Odlicno objasnjenje vremenskih znakova "?" kao i toposa fizickog sveta. Ove fotke se aktualizuju (prolazeci naravno kroz nase glave) kao i oni koje volimo kada ih se setimo. Tako stroga kauzalnost gubi svoju apsolutnost - koju suvereno drzi u svetu oko nas - onda kada se radi o domenu nasih osecanja i paznje. Tada se 'pre' i 'posle' relativizuju. 'Pre' se probija u buducnosti a 'buduce' moze da kreira novu proslost. Posto subjekt, tj. opazac a ne ono opazeno, predstavlja najbitiji deo u predstavi sveta, ne mozemo ga eliminisati kao prostog promatraca, svedoka - bas kao sto je i u pojavnom svetu kvantnih fenomena [ali i u ovom svetu datosti] eksperimentator osnovni faktor pojava. Slicno i pojave kojima covek nije mogao biti svedok isplivavaju u sadasnjost otkrivanjem geoloskih slojeva. Uzgred, predvukovska ortografija predstavlja poseban gust. Fala vam Kasina! Pozdrav ...

... gde nadje ovaj Toplicanin da bas ovako "tera inat", mada je isti izgleda dozvoljen sudeci po natpisu na fasadi zute kucice. Uslikao sam ga "na delu" u Dubrovackoj ulici. Tu, blizu roglja sa cara Dusana, ima jedan prazan plac koga je brze-bolje zauzeo. "Gvozdenopukovsko" potomstvo trazi mesta velikih borbi da tu parkira svoja vozila. Krv nije voda.
 

                                                                                                                                                                " Topličani,

Šumadijska Srbija, niknuvši iz plamena Karađorđevog ustanka, stvorila je svojom krvlju slobodu Toplici. A nova Toplica ... osvetlala je obraz i sebi i svojoj zemlji kada je kucnuo suđeni čas da se i druga neoslobođena braća oslobađaju. Njen Drugi puk, legendarni i gvozdeni, preneo je njeno ime daleko i blistavo, to i ovom prilikom ističem kao vaš Vrhovni komandant ... "

                                                                                                                                 Nj. K. V. Aleksandar [Prokuplje, 9. IX. 1934.]

Jos jednom fala na Rakinoj "Drini". Naknadno vidim da si dobro i zdravo. Aferim! Donji tekst se nadovezuje na "Drinu" i druge Rakine pesme. Pisan je kao i uvek uz malo "belog".

U romanu o Toplici ovaj tekst je kao neki prolog:



"Ka dubinama, ka dubokoj luci" [Franc Kafka]

            Nestvarnost ovog teksta izgleda iluzorna poput alhemijskih apstrakcija Pikasovih figuralnih predstava. I pored reskih poteza četkicom, boje na platnu mogu biti neodlučne u valerima, u svetlosti. Otkidajući čitaoca od okolne stvarnosti, nestvarnost zahteva duhovnost karaktera i senzibilitet za bezličnu introspekciju. Nisu li neke metafore pune prodiranja zaumnog? Sledstveno, ovaj tekst na mahove postaje nadrealistički nejasan. Ali, kao i u apstrakciji tako i u varljivosti opsene blesne alabaster večnog Svetla, tako nesagledivog u prividnostima naših ostvarenja. Hijeroglif teksta je u ključu nepristrasnosti intuicije, u ključu nestvarnog intelektualnog utiska. Metaforični izričaji se oslanjaju na interpretativnu semantiku metafora a ne samo na njihovu aluzivnu stranu.

