Тезга "Брзе фотографије" је ординирала углавном на Малом Калемегдану, у време вашара и сличних догодовштина, одакле је крајем двадесетих, заједно са другим тезгама, шаторима и рингишилима, пресељена "испод бањичких винограда".
Дозвољавам себи једну допуну поводом фотографије „Државне маркарнице“.
Државна маркарница се пре Другог светског рата налазила у страћарама и баракама на углу Булевара војводе Мишића и Руске улице. На празном плацу с друге стране Руске улице, између некадашње Маркарнице и некадашње „Ковнице“ (касније металне индустрије „Рад“), можда баш 1940. године, раскрчен је коров и почела је градња нове зграде Маркарнице, избијањем рата, морала да се прекине. Тек после рата настављена је и завршена изградња зграде, у коју се Државна маркарница никад није уселила. Ту се једноставно разгаћио Институт за испитивање материјала СРС.
Интересантна је огромна хала са високим прозорима, слична оној у Заводу за израду новчаница у Топчидеру, у којој је највероватније требало да се налази штампарија марака и другиг вредносница. Бранко Жежељ, директор поменутог института, је ту халу (делимично) искористио за градњу и испитивање модела његових конструкција од преднапрегнутог бетона (хале Београдског сајма, новобеоградски солитери, мост у Новом Саду итд.) За то време поштанске и таксене марке су се штампале у Топчидеру (оне „дрпаве“) или код Курвоазјеа у Швајцарској (оне што су доносиле филателистичке девизе), а у страћаре и бараке некадашње Државне маркарнице дошло је неко предузеће. Неко. Не знам каква му је сврха била.
Дозвољавам себи једну допуну поводом фотографије „Државне маркарнице“.
Државна маркарница се пре Другог светског рата налазила у страћарама и баракама на углу Булевара војводе Мишића и Руске улице. На празном плацу с друге стране Руске улице, између некадашње Маркарнице и некадашње „Ковнице“ (касније металне индустрије „Рад“), можда баш 1940. године, раскрчен је коров и почела је градња нове зграде Маркарнице, избијањем рата, морала да се прекине. Тек после рата настављена је и завршена изградња зграде, у коју се Државна маркарница никад није уселила. Ту се једноставно разгаћио Институт за испитивање материјала СРС.
Интересантна је огромна хала са високим прозорима, слична оној у Заводу за израду новчаница у Топчидеру, у којој је највероватније требало да се налази штампарија марака и другиг вредносница. Бранко Жежељ, директор поменутог института, је ту халу (делимично) искористио за градњу и испитивање модела његових конструкција од преднапрегнутог бетона (хале Београдског сајма, новобеоградски солитери, мост у Новом Саду итд.) За то време поштанске и таксене марке су се штампале у Топчидеру (оне „дрпаве“) или код Курвоазјеа у Швајцарској (оне што су доносиле филателистичке девизе), а у страћаре и бараке некадашње Државне маркарнице дошло је неко предузеће. Неко. Не знам каква му је сврха била.
Mislim da se u pozadini vidi zgrada štamparije, nama poznatija kao Štamparija „Kultura”.
Redakcija i štamparija lista „Vreme” nalazila se tu sve dok je Milan Stojadinović nije kupio i sagradio novu zgradu 1938. godine u Dečanskoj.
Извињавам се, не уписах адресу локације, јер се уобичајено налази у имену фајла.
Ево неколико призора из 1937., па и два са капијом ка дворишном делу.
Gajo, iz koje knjige su ove slike?
Неколико већих које сам поставио на овој и претходним странама су из књиге Први у Србији (болница, Време, Брза фотографија...), а ове две сасвим доле, благо испране, су из новина Време. Имадох рецимо и једну симпатичну, о ископавању некакве мумије у дворишти Времена, али нисам успео да је ископам ових дана.
Pozdrav svima ...
Дозвољавам себи једну допуну поводом фотографије „Државне маркарнице“.
