Црква није оштећена у бомбардовањима 1944. године, овај крај није имао потенцијалних мета а није било ни колатералне штете. Када су у јесен 1944. године видели да је пад Београда неминовност, земунске Швабе (треба схватити да ово није погрдан израз, тако су они себе звали а и сада се називају подунавским Швабама) су се масовно повукле из Земуна за Аустрију, са собом су понели и све покретне ствари из цркве. Црква је у периоду од 1944. до 1955. била напуштена јер није било верника, ни свештеника. Оно мало што их је остало није хтело да изазива судбину и обилази напуштену цркву. Како је цео крај био напуштен населили су га колоности из Босне, Лике, Кордуна, Баније и околних крајева. Треба се вратити у то време и сагледати тадашњу ситуацију. Колонисти су побегли из НДХ која је починила стравичне ствари, да немешам сад политику у форум али познато је колико је било убистава, мучења, покрштавања и сличних ствари, све то је практично омогућила Немачка, како су ту људи могли да гледају са симпатијама на немачку цркву? То су били у већини неуку људи од којих је свако изгубио по пола породице... сурова времена доводе до сурових дела. Могло би се поставити питање где су земунске џамије, било их је бар 16. Исте те Швабе су их све срушиле по преузимању Земуна од Турака, последња је срушена ради изградње цркве Девице Марије поред данашњег МУПа. Ту цркву као и контумачку и фрањевачки самостан нико није дирао, часне сестре су остале да раде у болници и остављене су им њихове просторије. Нисам за то да се ичији споменици руше а ова црква јесте била споменик, али мислим да се овај пример превише злоупотребљава, моје мишљење, не морају сви да се сложе...
мало удавих, али Земун је то, шта да радим...
Хвала на обртању фотографије, никад нисам имао око за то. Није дављење - прва два разреда сам завршио у ОШ Петар Кочић.
Елем, уважавајући послератну ситуацију и осећања разорених породица и будући такође против да се било какав пример злоупотребљава, остаје чињеница да је црква непотребно срушена, тамошње гробље преорано, синагоге необновљене или претворене у кафиће, цркве у позоришта и слично.... Моја поента била је да ме је овај веома леп призор подсетио на општи немар, непоштовање, небриггу. Није у питању само Земун или Београд.
Занимљива информација о толиком броју џамија у Земуну, а судбина им је на несрећу била као и судбина оних у Београду. Жалосно.
Узгред, црква Свете тројице у Добановачкој/Светотројчинској око 1935.
Црква није оштећена у бомбардовањима 1944. године, овај крај није имао потенцијалних мета а није било ни колатералне штете. Када су у јесен 1944. године видели да је пад Београда неминовност, земунске Швабе (треба схватити да ово није погрдан израз, тако су они себе звали а и сада се називају подунавским Швабама) су се масовно повукле из Земуна за Аустрију, са собом су понели и све покретне ствари из цркве. Црква је у периоду од 1944. до 1955. била напуштена јер није било верника, ни свештеника. Оно мало што их је остало није хтело да изазива судбину и обилази напуштену цркву. Како је цео крај био напуштен населили су га колоности из Босне, Лике, Кордуна, Баније и околних крајева. Треба се вратити у то време и сагледати тадашњу ситуацију. Колонисти су побегли из НДХ која је починила стравичне ствари, да немешам сад политику у форум али познато је колико је било убистава, мучења, покрштавања и сличних ствари, све то је практично омогућила Немачка, како су ту људи могли да гледају са симпатијама на немачку цркву? То су били у већини неуку људи од којих је свако изгубио по пола породице... сурова времена доводе до сурових дела. Могло би се поставити питање где су земунске џамије, било их је бар 16. Исте те Швабе су их све срушиле по преузимању Земуна од Турака, последња је срушена ради изградње цркве Девице Марије поред данашњег МУПа. Ту цркву као и контумачку и фрањевачки самостан нико није дирао, часне сестре су остале да раде у болници и остављене су им њихове просторије. Нисам за то да се ичији споменици руше а ова црква јесте била споменик, али мислим да се овај пример превише злоупотребљава, моје мишљење, не морају сви да се сложе... Мало удавих, али Земун је то, шта да радим...