                               *

      I pored najdoslednije potrage teško je opitovati verodostojan ili bar manje apsurdan svet od ovog. Pa ipak, Stvarnost se ne može večno krivotvoriti na način koji se ne može razotkriti. Pridevske kvalifikacije, poigravanje glagolskih vremena i predikata kao i racionalna kauzalnost nisu dovoljni. I razlika između prošlosti i budućnosti kao da nestaje, osim što je budućnost primamljivija jer je nepoznata – nepoznata zato što je i ono buduće samo relativno buduće. Zašto izgledamo oživljeni? Čak i skulpture, nekada sasvim bezoblične, deluju svojom plastičnošću optimistički animirane, čak stiču individualnost. Sve želi da bude. Da li je to zato jer je i jezik oblika i profila nalik glasu što odaje osećaje, nalik zamislima kada poprimaju svoj oblik? Nematerijalnost teksta implicira osetljivost na savršenstvo tonaliteta nenastanjene praznine, bitnu da se nešto duhovno oseti a ne samo razume. Ta osetljivost prozračne neposrednosti bez svesne samospoznaje "ja", apsolutna prisnost u odsustvu zemaljskih strasti, odvajkada je bliska onima zaokupljenim vojvodinom onostranog, rejonom zaumnog van iskustva ovog sveta. Ona je i vodič u doznavanje zaumnog, onamo gde nema nikakve spiritualne podloge koja mesijanstvo zaumlja podržava kao što diskurs podržava koncept – jer tamo nema potke. Um tamo nema podlogu na koju da urezuje, gravira ‒ sledstveno, zaumno je nedostupno umu. Tamo nema neutralnog fona spontane kognitivne pozadine kao podloge znanja ili kao premise prozračne samosvesti. Nedostaje i smeša sumnje, određenja i obmane – smeša za obeležavanje pojedinosti sveta. Zaumlje je autoritativna duhovna praznina jednog višeg razumevanja nenadgledana pronicljivošću neke svesti. Ipak, ona je izrazito pažljivo osvešćena posebnim Svetlom, ne uobičajenom svešću. Ona postoji iza svega obujmljenog percepcijom i shodnim iskazima, mimo faktičkog sveta otelovljenih inscenacija obmane. Nespoznatljiva je finesama analitičkog uma, a ipak je jedna saznajna oblast. Za nas, o kojima je ovde reč, Ona bila je vizija a ne koncept bilo kakve ideje kao ni intuicija što nije rezon. Natpojavna praznina onostranog nije nihilistička. Ona može biti lično doživljena. Prikazuje se kao prazna umu bez introspektivne snage. Širina te praznine je poput situacionih prostorâ Jelisejskih polja ili Crvenog trga, metafizičkom hirurgijom ispražnjenih od uspomena i lišenih odraza svesti o njima. Mistični ukus prostornosti praznine stvara doživljaj panorame duhovnog vidika. On se javlja kao dodir nekog bezimenog tabua, zamisliv kao ushićenje manifestom revizije neke apstraktne moralne lepote. Položaj tog anagramnog ushita je usred bezgraničnosti. Ne postoji lokalnost već pogled stremi ka onoj strani praga tišine, van ivice naših potreba – tamo gde se neuhvatljiv čar stamene ljudskosti nalazi u samom tkivu svojih sklonosti. To zahteva jednu 'diplomatsku' poniznost nametnutu kodeksom zaumnog a ne poslušnošću ili pozom. Tamo odlučuju pranačela! Zaumlje je prejako i za fikciju jer potiče iz vremena pre nego što je rođen izraz. Usmereni u zaumno, ka najvišoj težnji, uviđamo da misaoni svet oivičenih struktura ne može biti žargon introspekcije.