Државна маркарница се пре Другог светског рата налазила у страћарама и баракама на углу Булевара војводе Мишића и Руске улице. На празном плацу с друге стране Руске улице, између некадашње Маркарнице и некадашње „Ковнице“ (касније металне индустрије „Рад“), можда баш 1940. године, раскрчен је коров и почела је градња нове зграде Маркарнице, избијањем рата, морала да се прекине. Тек после рата настављена је и завршена изградња зграде, у коју се Државна маркарница никад није уселила. Ту се једноставно разгаћио Институт за испитивање материјала СРС.
Интересантна је огромна хала са високим прозорима, слична оној у Заводу за израду новчаница у Топчидеру, у којој је највероватније требало да се налази штампарија марака и другиг вредносница. Бранко Жежељ, директор поменутог института, је ту халу (делимично) искористио за градњу и испитивање модела његових конструкција од преднапрегнутог бетона (хале Београдског сајма, новобеоградски солитери, мост у Новом Саду итд.) За то време поштанске и таксене марке су се штампале у Топчидеру (оне „дрпаве“) или код Курвоазјеа у Швајцарској (оне што су доносиле филателистичке девизе), а у страћаре и бараке некадашње Државне маркарнице дошло је неко предузеће. Неко. Не знам каква му је сврха била.
ДУНДО, 18.6.2009. Скајскрејперсити...
Tekst ispod slike u članku
Hvala Miloradu ... Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
Дозвољавам себи једну допуну поводом фотографије „Државне маркарнице“.
Државна маркарница се пре Другог светског рата налазила у страћарама и баракама на углу Булевара војводе Мишића и Руске улице. На празном плацу с друге стране Руске улице, између некадашње Маркарнице и некадашње „Ковнице“ (касније металне индустрије „Рад“), можда баш 1940. године, раскрчен је коров и почела је градња нове зграде Маркарнице, избијањем рата, морала да се прекине. Тек после рата настављена је и завршена изградња зграде, у коју се Државна маркарница никад није уселила. Ту се једноставно разгаћио Институт за испитивање материјала СРС.
Интересантна је огромна хала са високим прозорима, слична оној у Заводу за израду новчаница у Топчидеру, у којој је највероватније требало да се налази штампарија марака и другиг вредносница. Бранко Жежељ, директор поменутог института, је ту халу (делимично) искористио за градњу и испитивање модела његових конструкција од преднапрегнутог бетона (хале Београдског сајма, новобеоградски солитери, мост у Новом Саду итд.) За то време поштанске и таксене марке су се штампале у Топчидеру (оне „дрпаве“) или код Курвоазјеа у Швајцарској (оне што су доносиле филателистичке девизе), а у страћаре и бараке некадашње Државне маркарнице дошло је неко предузеће. Неко. Не знам каква му је сврха била.
ДУНДО, 18.6.2009. Скајскрејперсити...
Допуна допуне...
Горепоменута хала и испитивање.
Obrenovac - april 1937.
Pozdrav svima ...
Pozdrav svima ...
А јел' ово беше у Коларчевој?
Mislim da se u pozadini vidi zgrada štamparije, nama poznatija kao Štamparija „Kultura”.
Redakcija i štamparija lista „Vreme” nalazila se tu sve dok je Milan Stojadinović nije kupio i sagradio novu zgradu 1938. godine u Dečanskoj.
Извињавам се, не уписах адресу локације, јер се уобичајено налази у имену фајла.
Ево неколико призора из 1937., па и два са капијом ка дворишном делу.
Gajo, iz koje knjige su ove slike?
А јел' ово беше у Коларчевој?
Mislim da se u pozadini vidi zgrada štamparije, nama poznatija kao Štamparija „Kultura”.
Redakcija i štamparija lista „Vreme” nalazila se tu sve dok je Milan Stojadinović nije kupio i sagradio novu zgradu 1938. godine u Dečanskoj.
Извињавам се, не уписах адресу локације, јер се уобичајено налази у имену фајла.
Ево неколико призора из 1937., па и два са капијом ка дворишном делу.
Gajo, iz koje knjige su ove slike?
Неколико већих које сам поставио на овој и претходним странама су из књиге Први у Србији (болница, Време, Брза фотографија...), а ове две сасвим доле, благо испране, су из новина Време. Имадох рецимо и једну симпатичну, о ископавању некакве мумије у дворишти Времена, али нисам успео да је ископам ових дана.