Prvomajska parada, čini mi se početkom 1960-ih, ali o tome kada tačno se može diskutovati. Terminus ante quem je 1966. godina jer u publici pored druga Starog sedi i drug Marko.
... pošto je ovde vidljivo da piše " VREDNOST PROIZVODNJE ZA TRŠIŠTE 1961. ... " ... po svoj prilici je u pitanju 1961. godina, eventualno jedna pre, ili posle ...
Prvomajska parada, čini mi se početkom 1960-ih, ali o tome kada tačno se može diskutovati. Terminus ante quem je 1966. godina jer u publici pored druga Starog sedi i drug Marko.
... pošto je ovde vidljivo da piše " VREDNOST PROIZVODNJE ZA TRŠIŠTE 1961. ... " ... po svoj prilici je u pitanju 1961. godina, eventualno jedna pre, ili posle ...
Pa da, biće da je 1962. Eto, pogodio sam naslepo, a mogao sam da čitam... (slepac!)
Kad bi malo otisli deno. Cvijiceva ulica. Primetio sam da je malo fotografija iz profesorske kolonije, a tu i dan danas ima lepih kuca. Ovih dana se rusi zgrada na uglu Cvijiceve i Jase Prodanovica, poznatija kao CK Palilule, a kasnije SPS Palilule. Cvijiceva 43.
Eh, da, beše to pristojna jednostpratna kuća u duhu rane Moderne sa zaobljenim uglom, znalačkim proporcijama i pismenim detaljima balkonskih ograda i tipične dekorativne profilacije na fasadi.
Činjenica da je to predratna kuća i da je potom pripadala CK Paliluli, pa SPS-u govori o tome da je verovatno "preuzeta" od nekog bivšeg privatnog vlasnika. Po stilu podseća na način na koji je zgrade pravio arhitekta D. Vukšić.
Nadam se samo da ju je neko fotografisao...
***
Ponekad se osećam kao jedan od ljudi pozvanih na sahranu.
Sve polako nestaje.
Kuće, neobične i obične, male i velike, posivele i opalog maltera, te beogradske kuće nesvakidašnjih, izmaštanih ulaza u kamenu, ograda sa kakvim crtežom, drvenih intarzija, čkiljavog svetla mesinganih svetiljki... kuća u kojima je stanovao neki davni svet, beograđani koji su se selili samo dva puta godišnje, kuća bogatih i običnih "gazda", kuća koje su obeležile jedno vreme, jedan duh, i često uspevale da se izdignu iznad proseka i običnog. Kuća građenih brzo, veštim majstorskim rukama, dovršavanih virtuozno mistrijama, fanglama, ježevima potapanih u najplemenitiji malter koji se mogao pronaći, nabacivanog rukama i okom brižljivih fasadera. Kuća ukrašavanih kovanim gvožđem od čije lepote zastane dah, a um se pita da li je tu maštovitu čipku, uvek različitu, bilo moguće izvoditi kovačkim alatom i uz par priručnih šablona.
Nema više tih kuća koje su starile prebrzo i koje su tako nestvarno postajale starice posle užasa strašnog rata, tovara bombi, mina, rafalnih pucnjeva, diverzija... Kuće koje potom nikome nisu trebale, a nekad su pravljene na ponos svojim vlasnicima. Kuće koje je "neko" obezvlastio, koje su postajale samo fond u zemljišno-knjižnom izvadku, kuće koje su izgubile svoju identifikaciju sa vlasnikom koji ih je gradio. Nestale su iz ruku uvek prebogatih bankarskih činovnika Milosava Jovanića i Koste Jovanovića, iz svesti veštog preduzimača Dragutina Šiđanskog koji ih je sadio po kraju oko Crvenog krsta ukrašavajući ih krupno nabacanim malterom i sitnim crepovima. Otišle su kuće "za rentu" otete od Sretena Stojanovića, graditelja koji je svaku gradio najboljom i najkvalitetnijom građom. Nedostaju kuće otimane od beogradskih Jevreja i davane budzašto na okupacioni "doboš"...
Kuće srećnih i manje srećnih sudbina, kuće koje su štitile i razdvajale, kuće u kojima je često tekla drama raskalašnog života, ali i kuće pune porodičnog mira za tpezarijskim stolom ili onog veličanstvenog popodnevnog zimskog počinka u udobnoj stolici, uz svetlost lampe svilenkastih, teških abažura i pucketanja vatre kaljevih peći uz prozore preko kojih behu namaknute teške zavese od zagasito crvene tkanine.
Ili pliša možda. Ne znam.
Nema više odavno takvog života.
Nestao je iz ovog grada, zemlje.
Nestalo je nešto sasvim obično, a autentično, beogradsko, srpsko, naše...
