Конфигурација терена, као и кућа здесна за коју мислим да и данас стоји прекопута Шарана, наводе ме на закључак да је у питању Његошева.
Јесте, то је то место. Проблематична је година. Дрвена кућа лево је тзв. "Дивана", једна од три најстарије куће у Земуну, али за њу се у књизи "Старо језгро Земуна II" каже да је срушена још 1912.
Плажа између мостова претпоставка је да је година 1966
Чудо је интернет! Ову слику сам ја поставио овде пре отприлике годину и по; дао ми ју је мој отац, затекао ју је међу својима али, колико се сећа, он је није сликао. Сада се извртела ко зна где и Гонзо ју је нашао па поново поставио овде.
Mali harmonikasi su u dvoristu tadanje (rane '60-sete) OS "Slobodan Princip-Seljo" sa ulazom iz Njegoseve i Svetozara Markovica. Harmonikas koji sedi prvi desno, i malo je secen, buduci je dr. Milorad Pavlovic, nas poznati prof. infektologije u penziji. U pozadini gore iznad zida i krova kucice u kojoj je ziveo domar gimnazije, vidi se nesto [levo gore su prozori fiskulturne sale] od stare OS "Aleksa Santic" [sazidane 1905.g.]. Sada je na tom mestu nova [sazidana oko 1966.g.] zgrada OS "V. Ribnikar". Ranije smo na Forumu imali sliku upravo ovog mesta u dvoristu [tada III. muske gimnazije] sa parkiranim nemackim tenkovima i samohodkama.
A ovo je "to isto samo malo drugcije", iz malo bolje perspektive, gde mali Milorad nije secen a ubedljivija je i stara OS "A. Santic" u pozadini. Ovi djaci iz "Selje" su nas ovako zadirkivali: "Aleksa santa, probusena kanta". Ne secam se da smo im mi uzvracali valjda jerbo se s Principom nije nikako saliti.
За господина ГРКА / Песничка илустрација кафане ДРИНА
Вечери код »Дрине«
I
Љубоморан сам на траве твојих сања, на сунцокрете смеха, јa, створен од патњи и греха, болестан као Жерар де Нервал обесио бих се опрви фењер.
О звезде јесење, лимунови зелени! Како, како ову љубав да преживим?... Ноћи су жалосни гоблени бола и самоубилачке страве.
Први гавран уместо на спруд да слети нека дође из срца мога крв да пије.
II
Бејах ли психограф или само пароксиста, залутах самац у шумама душе. — Где су острвља за љубавне сање, јарболи моји, поломљено грање, од једара само крпе стоје. — О мисли, црни самостани, очи њене, очи Емилије Вивијани!
Што се као Клајст не убих са љубљеном женом ноћи оне кад је то желела, данас не бих лутао на лику са њеном сеном као пена бела.
Раде Драинац.
Часопис МИСАО Београд, 1928.
To Emilia Viviani
I
Madonna, wherefore hast thou sent to me Sweet-basil and mignonette? Embleming love and health, which never yet In the same wreath might be. Alas, and they are wet! Is it with thy kisses or thy tears? For never rain or dew Such fragrance drew From plant or flower—the very doubt endears My sadness ever new, The sighs I breathe, the tears I shed for thee.
II
Send the stars light, but send not love to me, In whom love ever made Health like a heap of embers soon to fade —
Percy Bysshe Shelley
После неколико сати, додатак:
Повремено долазим на овај форум да погледам шта има ново. Драго ми је што форум још увек живи, захваљујући неколицини учесника.
Видех да ме је Грк поменуо, па сам покушао да му се захвалим једним прилогом, који је требало да обухвати неколико области које га интересују, а да не промашим тему форума.
Најпре, ту је Раде Јовановић Драинац, Грков земљак.
Затим, у наслову је име једне, ваљда београдске, кафане Дрина.
Не знам где се кафана налазила, знаће то аутори „кафанске антологије“. Можда ће неко окачити и њену слику.
Атмосфера у песми није оптимистичка, али тако је то када се пије дан-ноћ и, после неколико мена и смена, се дочека јутро а да не знате ни где сте,ни зашто сте, али вама овлада племенита сета. А можда је, само, тада било модерно писати такве песме, по угледу на неке стране поете. Зато сам укуцао једно име из Ракине песме и на интернету дошао до Шелијеве песме двојнице.
А Грк је заљубљен у Енглезе и енглески језик, па окачих и ову другу песму да му буде лепше!
Иначе,хвала на питању, Грче, одлично сам, расположен сам, бавим се својим послом, читам само новине из 19. века, не знам шта се догађа на пољу политике, зато ми је варење, фала богу, уредно. И даље улажем у себе.
Понекад одем извечери у Савамалу, до Намћора, на зајечарско пиво.Купио сам и његове књиге.Дивим се његовој упорности да се сачувају неке приче и неке слике из Београда кога више нема, које смо и овде виђали. То ће бар остати трајно, а не као на нашем форуму где преовлађују невидљиве слике... Изгледа да ће на крају остати само то, јер како се пише Политици и Забавнику и они ће нестати као што су нестале и наше слике на интернету.
Поздрављам све људе, учеснике, били они активни, бивши, или само читаоци и гледаоци!
Ваш Милорад
Конфигурација терена, као и кућа здесна за коју мислим да и данас стоји прекопута Шарана, наводе ме на закључак да је у питању Његошева.
