Мене је самог срамота српских хулигана који су у недељу 10 октобра 2010 године од 8 ујутро до 4 поподне беспотребно и лудачки гађали српску полицију и жандармерију каменицама повредивши њих 150 који су часно обавили овај тежак и деликатан задатак, из беса што не могу педере и лезбејке да линчују. Овим варварским чином нанели су велику материјалну и политичку штету Београду а истовремено са оним што се десило у Ђенови дан касније још једну додатну љагу престижу Србије у свету. На њихову паролу '' Педери марш из Србије'' ја им потврћујем да ми који смо могли, да смо благовремено напустили земљу и отишли тамо где нас мање мрзе, али је већина остала у домовини и даље, већ дуги низ деценија, живи у дубокој илегали избегавајући тиме општу поругу и презир. Чак и мачка дозволи мишу да провири на пар минута али нашем народу смета све што није ''НОРМАЛНО'' у земљи у којој су лудаци лумповали 20 година а да их нико због тога никад није казнио. Због српских ''Гејова'' наш народ нема разлога да се стиди јер они никоме никакву штету нису нанели.
Франческо, брате,
Живео си овде и, надам се, ниси имао неких проблема са обичним народом.
Мени се чини да је ствар у томе што се људи плаше оног што не познају. Да имају геј пријатеља, да су одрасли са њим, не би правили никакве проблеме.
Имао сам са геј популацијом различита искуства. Кад сам био клинац, у гимназији, имао сам непријатно искуство у превозу. Десило ми се, пар пута, када сам путовао ван места становања, да су ме неки маторци дрско испипали. Тражили младо месо. Али, ја сам се само брзо склонио и ту се завршило. Било је гадно. Вероватно се тако осећају и жене, кад их первертити дрпају у превозу.
Опет, имао сам у гимназији професора књижевности, за кога смо сви знали да је геј. Био је узор свима. Пријатан човек, образован, причао нам је и о позоришту и о опери и о филму, о томе како се чита неко дело... Мислим да је неколико дечака и девојака отишло на Позоришну академију и да су пријемни положили одмах јер их је спремио фантастично. После је постао посланик и 9. марта је био једини члан СПСа који је, додуше у мало увијеној форми, стао на страну студената.
Мислим да су представници власти претерали у претњама онима за које су мислили да ће дићи фрку. Беше неки ћелави клинац који је стално претио и бусао се. Други су претили затвором од 8 година, трећи су претили пендрецима и пребијањем, и сви су причали како ће СВАКАКО доћи до сукоба и да ће ДРЖАВА да ПОБЕДИ. Као да су они та држава.
Да ли је последњих годину дана на телевизији и у медијима било емисија и чланака о хомосексуалцима као људима који су успешни, који су научници, песници, глумци, машинбравари, и о њиховом пријатељству са колегама и комшијама. Таквим емисијама и чланцима, не претерано позитивистичким, да не би личило на јевтину пропаганду, јер наш народ не воли кад му неко попује, хетеросексуалцима и асексуалцима који нису имали прилику да се упознају са гејовима би постало јасно да су и они обичан свет, а не неки изроди.
Тако се ГРАДИ толеранција.
Кад смо код толеранције, да поменемо и наше Роме. Као и нас друге народности, и њих има разних. У селу, у ком сам проборавио детињство, имали смо наше домаће Цигане, који су се ту доселили ко зна кад, пре двеста, триста година. Живели су заједно с нама, делили и добро и зло. Сељаци су их крили на салашима, за време рата, да их Немци не поапсе и не отерају негде.
Мајка ми је причала да сам био беба, а да је она имала мало млека. Дошла би наша комшиница Мица (Циганка), да заради неку надницу окопавајући кукуруз с мојом наном и мајком. И она је имала бебу коју је носила у марами везаној преко рамена. Пошто сам ја увек био гладница, дешавало се да се развриштим. Онда би ме узела Мица и подојила. И ја бих заспао у хладу неке врбе поред Мораве. Касније, кад бих отишао у село, увек бих Мицу изљубио кад је сретнем, и купио бих јој две-три паклице цигара. Где су Срби и Цигани живели тако сложно као код нас. Никад нисмо имали однос према њима као према неким другима. То није била толеранција. То је било пријатељство, братство.
