O tome da li Srbiji treba železnica ili ne vodila se žestoka rasprava i u Skupštini i u ondašnjoj štampi. U Skupštini su opozicione stranke; Liberalna i Radikalna, bile protiv, dok su Naprednjaci, koji su u osamdesetim godinama bili na vlasti zagovarali izgradnju železnice. U skupštini je stavove opozicije zastupao jedan od najinteresantnijih srpskih političara u sedamdesetim godinama devetnaestog veka, bivši predsednik vlade, liberal, Ljubomir Kaljević, a u štampi, socijalistički list Radnik. Razlozi opozicije bili su, kako ovu "polemiku" sažima Latinka Perović, sasvim ukratko, ovi. "Jednoj zemlji koja je u privrednom pogledu tako nerazvijena kao Srbija, jednoj zemlji bez trgovine i bez industrije, koja se isključivo bavi stočarstvom i zemljoradnjom, i to još na primitivan način, takvoj zemlji železnica nije preko potrebna. Od naše železnice više bi koristi videli naši neprijatelji, Austrija i Turska, nego mi sami. Austrija bi se koristila našom železnicom da nas ekonomski osvoji; Turska, kad bi jednom vezala svoju železnicu s našom, mogla bi, u slučaju rata, brzo i lako bacati svoje trupe na našu granicu. Što je glavno, železnica se u prvo vreme ne bi isplaćivala; mi bismo svake godine imali veliki manjak da pokrivamo, i izdržavanje železnice tako bi nas finansijski iscrplo, da godinama ne bismo mogli misliti na rat". Nasuprot ovim razlozima opozicije, naprednjačka vlada je isticala, da se "bez železnice naša privreda ne može podići na viši stupanj, da će se železnica već prvih godina mnogo više isplaćivati nego što opozicija pretpostavlja, da su Austrija i Turska već odlučile da grade železničku prugu koja će vezati Balkan s Evropom, i da zato moramo i mi graditi železnicu, ako nećemo da nas svetski saobraćaj između Istoka i Zapada obiđe".
Železnica je, ipak, izgrađena 1882. a dve godine kasnije u Beogradu je podignuta jedna od najlepših železničkih stanica u ovom delu evrope. Zgradu je prema skicama bečkog arhitekte fon Šlihta, ili, verovatnije, fon Flatiha, projektovao 1884. godine Dragutin Milutinović (1840-1900) Milutinović je studdije arhitekture završio u Berlinu 1865. godine, a zatim i politehniku u Karlsrueu, 1868. Radio je kao inženjer u Ministarstvu građevina od 1872. godine, a od 1882. predavao je arhitekturu na Velikoj školi u Beogradu. Zgrada Beogradske železničke stanice je po svojim proporcijama i specifičnom stvaralačkom izrazu u kome se skladno kombinuju "eklektični renesans" i neoklasicizam, uprkos izvesnim sumnjama, "neosporno samostalno delo arh. Milutinovića".
Опет, Александар Тијанић се за сваку реч борио као да је рудник злата. А волео је да се мисли да и он пише као од шале. Узео је од Тиркета тај манир, али никад нисам срео новинара који се тако темељно обавештавао о људима о којима је писао, и то углавном немилосрдно. Проводио је време с различитим светом, а дозвољавао да га на нешто наговоре само они за које је он држао да су томе дорасли. У оној фази кад је писао колумну у сплитској Недељној Далмацији јутарњу кафу је редовно пио са Николом Ђорђевићем, данас помало заборављеним, али једним од најбољих наших новинара истраживача.Никола је био човек невероватне ерудиције. Кад је, читајући тада светски бестселер Име руже, уочио неке материјалне грешке које је направио Умберто Еко, сео је и тада најзаузетијем писцу на свету написао писмо. За десетак дана на столу у Шуматовцу је био одговор: Еко се извињавао сињору Николи за грешку и захваљивао на труду. И тако би Тијанић у кафанској башти бескомпромисно излагао своје тезе, а Никола их потркесавао или одбацивао. Људи за околним столовима би слушали ту рафалну размену речи. Тијанић је увек био гласнији, али сутра, кад би изашла колумна, јасно се видело да је добар део оних Николиних речи које је као грубо одбацивао увео у текст. Сто пута сам се и сам с њим спорио, али никад нисам приметио да је одбацио добру идеју, без обзира што би је на прву лопту одгуривао с неком врстом играног презира. Рођени вођа. Све је дакле било његово, али он је у сваком тренутку знао од кога је шта узео.
Ово је, свакако, хотел Српски краљ у првобитној верзији. Врачарска задруга била је власник, а табла хотела је можда на бочном улазу са друге стране. Овде ми је најзанимљивија првобитна зимска башта, коју до сада нисам видео: начињена од кованог гвожђа и стакла, као и многи слични павиљони у Европи тог доба. Мало је излазила на коловоз...