Хвала на корисним информацијама. Иначе управник Земуна за време Окупације био је фолксдојчер, близак пријатељ са Недићем који није дозволио усташама да одводе Србе нити да руше и пљачкају православне храмове и гробља по Земуну...
Адвокат Ханс Мозер је 2,5 године био управник Земуна за време 2. СР, помоћник му је био индустријалац Адам Филиповић. Обојица после рата проглашена због тога сарадницима окупатора. Свим Мозеровима је конфискована имовима учључујући и Винарију Мозер (касније Навип). Власник винарије Бруно Мозер је 1942. под изговором пословног пута отишао за Турску а одатле за Ј. Америку. Адама Филиповића су ухапсили 1944. Стрељан је не зна се тачно када и где. Као што рекох тешка времена....
Fala Topcidere! Strasna fotka! Da nije Ruske crkvice [i natpisa na poledjini] ili obrnuto ostalo bi neprepoznatljivo. Ova fotka olaksava da se utone u misli o tome kakao je Tasmajdan izgledao pre 100-200 godina. Pozdrav ....
Sredinom sedamdesetih u srpskoj arhitekturi ističe se grupa tada mladih arhitekata, koju čine Mustafa Musić (rođ. 1949), Marjan Čehovin (rođ. 1950) i Dejan David Ećimović (1948-2002), bez sumnje jedna među najznačajnijim ličnostima na srpskoj avangardnoj arhitektonskoj sceni tog vremena. Zajedno sa Slobodanom Maldinijem (rođ. 1956) i Stevanom Žutićem (rođ. 1954), delovali su kao grupa »MEČ«. Ova grupa je načinila prvi pomak u srpskoj arhitekturi prema tada nastalom i razvijajućem postmodernizmu. Prema Dejanu Davidu Ećimoviću: »Bilo je to krajem sedamdesetih, kada aktivnosti grupe – upoređene s maticom zbivanja (u srpskoj arhitekturi) – imaju marginalnu poziciju. Međutim, ne možemo ih samo zbog toga videti kao slučajnost ili »odstupanje od pravila«. Jer, dalji tok događaja pokazao je suprotno«.
O radu grupe MEČ istoričarka umetnosti Biljana Tomić piše: "Kada se sredinom sedamdesetih godina izdvojila grupa mladih arhitekata na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, njihova pojava predstavljala je činjenicu svesnog pomaka, oslobođenost mišljenja i stavova, autonomnost rada. Mustafa Musić i Marjan Čehovin prvom samostalnom izložbom učinili su početni korak. 1980. godine, formirana je grupa arhitekata u proširenom sastavu, zajedno sa Dejanom Ećimovićem, Slobodanom Maldinijem i Stevanom Žutićem. 1980. i narednegodine bile su svesno sukobljavanje sa tradicijom modernizma, predano i zaneseno. Vraćanje ka izvorima arhitekture, istraživanjima osnova njene sadašnjosti, prošlosti, budućnosti... Mnoge skice, crteži, makete i tekstovi postaju proglasi individualnog viđenja i mišljenja o arhitekturi, članova ove grupe arhitekata, istovremeno bliskih i različitih, srazmerno mogućnostima za različitosti u ovom vremenu.
Budući da je delovala prema principu »...ako želiš da prihvatiš prvo pravilo arhitekture, onda ga prekrši...« (Bernard Tšumi), grupa »MEČ« je kritikovana sa svih strana, a najviše od akademskog kruga sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i levih politički glasila, kao što je bio partijski list »Komunist«, za koji je kritike pisao tadašnji komunistički aktivista i arhitektonski »kritizer« Aleksandar Milenković. Milenković je grupu »MEČ« optuživao za »desničarski i antisocijalistički stav u arhitekturi, koji bi društvo trebalo da saseče u korenu«. Kulminacija u otporu konzervativne javnosti prema ovoj avangardnoj grupi dostignuta je kada je naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta, na čelu sa tadašnjim dekanom Borkom Novakovićem, uputilo zvaničan demarš uredništvu časopisa »I.T. Novine« zbog pisanja o grupi »MEČ« i afirmacije njihovih stavova . Tim povodom je sa arhitektonskim kritičarem i autorom brojnih tekstova o grupi »MEČ« Zoranom Manevićem dekan održao »informativni razgovor«, a od njega je traženo da uputi izvinjenje kolektivu Arhitektonskog fakulteta. Na nastavnom veću fakulteta iznet je predlog da se traži saglasnost Gradskog komiteta Saveza komunista da arhitektima pripadnicima grupe MEČ budu oduzete diplome o završenom Arhitektonskom fakultetu u Beogeadu.