Додуше, они баш нису трчали у школу, пре би отишли на неки занат, где ће пре доћи до динара. И тако недовољно образоване, понекад лаковерне, можда и лакоме, обрлаћивао би их неко, обећавао им куле и градове, станове у Београду, или посао у Холандији. Онда би се тај неко изгубио, а они би остали на цедилу, без крова над главом и без хлеба у рукама. Тако би дошли у сукоб са влашћу.
Моје комшије у селу су имали много више среће, или поштеније посреднике. Скоро сви су се запослили у Аустрији, тамо зарађивали по мало, али су били штедљиви и у селу су направили велике куће, где им живе мајке и деца, док они зарађују у Европи. Кад је мој ћале, пензионер, нешто поправљао кућу, дошао је Мицин син, Златан, и питао га да ли му требају паре. Овај се збунио и почео нешто да муца. Златан је само рекао: Кажи колико треба, даћу ти да те не пљачкају банке. Кад будеш имао, вратићеш. Срећом, имали смо довољно, па нам није требало. Али нам је било драго што имамо таквог комшију.
Кад смо код рушевина, ово је вероватно Први светски рат?
... a gde je ovo ...
Шта питаш: На ком сајту или који је град. Сајт се види преко, а писало је, додуше латиницом, Belgrad.
А шта ти мислиш, да су ми увалили шкарт? Оће они, само да зараде кинту.
Ма нема везе, скинуо сам за џабе...
А можда ће неко и да препозна неки буџак Београда.
Ovaj levo je moj deda Andreja K. Miletić, ovaj desno je kum Sreta. Da li se ja to varam ili ne, čini mi se da su njih dvojica na gornjoj slici? Pomagajte!!!
Франческо, брате,
Живео си овде и, надам се, ниси имао неких проблема са обичним народом.
Мени се чини да је ствар у томе што се људи плаше оног што не познају. Да имају геј пријатеља, да су одрасли са њим, не би правили никакве проблеме.
Имао сам са геј популацијом различита искуства. Кад сам био клинац, у гимназији, имао сам непријатно искуство у превозу. Десило ми се, пар пута, када сам путовао ван места становања, да су ме неки маторци дрско испипали. Тражили младо месо. Али, ја сам се само брзо склонио и ту се завршило. Било је гадно. Вероватно се тако осећају и жене, кад их первертити дрпају у превозу.
Опет, имао сам у гимназији професора књижевности, за кога смо сви знали да је геј. Био је узор свима. Пријатан човек, образован, причао нам је и о позоришту и о опери и о филму, о томе како се чита неко дело... Мислим да је неколико дечака и девојака отишло на Позоришну академију и да су пријемни положили одмах јер их је спремио фантастично. После је постао посланик и 9. марта је био једини члан СПСа који је, додуше у мало увијеној форми, стао на страну студената.
Мислим да су представници власти претерали у претњама онима за које су мислили да ће дићи фрку. Беше неки ћелави клинац који је стално претио и бусао се. Други су претили затвором од 8 година, трећи су претили пендрецима и пребијањем, и сви су причали како ће СВАКАКО доћи до сукоба и да ће ДРЖАВА да ПОБЕДИ. Као да су они та држава.
Да ли је последњих годину дана на телевизији и у медијима било емисија и чланака о хомосексуалцима као људима који су успешни, који су научници, песници, глумци, машинбравари, и о њиховом пријатељству са колегама и комшијама. Таквим емисијама и чланцима, не претерано позитивистичким, да не би личило на јевтину пропаганду, јер наш народ не воли кад му неко попује, хетеросексуалцима и асексуалцима који нису имали прилику да се упознају са гејовима би постало јасно да су и они обичан свет, а не неки изроди.