                               *

       Melodika intonacije izvorne narodne nadnesenosti nad zaumnim predstavlja interferenciju vidika odlučnih prostora, jedino duhom premerljivih dubina praznine. To je vera u obnovljiva ročenja ali ne u ovom vremenu sintetisanom utiscima neprekidnosti, nego u poverljivosti širokih atara praznine duha – u tamnini zaslepljujuće bleštavosti, oslobađajuće uviđavnosti i utešne snage povlastica slobode koje nastaju po ukidanju izvršnih hipnotičkih naloga sveta. Tu se i rokovi svakodnevlja postdatiraju. Vreme deluje epizodno, poput razlomačke izfragmentisanosti hronika i delokalizovanih recidiva kursnih deonica. Beskrajno polje funkcionalne energije praznine je vîd uzvišene sredine bez idola i uzora, nenadgledavane osetom sebstva neke prirodne svesti. Nalik je čistoti folklora narodnih boja, nalik vazduhu provalija. Liči i na pretnju moralne opasnosti utopiji slobode, slobode tako otporne na uvide. Ona je nedokučiva umu ali ne i duhovno neopipljiva. Nužna je primesa zaumnog, bar iskra večnosušte Svetlosti koja iskrsava u povodu svega a van okvira stilova. Ona daje viši značaj pojavnim datostima kojima se izražava. Ta Svetlost se pretače u svet i nadživljuje lepotu. Ona je preobrazilja sveta. To su odavno osetili narodni pevači i Njegoš koji nije bio "viši um". On je zauman, istinitiji od života. Odvažimo se i mi! Ispražnjenje je u ravnoteži s Onim nedostupnim čija neosvojivost rađa predosećanje o postojanju one neodgonetljive Tajne što je van mitomanije i tradicija. Pa ipak... Ovaj roman nije oslobođen osećajnih vrednosti aluzija i metafora. One ukazuju na duboka značenja dijalektike zaumnog, na naše buđenje iz nepostojanja, pre razvitka društvenih oblika. Zaumlje se doznaje razumevanjem neizrecivog, iz poetizovanih naznačenja. Ono se spoznaje u doživljaju a ne u indoktriniranoj komunikaciji, u deskripcijama. Na žalost o zaumnom se mnogo govori ali malo objašnjava zato što jezik ne hrli da potkaže svest onog "ja" koje ga je i porodilo. "Ja" – to tako posvojno značenje ima više lica. "Ja", s pseudonimičnom svešću o sebi, pritajilo se kao što neki ljudi znaju da lukavo prikrivaju svoju lakoumnost. Samoimenovano Ja se jednom odredilo Mojsiju: „Ja sam onaj što jest“ [Izlazak 3, 14]. Moglo je da kaže i "Ja sam sâm sobom" – isto je. To je ono drugo, večno i ćutljivo Ja, ne „ja“ svakodnevice.

                              *

     Primicanje zaumnom pruža jednu veću jednostavnost koja prethodi namislima, unutrašnjim nastojanjima ili spoljnim uticajima. Relacione veze dijalektičkog određenja praznine zaumnog, dijalektike imanentnih napetosti i bezmirisnih aroma duha, nisu dostupne činjeničnom umu. Um, isprekidan u radu trenucima opuštanja, prihvata drevne izvore prošlosti ali ne i sadašnji momenat. On se oslanja na predaštvo rešenosti u korenu samih namera i tako postaje savremenik stanjâ pozajmljenih iz prošlosti. Utilitarni um želi neizbežnost obmane, utvarni život večnog komešanja svetlosnih i slušnih privida. Njemu je neophodan stavak vremenskog intervala. Nepredvidljive dubine zaumnog su opšte pa ipak ostaju nedostupne, ostaju jedno nejasno himeričko skrovište iza velova od urođenih predstava – ali, gle! ipak su na dohvat ruke, poput spokojnosti daha. Samo gde su? Gde? U šapatu zaumnog naslućuju se i poruke naših mrtvih. I mi smo voleli da verujemo onim načinom na koji su i oni verovali. A da li smo u tome uspeli?