... video, Putniče, video, nego se malo zaboravilo ... i u varijanti koju je stavio LepiGaja i u ovoj šarenoj ... stavljao Kasina i jednu i drugu poodavno ... naravno, nije zgoreg da se ponovi, dapače - em se obrisalo, em zaboravilo - a i kako bi se Kasina inače oglasio ...
Ово је, свакако, хотел Српски краљ у првобитној верзији. Врачарска задруга била је власник, а табла хотела је можда на бочном улазу са друге стране. Овде ми је најзанимљивија првобитна зимска башта, коју до сада нисам видео: начињена од кованог гвожђа и стакла, као и многи слични павиљони у Европи тог доба. Мало је излазила на коловоз...
... video, Putniče, video, nego se malo zaboravilo ... i u varijanti koju je stavio LepiGaja i u ovoj šarenoj ... stavljao Kasina i jednu i drugu poodavno ... naravno, nije zgoreg da se ponovi, dapače - em se obrisalo, em zaboravilo - a i kako bi se Kasina inače oglasio ...
Slavija, početak Makenzijeve ulice
Ulica Sv.Save, desno palata Nuncijata
Parna strana Makenzijeve, od Malajničke prema Mutapovoj. Desno - Savinačka kasina
Čuburska ulica, oko 1930. godine
O tome da li Srbiji treba železnica ili ne vodila se žestoka rasprava i u Skupštini i u ondašnjoj štampi. U Skupštini su opozicione stranke; Liberalna i Radikalna, bile protiv, dok su Naprednjaci, koji su u osamdesetim godinama bili na vlasti zagovarali izgradnju železnice. U skupštini je stavove opozicije zastupao jedan od najinteresantnijih srpskih političara u sedamdesetim godinama devetnaestog veka, bivši predsednik vlade, liberal, Ljubomir Kaljević, a u štampi, socijalistički list Radnik. Razlozi opozicije bili su, kako ovu "polemiku" sažima Latinka Perović, sasvim ukratko, ovi. "Jednoj zemlji koja je u privrednom pogledu tako nerazvijena kao Srbija, jednoj zemlji bez trgovine i bez industrije, koja se isključivo bavi stočarstvom i zemljoradnjom, i to još na primitivan način, takvoj zemlji železnica nije preko potrebna. Od naše železnice više bi koristi videli naši neprijatelji, Austrija i Turska, nego mi sami. Austrija bi se koristila našom železnicom da nas ekonomski osvoji; Turska, kad bi jednom vezala svoju železnicu s našom, mogla bi, u slučaju rata, brzo i lako bacati svoje trupe na našu granicu. Što je glavno, železnica se u prvo vreme ne bi isplaćivala; mi bismo svake godine imali veliki manjak da pokrivamo, i izdržavanje železnice tako bi nas finansijski iscrplo, da godinama ne bismo mogli misliti na rat". Nasuprot ovim razlozima opozicije, naprednjačka vlada je isticala, da se "bez železnice naša privreda ne može podići na viši stupanj, da će se železnica već prvih godina mnogo više isplaćivati nego što opozicija pretpostavlja, da su Austrija i Turska već odlučile da grade železničku prugu koja će vezati Balkan s Evropom, i da zato moramo i mi graditi železnicu, ako nećemo da nas svetski saobraćaj između Istoka i Zapada obiđe".
Železnica je, ipak, izgrađena 1882. a dve godine kasnije u Beogradu je podignuta jedna od najlepših železničkih stanica u ovom delu evrope. Zgradu je prema skicama bečkog arhitekte fon Šlihta, ili, verovatnije, fon Flatiha, projektovao 1884. godine Dragutin Milutinović (1840-1900) Milutinović je studdije arhitekture završio u Berlinu 1865. godine, a zatim i politehniku u Karlsrueu, 1868. Radio je kao inženjer u Ministarstvu građevina od 1872. godine, a od 1882. predavao je arhitekturu na Velikoj školi u Beogradu. Zgrada Beogradske železničke stanice je po svojim proporcijama i specifičnom stvaralačkom izrazu u kome se skladno kombinuju "eklektični renesans" i neoklasicizam, uprkos izvesnim sumnjama, "neosporno samostalno delo arh. Milutinovića".
Прокоп 1933.
Ово је, свакако, хотел Српски краљ у првобитној верзији. Врачарска задруга била је власник, а табла хотела је можда на бочном улазу са друге стране. Овде ми је најзанимљивија првобитна зимска башта, коју до сада нисам видео: начињена од кованог гвожђа и стакла, као и многи слични павиљони у Европи тог доба. Мало је излазила на коловоз...
... video, Putniče, video, nego se malo zaboravilo
Ово је, свакако, хотел Српски краљ у првобитној верзији. Врачарска задруга била је власник, а табла хотела је можда на бочном улазу са друге стране. Овде ми је најзанимљивија првобитна зимска башта, коју до сада нисам видео: начињена од кованог гвожђа и стакла, као и многи слични павиљони у Европи тог доба. Мало је излазила на коловоз...
... video, Putniče, video, nego se malo zaboravilo