Bez obzira na represiju etabliranih arhitektonskih krugova i prepreke na koje je nailazila u delu konzervativne arhitektonske javnosti, uključujući i Arhitektonski fakultet u Beogradu, grupa »MEČ« je realizovala nekoliko arhitektonskih instalacija. Među njima, najznačajnije su instalacije koje su u sebi sadržavale simbolične poruke: »Jonski stub u modernoj kolonadi« ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu, 1981. godine. i instalacije »Forum – crvenim klinom protiv belih« u Knez Mihajlovoj ulici, koja je izgrađena povodom izložbe »Grad u reinkarnaciji«, 1982. godine. Crveni klin ispred palate Srpske akademije nauka i umetnosti iritirao je akademike, zbog čijih prigovora je ova instalacija demontirana i odneta po hitnom postupku, uz obrazloženje "da smeta pešačkom saobraćaju". Grupa je bila izuzetno aktivna na planu takozvane »crtane arhitekture«, organizujući izložbe svojih nerealizovanih projekata i zamišljenih arhitektonskih konkursa u najznačajnijim kulturnim centrima tadašnje Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu i Ljubljani ali i van zemlje (Austrija, Poljska, Švajcarska).
Једно питање за познаваоце београдске тврђаве, а у име бројних шетача истом: да ли је она реконструисана према стању у неком одређеном тренутку (на пример из 1739. године) или је слободнија комбинација елемената из разних епоха?
Једно питање за познаваоце београдске тврђаве, а у име бројних шетача истом: да ли је она реконструисана према стању у неком одређеном тренутку (на пример из 1739. године) или је слободнија комбинација елемената из разних епоха?
Основа данашње реконструкције тврђаве је стање после 1740. године - Аустријанци су на основу мировног уговора морали да поруше све што су направили, а Турци су уз мале измене обновили бедеме. Једино што је остало иза Аустријанаца из тог периода су Римски бунар, Барутана у Доњем граду и Капија Карла Шестог.
Ипак, на неким местима бедемима данашњи рестауратори дали су изглед из ранијих епоха - рецимо, Диздарева кула, Кула Јакшића (реконструкција из 1935-36. с обзиром да је оригинална срушена пар стотина година раније) и још неки елементи из времена деспота Стефана Лазаревића, или тачније, из 15.-тог века. Уз то, куле Зиндан-капије су потпуно промениле изглед - у већ поменутом периоду 1935-36. затворене су са задње стране (дата им је кружна форма) и добиле су круниште.
Црква није оштећена у бомбардовањима 1944. године, овај крај није имао потенцијалних мета а није било ни колатералне штете. Када су у јесен 1944. године видели да је пад Београда неминовност, земунске Швабе (треба схватити да ово није погрдан израз, тако су они себе звали а и сада се називају подунавским Швабама) су се масовно повукле из Земуна за Аустрију, са собом су понели и све покретне ствари из цркве. Црква је у периоду од 1944. до 1955. била напуштена јер није било верника, ни свештеника. Оно мало што их је остало није хтело да изазива судбину и обилази напуштену цркву. Како је цео крај био напуштен населили су га колоности из Босне, Лике, Кордуна, Баније и околних крајева. Треба се вратити у то време и сагледати тадашњу ситуацију. Колонисти су побегли из НДХ која је починила стравичне ствари, да немешам сад политику у форум али познато је колико је било убистава, мучења, покрштавања и сличних ствари, све то је практично омогућила Немачка, како су ту људи могли да гледају са симпатијама на немачку цркву? То су били у већини неуку људи од којих је свако изгубио по пола породице... сурова времена доводе до сурових дела. Могло би се поставити питање где су земунске џамије, било их је бар 16. Исте те Швабе су их све срушиле по преузимању Земуна од Турака, последња је срушена ради изградње цркве Девице Марије поред данашњег МУПа. Ту цркву као и контумачку и фрањевачки самостан нико није дирао, часне сестре су остале да раде у болници и остављене су им њихове просторије. Нисам за то да се ичији споменици руше а ова црква јесте била споменик, али мислим да се овај пример превише злоупотребљава, моје мишљење, не морају сви да се сложе...
