Јесте, то је Песма о Геџи. Једна од скраћенијих верзија. Оригинална верзија је могла да се кити толоко, да траје и по пола сата. 
Уствари подвала. Кроз песму о прасету, пева се српском сељаку, геџи. И то комично, да се Они не сете. 
Др Бранивој Ђорђевић, иначе Шапчанин, Чивијаш, професор на Позоришној академији, причао нам је како су он и Воки Костић налазили српске народне песме, мало их обрађивали и пуштали у филмове и на ТВ. Све то су биле шифре, за оне који песме знају целе, или знају како су, где и поводом чега настале. Нажалост, сад ниједан од њих двојице није жив.

И да неко не би помислио да је Брана био неки зафркант, овај двоструки доктор наука је још седамдесетих година приредио монодраме Сократова смрт и Прота Матеја Ненадовић, које је маестрално играо Љуба Тадић. То је био њихов дуг српском народу. У тим не монодрамама, већ исповестима, тада се говорило о части, поштењу, одржању речи, о отаџбини. Љуба је то играо и у позориштима, у музејима, у учионицама, амфитеатрима факултета, пред домовима културе. Није му требала ни позорница ни посебна светла, ни шминка... Само би почео да говори, и пред вама се преображавао у Сократа или Проту. Људи су га гледали опчињени, као да изговара проповед или молитву...