zgradu.
Bacanje ploča i snimaka se, očigledno, odigralo kasnije, mada ima još dva sećanja koja mi se čine sasvim malo verodostojnim:
- partizani (i to one jedinice koje su bile posebno osvetnički raspoložene), su spalili sve što je bilo u Radiju i da je to Oskar Danon pokušavao da spreči, ali da je zakasnio 20 minuta;
- ljotićevci su bacačima plamena spalili celu fonoteku (prema knjizi "Beograd u sećanjima")
Postoje najmanje tri svedočenja koja pominju da je Radio Beograd za bud-zašto posle rata rasprodavao kako svoju fonoteku, tako i unikantne Decelith folije (upisivi medij, preteča snimanja na magnetofonsku traku). Decelit folije su kupovali za sopstvene potrebe ljudi koji su imali rezač, jer su uredni Nemci koristili uvek samo jednu, kvalitetniju stranu medija za upisivanje programa, dok je druga strana ostavljana blank). Tako je moguće da će se nekim budućim dubinskim istraživanjem ipak pronaći zapisi okupacionog radija, uz nadu da su ipak sačuvani u pojedinačnim kolekcijama. Ja sam na tragu jedne takve folije za koju se tvrdi da je zabeležila jedan gudački orkestar (današnji vlasnik nije umeo da mi rastumači šta piše tačno na etiketi) što bi možda bio novi prilog za proučavanje istorije radiofonije u Srbiji. Ukoliko je informacija tačna, možda je na toj ploči zabeležen još jedan snimak Fridriha Majera.
Čovek koji je obezbedio studio u Zemunu, bio je tehnički direktor predratnog Radija - Franjo Mozer. Ubijen je neposredno posle rata. Mnogi posleratni pisci tvrde da je Mozer bio "izdajnik", ali takva tvrdnja debelo je filtrirana kroz ideološku propagandu, jer je trebalo pronaći žrtvenog jarca. Istina je da je Mozer bio odlikovan najvećim počastima pre rata za svoje angažovanje na razvoju radija, što mnogima nije godilo. Porodica Mozer je bila jedna od nekoliko najstarijih porodica u Zemunu, zajedno sa porodicama Karamata, Šujica, ili Jenčovih na primer.
Zavist, kao i uvek.
Koliko mi je poznato, prvi posleratni program oglasio se iz zgrade/studija u Kneza Miloša (Dom UJIA/Dom inženjera i tehničara). Na starom sky forumu objavljene su fotografije jedne spikerke tog programa. Prema prozorima na fotografiji lako se može zaključiti da je to upravo zgrada Doma inženjera. Postoje svedočenja da je poznati muzikolog Miodrag Vasiljević iz obližnjih kafana iščupao Anđeliju Milić i da ju je uveo u studio da uživo peva uz pratnju svog supruga, harmonikaša. Jedan od starijih ton majstora pomenuo mi je da je ova zgrada imala veliku dvoranu koju su u toku rata uredili Nemci (danas su tu bioskopi). Ne znam koliko je ovaj poslednji podatak danas moguće proveriti.
Očigledno je zgrada Ministarstva gde je bio bivši Sender Belgrad osposobljena tek kasnije, jer je posle rata i iz nje tekao program.
Kako je zvučao taj (kao uostalom i predratni) program Radio Beograda, teško da ćemo ikada saznati - iako je tehnike za snimanje i te kako bilo.
Sve što se zasada zna su fragmenti: nešto sačuvanih predratnih studijskih snimaka Sime Begovića, nešto najava programa, deo programa koji je tekao za internacionalnu razmenu. Pojedini snimljeni sačuvani programi nisu emitovani iz Radio Beograda, već iz Kratkotalasne radio stanice i to svaki istoriograf i proučavaoc svakako treba da uzme u obzir.
Beranrd Šo u hotelu “Pariz”, Cetinje – vlasništvo porodice Bratičević a na fotosu se vidi kako razgovara ispred ulaza u hotel sa prof. Ilijom Bratičevićem, sinom vlasnika hotela