мало удавих, али Земун је то, шта да радим...
Хвала на обртању фотографије, никад нисам имао око за то. Није дављење - прва два разреда сам завршио у ОШ Петар Кочић.
Елем, уважавајући послератну ситуацију и осећања разорених породица и будући такође против да се било какав пример злоупотребљава, остаје чињеница да је црква непотребно срушена, тамошње гробље преорано, синагоге необновљене или претворене у кафиће, цркве у позоришта и слично.... Моја поента била је да ме је овај веома леп призор подсетио на општи немар, непоштовање, небриггу. Није у питању само Земун или Београд.
Занимљива информација о толиком броју џамија у Земуну, а судбина им је на несрећу била као и судбина оних у Београду. Жалосно.
Узгред, црква Свете тројице у Добановачкој/Светотројчинској око 1935.
Црква није оштећена у бомбардовањима 1944. године, овај крај није имао потенцијалних мета а није било ни колатералне штете. Када су у јесен 1944. године видели да је пад Београда неминовност, земунске Швабе (треба схватити да ово није погрдан израз, тако су они себе звали а и сада се називају подунавским Швабама) су се масовно повукле из Земуна за Аустрију, са собом су понели и све покретне ствари из цркве. Црква је у периоду од 1944. до 1955. била напуштена јер није било верника, ни свештеника. Оно мало што их је остало није хтело да изазива судбину и обилази напуштену цркву. Како је цео крај био напуштен населили су га колоности из Босне, Лике, Кордуна, Баније и околних крајева. Треба се вратити у то време и сагледати тадашњу ситуацију. Колонисти су побегли из НДХ која је починила стравичне ствари, да немешам сад политику у форум али познато је колико је било убистава, мучења, покрштавања и сличних ствари, све то је практично омогућила Немачка, како су ту људи могли да гледају са симпатијама на немачку цркву? То су били у већини неуку људи од којих је свако изгубио по пола породице... сурова времена доводе до сурових дела. Могло би се поставити питање где су земунске џамије, било их је бар 16. Исте те Швабе су их све срушиле по преузимању Земуна од Турака, последња је срушена ради изградње цркве Девице Марије поред данашњег МУПа. Ту цркву као и контумачку и фрањевачки самостан нико није дирао, часне сестре су остале да раде у болници и остављене су им њихове просторије. Нисам за то да се ичији споменици руше а ова црква јесте била споменик, али мислим да се овај пример превише злоупотребљава, моје мишљење, не морају сви да се сложе... Мало удавих, али Земун је то, шта да радим...
Хвала на корисним информацијама. Иначе управник Земуна за време Окупације био је фолксдојчер, близак пријатељ са Недићем који није дозволио усташама да одводе Србе нити да руше и пљачкају православне храмове и гробља по Земуну...
Адвокат Ханс Мозер је 2,5 године био управник Земуна за време 2. СР, помоћник му је био индустријалац Адам Филиповић. Обојица после рата проглашена због тога сарадницима окупатора. Свим Мозеровима је конфискована имовима учључујући и Винарију Мозер (касније Навип). Власник винарије Бруно Мозер је 1942. под изговором пословног пута отишао за Турску а одатле за Ј. Америку. Адама Филиповића су ухапсили 1944. Стрељан је не зна се тачно када и где. Као што рекох тешка времена....
Pozdrav svima ...