Јесте, то је то место. Проблематична је година. Дрвена кућа лево је тзв. "Дивана", једна од три најстарије куће у Земуну, али за њу се у књизи "Старо језгро Земуна II" каже да је срушена још 1912.
Обавезно погледајте овај шармантни филм из 1964!
Чудо је интернет! Ову слику сам ја поставио овде пре отприлике годину и по; дао ми ју је мој отац, затекао ју је међу својима али, колико се сећа, он је није сликао. Сада се извртела ко зна где и Гонзо ју је нашао па поново поставио овде.
Елем, година је 1966. а ево и слике још једном!
Pozdrav svima ...
Mislim da je fotograf Bert Hardi februara/marta 1953. godine u Beogradu,a da je Getty Images izvor.
Uslikao sam ovu fotku u izlogu RTS-a u Takovskoj ulici.
Mali harmonikasi su u dvoristu tadanje (rane '60-sete) OS "Slobodan Princip-Seljo" sa ulazom iz Njegoseve i Svetozara Markovica. Harmonikas koji sedi prvi desno, i malo je secen, buduci je dr. Milorad Pavlovic, nas poznati prof. infektologije u penziji. U pozadini gore iznad zida i krova kucice u kojoj je ziveo domar gimnazije, vidi se nesto [levo gore su prozori fiskulturne sale] od stare OS "Aleksa Santic" [sazidane 1905.g.]. Sada je na tom mestu nova [sazidana oko 1966.g.] zgrada OS "V. Ribnikar". Ranije smo na Forumu imali sliku upravo ovog mesta u dvoristu [tada III. muske gimnazije] sa parkiranim nemackim tenkovima i samohodkama.
A ovo je "to isto samo malo drugcije", iz malo bolje perspektive, gde mali Milorad nije secen a ubedljivija je i stara OS "A. Santic" u pozadini. Ovi djaci iz "Selje" su nas ovako zadirkivali: "Aleksa santa, probusena kanta". Ne secam se da smo im mi uzvracali valjda jerbo se s Principom nije nikako saliti.
Вечери код »Дрине«
I
Љубоморан сам на траве твојих сања,
на сунцокрете смеха,
јa, створен од патњи и греха,
болестан као Жерар де Нервал
обесио бих се о први фењер.
О звезде јесење, лимунови зелени!
Како, како ову љубав да преживим?...
Ноћи су жалосни гоблени
бола и самоубилачке страве.
Први гавран уместо на спруд да слети
нека дође из срца мога крв да пије.
II
Бејах ли психограф или само пароксиста,
залутах самац у шумама душе. —
Где су острвља за љубавне сање,
јарболи моји, поломљено грање,
од једара само крпе стоје. —
О мисли, црни самостани,
очи њене, очи Емилије Вивијани!
Што се као Клајст не убих са љубљеном женом
ноћи оне кад је то желела,
данас не бих лутао на лику са њеном сеном
као пена бела.
Раде Драинац.
Часопис МИСАО
Београд, 1928.
To Emilia Viviani
I
Madonna, wherefore hast thou sent to me
Sweet-basil and mignonette?
Embleming love and health, which never yet
In the same wreath might be.
Alas, and they are wet!
Is it with thy kisses or thy tears?
For never rain or dew
Such fragrance drew
From plant or flower—the very doubt endears
My sadness ever new,
The sighs I breathe, the tears I shed for thee.
II
Send the stars light, but send not love to me,
In whom love ever made
Health like a heap of embers soon to fade —
Percy Bysshe Shelley
После неколико сати, додатак:
Повремено долазим на овај форум да погледам шта има ново. Драго ми је што форум још увек живи, захваљујући неколицини учесника.
Видех да ме је Грк поменуо, па сам покушао да му се захвалим једним прилогом, који је требало да обухвати неколико области које га интересују, а да не промашим тему форума.
Најпре, ту је Раде Јовановић Драинац, Грков земљак.
Затим, у наслову је име једне, ваљда београдске, кафане Дрина.
Не знам где се кафана налазила, знаће то аутори „кафанске антологије“. Можда ће неко окачити и њену слику.
Атмосфера у песми није оптимистичка, али тако је то када се пије дан-ноћ и, после неколико мена и смена, се дочека јутро а да не знате ни где сте,ни зашто сте, али вама овлада племенита сета. А можда је, само, тада било модерно писати такве песме, по угледу на неке стране поете. Зато сам укуцао једно име из Ракине песме и на интернету дошао до Шелијеве песме двојнице.
А Грк је заљубљен у Енглезе и енглески језик, па окачих и ову другу песму да му буде лепше!
Иначе,хвала на питању, Грче, одлично сам, расположен сам, бавим се својим послом, читам само новине из 19. века, не знам шта се догађа на пољу политике, зато ми је варење, фала богу, уредно. И даље улажем у себе.
Понекад одем извечери у Савамалу, до Намћора, на зајечарско пиво.Купио сам и његове књиге.Дивим се његовој упорности да се сачувају неке приче и неке слике из Београда кога више нема, које смо и овде виђали. То ће бар остати трајно, а не као на нашем форуму где преовлађују невидљиве слике... Изгледа да ће на крају остати само то, јер како се пише Политици и Забавнику и они ће нестати као што су нестале и наше слике на интернету.
Поздрављам све људе, учеснике, били они активни, бивши, или само читаоци и гледаоци!
Ваш Милорад