                              *

       U trenu se oseti da li je čovek dobar ili loš. U isto takvom nadahniteljskom trenu najavljuje se opredeljenje za zaumno – nastaje produbljenje bića koje prevazilazi kategoriju vremena – ono nas zaokuplja, ah! tako je sveopšto. Prevazilazeći vreme a time i nepodnošljivu repetitivnost hronometrije, pod detonacijama zraka i opijenošću svetlom slobode zaumnih prizora ljudske "muzike na sceni", preostaje samo flegmatična oporost srca Apsoluta, večne osnove pojavnog sveta. Nije li to i prodor istinske prirode u umne predstave? Iako deluje prilično nezainteresovan, očigledna je duboka, makar samo apokrifna, ličnosnost suštinski bezličnog Apsoluta – jer i "ličnost" samo je koncept. Apsolut je hipersenzibilan i povlači se. Dajući mu epitet ličnosti već Ga povređujemo. Zato se i skriva jer ljaga mu je svaki zemni atribut. On daje mogućnost najšire inventivnosti i sâmoj budućnosti kao racionalnoj nužnosti ili želji – otvara preobražene perspektive što menjaju odnos stvari u našoj okolini. Gotovo da čujemo Njegov šum, skoro eolski. Osećamo snagu definitivnog utešenja, uspinjanje prema svetlosti tananih naznaka novih menjanja. Privatne, lične prečice – najčešće zavode na pogrešan put. Ma koliko bile prefinjene one su ipak samo zaostaci, figmenti delikatnosti mislećeg uma. Narodne pesme pevaju samo o ljubavi i slobodi. One kao da ne znaju za izolaciju emocijama. Ne znaju da je ljubav jedno prijatno, pa ipak ropstvo, često i veoma bolno. Samoobmane nam uvek prijaju ali ne i pokušaji da obezličimo "ja" koje je ih doživljava – veo sačinjen od "ja" koji odvaja formu od istinskog bića.
 

                              *

       Ovaj melomanski proslov izveden je iz govornih navika i omaški, iz ispravki spiskova iz snova, iz kopija planova, iz reči odâ neuhvatljivo živog smisla. On nije utisnut u podlogu neke osnovne arije duha i beži od interpretacija umom suspendujući materijalni svet. Postaje blizak jedino kadencom melanholičnog patriotskog duha ustaničkih epova Filipa Višnjića, pesnika bune i smaknuća. Posledice vremena, tako rečite u faktičkom svetu ukusa i tradicije, nama nisu bile važne. Nismo ih ni shvatali kao vreme već kao vetrove promena, uzaludno čekanje teskobnih sati. Važno nam je bilo svedočanstvo novih ugleda, nategnutih tetiva društvenih prekretnica, dato energijom budnosti Mladobosanaca i Njegoševog dela, njihovim visokonaponskim vodovima. Ovde opisujemo naše pokretačke napore koje smo započinjali i započinjali i ... . I ti napori bili su sablasni. Zato je u njima postajala očitom žestoka odbrambena dominantnost autentičnosti koja nam se nije predavala olako. Njena atmosfera bila je u zveckanju srbskih bajoneta i vojne opreme, u imperativu četa pod oružjem. Verodostojnost zahteva sukob. Dèla treba da vodi Svetlost, sivkasto-bela kao riblja krljušt oblivena rastopljenim srebrom. Ona sažima pojedinosti u jedinstveno sve, poput molebana služenih za sve.

                               *

     Jezik se istrže ovom svetu ali nema okretnost da opiše zaumno ma koliko stajali postojano u pažnji jer živimo u obmanama, služimo se njima kao hipotezama iako su pune suprotnosti. Neutrti smisao nekih metafora teško je prevodiv kao i proročanstva zagonetnih epova čije parabole i aluzivnost nadilaze vreme i modu. Svetlost metafora, kada su opravdane smislom i onim neuhvatljivim iščekivanjem ili predosećanjem u dnu srca, trebala bi da približi čitaocu zaumnu poruku Topličana o kojima pišem. Ono izgubljeno u tekstu čini ga iracionalnim, sa događajima imaginarno zbitim. Elegičnost dubokih sazvučja čestitki u praznična navečerja koje leže u osnovi metafora sprečava povratak čitaoca u izobličeni svet ponavljanih odigravanja fugiranog života. Za potpuno povezivanje teksta nedostaju matične spone, gurtne čula. Izbačene su radi vernosti osnovnoj nameri poruke – vernosti topličkom narodu osuđenom na nepoznavanje sreće ali zato obdarenom radošću života. Topličani nesvesno ukazuju na neispitljivost zaumnog kao na zastrtost radosti običnog života. To je narod čiji se naraštaji uče ljubavi pre nego što je iskuse na sebi – sa spomenika, nadgrobnih ploča. Upoznao sam topličku rezignaciju, opštesrpski strah od sreće, što stvara hladnu svetlost koja izbija iz tmine snagâ uverenja. Zato nemam straha što će naša postupanja i neburžoaski stav mrtvi Topličani možda bolje razumeti od živih – bolje pokojni vernici, bolje i pokojni levičari. Divili smo se i jednima i drugima. A oni koji tek dolaze bi će u našim redovima – svakako će razumeti naše stanovište prema onom što je od uvek važilo kao Istinito.