O radu grupe MEČ istoričarka umetnosti Biljana Tomić piše: "Kada se sredinom sedamdesetih godina izdvojila grupa mladih arhitekata na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, njihova pojava predstavljala je činjenicu svesnog pomaka, oslobođenost mišljenja i stavova, autonomnost rada. Mustafa Musić i Marjan Čehovin prvom samostalnom izložbom učinili su početni korak. 1980. godine, formirana je grupa arhitekata u proširenom sastavu, zajedno sa Dejanom Ećimovićem, Slobodanom Maldinijem i Stevanom Žutićem. 1980. i narednegodine bile su svesno sukobljavanje sa tradicijom modernizma, predano i zaneseno. Vraćanje ka izvorima arhitekture, istraživanjima osnova njene sadašnjosti, prošlosti, budućnosti... Mnoge skice, crteži, makete i tekstovi postaju proglasi individualnog viđenja i mišljenja o arhitekturi, članova ove grupe arhitekata, istovremeno bliskih i različitih, srazmerno mogućnostima za različitosti u ovom vremenu.
Budući da je delovala prema principu »...ako želiš da prihvatiš prvo pravilo arhitekture, onda ga prekrši...« (Bernard Tšumi), grupa »MEČ« je kritikovana sa svih strana, a najviše od akademskog kruga sa Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i levih politički glasila, kao što je bio partijski list »Komunist«, za koji je kritike pisao tadašnji komunistički aktivista i arhitektonski »kritizer« Aleksandar Milenković. Milenković je grupu »MEČ« optuživao za »desničarski i antisocijalistički stav u arhitekturi, koji bi društvo trebalo da saseče u korenu«. Kulminacija u otporu konzervativne javnosti prema ovoj avangardnoj grupi dostignuta je kada je naučno-nastavno veće Arhitektonskog fakulteta, na čelu sa tadašnjim dekanom Borkom Novakovićem, uputilo zvaničan demarš uredništvu časopisa »I.T. Novine« zbog pisanja o grupi »MEČ« i afirmacije njihovih stavova . Tim povodom je sa arhitektonskim kritičarem i autorom brojnih tekstova o grupi »MEČ« Zoranom Manevićem dekan održao »informativni razgovor«, a od njega je traženo da uputi izvinjenje kolektivu Arhitektonskog fakulteta. Na nastavnom veću fakulteta iznet je predlog da se traži saglasnost Gradskog komiteta Saveza komunista da arhitektima pripadnicima grupe MEČ budu oduzete diplome o završenom Arhitektonskom fakultetu u Beogeadu.
Bez obzira na represiju etabliranih arhitektonskih krugova i prepreke na koje je nailazila u delu konzervativne arhitektonske javnosti, uključujući i Arhitektonski fakultet u Beogradu, grupa »MEČ« je realizovala nekoliko arhitektonskih instalacija. Među njima, najznačajnije su instalacije koje su u sebi sadržavale simbolične poruke: »Jonski stub u modernoj kolonadi« ispred Studentskog kulturnog centra u Beogradu, 1981. godine. i instalacije »Forum – crvenim klinom protiv belih« u Knez Mihajlovoj ulici, koja je izgrađena povodom izložbe »Grad u reinkarnaciji«, 1982. godine. Crveni klin ispred palate Srpske akademije nauka i umetnosti iritirao je akademike, zbog čijih prigovora je ova instalacija demontirana i odneta po hitnom postupku, uz obrazloženje "da smeta pešačkom saobraćaju". Grupa je bila izuzetno aktivna na planu takozvane »crtane arhitekture«, organizujući izložbe svojih nerealizovanih projekata i zamišljenih arhitektonskih konkursa u najznačajnijim kulturnim centrima tadašnje Jugoslavije: Beogradu, Zagrebu i Ljubljani ali i van zemlje (Austrija, Poljska, Švajcarska).
Основа данашње реконструкције тврђаве је стање после 1740. године - Аустријанци су на основу мировног уговора морали да поруше све што су направили, а Турци су уз мале измене обновили бедеме. Једино што је остало иза Аустријанаца из тог периода су Римски бунар, Барутана у Доњем граду и Капија Карла Шестог.
Ипак, на неким местима бедемима данашњи рестауратори дали су изглед из ранијих епоха - рецимо, Диздарева кула, Кула Јакшића (реконструкција из 1935-36. с обзиром да је оригинална срушена пар стотина година раније) и још неки елементи из времена деспота Стефана Лазаревића, или тачније, из 15.-тог века. Уз то, куле Зиндан-капије су потпуно промениле изглед - у већ поменутом периоду 1935-36. затворене су са задње стране (дата им је кружна форма) и добиле су круниште.
Pozdrav svima ...