Тако се ГРАДИ толеранција.
Кад смо код толеранције, да поменемо и наше Роме. Као и нас друге народности, и њих има разних. У селу, у ком сам проборавио детињство, имали смо наше домаће Цигане, који су се ту доселили ко зна кад, пре двеста, триста година. Живели су заједно с нама, делили и добро и зло. Сељаци су их крили на салашима, за време рата, да их Немци не поапсе и не отерају негде.
Мајка ми је причала да сам био беба, а да је она имала мало млека. Дошла би наша комшиница Мица (Циганка), да заради неку надницу окопавајући кукуруз с мојом наном и мајком. И она је имала бебу коју је носила у марами везаној преко рамена. Пошто сам ја увек био гладница, дешавало се да се развриштим. Онда би ме узела Мица и подојила. И ја бих заспао у хладу неке врбе поред Мораве. Касније, кад бих отишао у село, увек бих Мицу изљубио кад је сретнем, и купио бих јој две-три паклице цигара. Где су Срби и Цигани живели тако сложно као код нас. Никад нисмо имали однос према њима као према неким другима. То није била толеранција. То је било пријатељство, братство.
Додуше, они баш нису трчали у школу, пре би отишли на неки занат, где ће пре доћи до динара. И тако недовољно образоване, понекад лаковерне, можда и лакоме, обрлаћивао би их неко, обећавао им куле и градове, станове у Београду, или посао у Холандији. Онда би се тај неко изгубио, а они би остали на цедилу, без крова над главом и без хлеба у рукама. Тако би дошли у сукоб са влашћу.
Моје комшије у селу су имали много више среће, или поштеније посреднике. Скоро сви су се запослили у Аустрији, тамо зарађивали по мало, али су били штедљиви и у селу су направили велике куће, где им живе мајке и деца, док они зарађују у Европи. Кад је мој ћале, пензионер, нешто поправљао кућу, дошао је Мицин син, Златан, и питао га да ли му требају паре. Овај се збунио и почео нешто да муца. Златан је само рекао: Кажи колико треба, даћу ти да те не пљачкају банке. Кад будеш имао, вратићеш. Срећом, имали смо довољно, па нам није требало. Али нам је било драго што имамо таквог комшију.
... komšija, vrlo lepo i dosta svežih :) ... btw. gde je ova škola, sramota je, trebalo bi da znam pošto je pokojni teča pohađao istu, ali ...
Balkanska 14, 1900, Kuća Milutina Markovića
... uf, kako mi ovo nešto čudno za Balkansku ...
... a gde je ovo ...
Шта питаш: На ком сајту или који је град. Сајт се види преко, а писало је, додуше латиницом, Belgrad.
А шта ти мислиш, да су ми увалили шкарт? Оће они, само да зараде кинту.
Ма нема везе, скинуо сам за џабе...
А можда ће неко и да препозна неки буџак Београда.
Marko Stojanović i alas na Dunavu
A meni čudno da ovaj što ne mrda iz Knez Mihailove, dospe čak do Burme?!
Marko Stojanović i alas na Dunavu
A meni čudno da ovaj što ne mrda iz Knez Mihailove, dospe čak do Burme?!
... znao čovek gde su dobri ljudi - čik pokaži neku sa Čubure 8) ...
Ovaj levo je moj deda Andreja K. Miletić, ovaj desno je kum Sreta. Da li se ja to varam ili ne, čini mi se da su njih dvojica na gornjoj slici? Pomagajte!!!
Ову још нису дохватили крамповима...то је било касније.
... skoro smo malo više spominjali ovu zgradu ... još dve iz poznate serije, fotografa čije ime samo Frančesko može da izgovori ...
...a Putniče, šteta za te skenove, ali bar da znamo gde su originali i da postoji neki kontakt - ko zna ...