Sam da ne propišti Damjanov zelenko!? Morao sam da stavim, pa šta bidne!
... ne znam koji ti je to Zelenko, ali namerno Te pozdravlja Slučajni 8) ...
Da sam rekao Kara-Z, pa ajde, ali ništa...majke mi! Eto, zvinjavavam se i Lučajnom!
Umenko
... pošto je ovde vidljivo da piše " VREDNOST PROIZVODNJE ZA TRŠIŠTE 1961. ... " ... po svoj prilici je u pitanju 1961. godina, eventualno jedna pre, ili posle ...
... pošto je ovde vidljivo da piše " VREDNOST PROIZVODNJE ZA TRŠIŠTE 1961. ... " ... po svoj prilici je u pitanju 1961. godina, eventualno jedna pre, ili posle ...
Pa da, biće da je 1962. Eto, pogodio sam naslepo, a mogao sam da čitam...
Kad bi malo otisli deno. Cvijiceva ulica. Primetio sam da je malo fotografija iz profesorske kolonije, a tu i dan danas ima lepih kuca. Ovih dana se rusi zgrada na uglu Cvijiceve i Jase Prodanovica, poznatija kao CK Palilule, a kasnije SPS Palilule. Cvijiceva 43.
Eh, da, beše to pristojna jednostpratna kuća u duhu rane Moderne sa zaobljenim uglom, znalačkim proporcijama i pismenim detaljima balkonskih ograda i tipične dekorativne profilacije na fasadi.
Činjenica da je to predratna kuća i da je potom pripadala CK Paliluli, pa SPS-u govori o tome da je verovatno "preuzeta" od nekog bivšeg privatnog vlasnika. Po stilu podseća na način na koji je zgrade pravio arhitekta D. Vukšić.
Nadam se samo da ju je neko fotografisao...
***
Ponekad se osećam kao jedan od ljudi pozvanih na sahranu.
Sve polako nestaje.
Kuće, neobične i obične, male i velike, posivele i opalog maltera, te beogradske kuće nesvakidašnjih, izmaštanih ulaza u kamenu, ograda sa kakvim crtežom, drvenih intarzija, čkiljavog svetla mesinganih svetiljki... kuća u kojima je stanovao neki davni svet, beograđani koji su se selili samo dva puta godišnje, kuća bogatih i običnih "gazda", kuća koje su obeležile jedno vreme, jedan duh, i često uspevale da se izdignu iznad proseka i običnog. Kuća građenih brzo, veštim majstorskim rukama, dovršavanih virtuozno mistrijama, fanglama, ježevima potapanih u najplemenitiji malter koji se mogao pronaći, nabacivanog rukama i okom brižljivih fasadera. Kuća ukrašavanih kovanim gvožđem od čije lepote zastane dah, a um se pita da li je tu maštovitu čipku, uvek različitu, bilo moguće izvoditi kovačkim alatom i uz par priručnih šablona.
Nema više tih kuća koje su starile prebrzo i koje su tako nestvarno postajale starice posle užasa strašnog rata, tovara bombi, mina, rafalnih pucnjeva, diverzija... Kuće koje potom nikome nisu trebale, a nekad su pravljene na ponos svojim vlasnicima. Kuće koje je "neko" obezvlastio, koje su postajale samo fond u zemljišno-knjižnom izvadku, kuće koje su izgubile svoju identifikaciju sa vlasnikom koji ih je gradio. Nestale su iz ruku uvek prebogatih bankarskih činovnika Milosava Jovanića i Koste Jovanovića, iz svesti veštog preduzimača Dragutina Šiđanskog koji ih je sadio po kraju oko Crvenog krsta ukrašavajući ih krupno nabacanim malterom i sitnim crepovima. Otišle su kuće "za rentu" otete od Sretena Stojanovića, graditelja koji je svaku gradio najboljom i najkvalitetnijom građom. Nedostaju kuće otimane od beogradskih Jevreja i davane budzašto na okupacioni "doboš"...
Kuće srećnih i manje srećnih sudbina, kuće koje su štitile i razdvajale, kuće u kojima je često tekla drama raskalašnog života, ali i kuće pune porodičnog mira za tpezarijskim stolom ili onog veličanstvenog popodnevnog zimskog počinka u udobnoj stolici, uz svetlost lampe svilenkastih, teških abažura i pucketanja vatre kaljevih peći uz prozore preko kojih behu namaknute teške zavese od zagasito crvene tkanine.
Ili pliša možda. Ne znam.
Nema više odavno takvog života.
Nestao je iz ovog grada, zemlje.
Nestalo je nešto sasvim obično, a autentično, beogradsko, srpsko, naše...
Drugo je doba.
Beograd koga više nema.