                              *

     U očima Topličana ne vidim umor. Osećam njihovu nesmirenu borbenu srdžbu. Nenarušena im je okazionalistička strast ka verovatnostima, njihova laserska kataliza epistemoloških radoznalosti. Iznutra levitiraju u čvrstom sledbeničkom stavu. Oslobođeni preobuhvatnih koncepata i bez umetanja reči, u stanju očekivanja prioriteta Istine, oni ostaju nepokoreni svetom prevarne fantazije. U prohladnom zaumlju ljubav nema potražnju, napori Amora ispadaju smešni. Nema onih prijatnih slabosti ljubavnih nemoći. Ljubav, zavereništvo emocija, nikada neće vladati jer neuravnotežuje i uznemiruje, čak ako je i duhovna – zato je retko zalečiva. Kao ni oset "ja", ni ona ne daje lek da od nje ozdravimo a bezbolne ljubavi nema. Ako se nije fiksiralo za fizički objekt, srdačno usmerenje, →♥ , ne otkriva tradicionalnu ljubav već počinje da sagledava mirnu Svetlost. Ona kao da prima neku zakletvu – zakletvu zova muškosti i čoveštva, avanture rizika bez jalovog kajanja – bez izigravanja komedije dobrote ili povređenosti. Otkuda žestoka nestrpljivost Topličana za zaumnim? Ona je poput neukrotive nade svake junačne muževnosti često brkane sa željom da se gospodari slobodom, za slobodarstvom. Zanos zaumljem se maskira u slobodoumnost naroda, u borbenost pojedinaca. Kojim zakonima su ti borci verni, ti nepomirljivi pobunjenici Toplice? Svakako ne zakonima spoljnog sveta jer i oni sâmi često seju sukobe i ispade ... žele da se lije i krv a ne večito znoj. Verni su jedino žestini zaumnog koja ne trpi uhodanost i izložbene vizuele sveta. A tamo gde su ti borci pali, ležali su mrtvi tako slatko, dražesno i ljupko kao neuznemiravani u nekom čudesno isceljujućem snu. Zato, zašto da ne? – probudimo ih! Ushitiće nam srce za njima.

Ако је то содаџија са почетка Гаврила Приципа, тада сам средином '80-тих имао част да са тадашњим пријатељом а садашњим кумом,
тражим два клакера. Девојче на шуберу чудно нас погледа а газда ју помери руком и рече
Нека дете ја ћу да услужим господу!

Молба за форумаше који имају приступа телефонским именици '50-тих и '60-тих година,
да погледају од када до када се водила ОШ Бориск Кидрич на адреси Каменичка 2 ? 

1958 ОШ Борис Кидрич Каменичка 2
1959 нема телефонског именика
1960 нема ОШ Борис Кидрич

Хвала дакле ипак је зграда од пре 1960 и моје ме памћење не вара,
тј. 1957 је отворена и из Змај Јове Јовановића (сада математичка гимназија)
виши разреди су прешли у ту новоотворену зграду, а 1965 је пресељена 2. бгд гимназија....

Prva  fotografija  je  bila, istina  manjeg  kvaliteta..  To  je  pogled  sa  zeleznickog  mosta ka  potonjoj  fabrici  "Vapa".  Kolosek  savija  levo  ka  stanici  Beograd.

Druga  fotografija  je  ,za  mene  novost !    Hvala   postovani L.G.   !!
U  prvom  planu  je  pruga  za Nis, a   vidi  se  duvanski  monopol...
Nesto ovako -



I...Kada  sam  vec  tu, evo  jedne  iz  bliske  proslosti...
Bivsi  most  na  uzanoj  pruzi  za  Obrenovac,, pa  sve  do  Dubrovnika..
Vidi se i  deo  kuce  Arcibalda Rajsa..