... kad smo već na Terazijama, da iskoristim priliku ...
... nastanak, pa i sam naziv Kasine, bio je predmet pažnje više istraživiča i hroničara beogradskih kafana i hotela, ali je ipak dosta toga ostalo nepoznato, pobrkano, pa i pogrešno protumačeno. Za mene je Kasina naravno bila (i ostala) poseban istraživački izazov, a sve baš nije moglo ni u knjigu ...
... Kasina je jedan od prvih beogradskih hotela i najstariji postojeći hotel pod istim imenom i od samog početka nalazi se na istom mestu – na sred Terazija. Podignut je 1857. godine na lokaciji nekadašnjeg Seljačkog hana. Iako danas zvuči pomalo neobično, ovaj naziv je potpuno priličio u tursko vreme, pošto na Terazijama početkom XIX veka nije bilo ni traga ni glasa o nekakvom urbanom izgledu i gradu – mahom šikare, staze i bogaze, na početku džade ka Carigradu, odnosno Kragujevcu. I sama gostionica (preteča hotela) bila je prizemna kuća sa kafanom, četiri gostinske sobe i štalom za zaprege i kočije. Mesto gde su seljaci odmarali i konačili pre ulaska u Grad, kroz Stambol kapiju koja se nalazila pored današnjeg spomenika knezu Mihailu.
Nema potpuno pouzdanih podataka ko je zapravo sagradio prvobitnu zgradu Kasine, ali se pretpostavlja da su to bili braća Stevan i Petar Lukić iz Velikog sela kraj Beograda. U svakom slučaju, prema dostupnim saznanjima, 1860. godine kao vlasnik bio je upisan jedan od braće - Stevan Lukić, po zanimanju činovnik. Zakupac ovog lokala od 15. Juna 1857. i naredne četiri godine bio je Todor Marković, ugostitelj ovdašnji, a podanik austrijski i to je period kada se u sklopu kafane formira - posebno odvojena sala sa čitaonicom – kasina (klub) samo za za članove. Tako bezimena gostionica bi prozvana - Kasina.
Međutim, priča zapravo počinje još u Vozarevićevoj knjigoveznici 1929. godine, koja je bila i knjižara, ali istovremeno čitaonica, i praktično jedino javno mesto, a da nije mehana i kafana, gde su, pismen svet, kao i ljudi željni novih saznanja, mogli da se okupe i razmene misli. Na tom istom mestu, malo poviše Saborne crkve u Kralja Petra, formirano je 15. februra 1932. godine Čitalište. Ustvari, to je bila prva srpska javna biblioteka, osnovana pod visokim pokroviteljstvom knjaževog brata Jevrema Obrenovića i osvećena od strane beogradskog protojereja Milosava Popovića, što samo govori o značaju koji je ova institucija imala od svog samog početka. Kako Srbija u to vreme još nije imala svoje zakonodavstvo, pa ni državu u pravom smislu, biblioteka nije bila zvanična ustanova. Ipak, bila je pod patronatom visokih srpskih veledostojnika i za pretpostaviti je da pređašnja ležernost neformalnog okupljanja kod Vozarevića više nije bila moguća.
Tako krajem 1840. godine registrujemo prvu zvaničnu inicijativu za formiranje jednog kluba, nazvanog Kasina, o čemu Upraviteljstvo Varoši beogradske 18. decembra javlja Popečiteljstvu vnutrenih dela sledeće : “ Budući da su se ovde u Beogradu izabrana lica soglasna , da u kući Zisinoj kasinu ustroje, gde ćedu se otmeno sastajati, i iz nji novosti razne predela crpiti, to dužnosno javlja Upravničestvo znanja radi o tome”. To je već bila prava preteča kasnije Kasine.
Za sada nismo uspeli da saznamo da li je dotična Kasina zaživela u ondašnjoj dosta prostranoj Zisinoj kafani u Sava-mali, ali pouzdano smo utvrdili da je slična ideja urodila plodom 18 godina kasnije. Doduše, u međuvremenu je 18. Februara 1846. ustanovljeno je i Beogradsko čitalište na čelu sa Mišom Anastasijevićem, smešteno u školi iznad Saborne crkve, sa sličnom idejom okupljanja kulturne i intelektualne elite, ali ipak to nije bila Kasina.
Očito i tadašnje vlasti nisu preterano blagonaklono gledale na organizovanje i udruživanje intelektualne elite, pa je trebalo pričekati dobrih dvadesetak godina da stvar krene iz početka. Tako se u proleće 1858. godine ponovo okuplja grupa uglednih Beograđana i 29. aprila održava svoju prvu osnivačku sednicu na kojoj je izabran odbor od 18 članova, a među njima i Toma Cincar-Janković, sin vojvode Cincar Janka i Milovan Spasić, član Državnog saveta, Društva srpske slovesnosti i upravnik Uprave fondova . Njihov prvi zadatak bio je da skupe priloge od članova , da se “ugovor sa kasinarom veže, te da na taj način on odmah pristupi opravci zgrade, kako što potreba zavoda iziskuje, pa da se kroz nedelju ili dve dana Kasina otvori. Kasina će biti na Terazijama u kafani g.Todora Markovića”. Odbor Kasine beogradske na sledećoj sednici održanoj 24. maja iste godine odlučio je “da se Kasina otvori u u nedelju. 1. Jula u pet sati popodne”.
Na fb ima ova slika, ali po Politici taj se film nije davao bar u ovim navedenim bioskopima tog dana
... tako je Varošanac, i mene je zainrtigiralo gde sedi ovo društvance pa sam prelistao Politiku od 27.- do 30. juna 1934. godine ... nije nigde bilo na repertoaru u Beogradu ... javio sam drugarima na FB o tome, i onda je jedan , očito vrstan poznavalac, potvrdio da je beogradska premijera bila te godine, ali znatno ranije ...
... da,
Dragoljub Gajić Gaja, je na FB prokomentarisao :
"Љубав и страст" нашао се на репертоару Коларца 28.02.1934. О Рахели се још писало да је као 15-огодишњакиња била болничарка на Солунском фронту. Касније је једно време живела у Паризу и Швајцарској... У неким београдским новинама са краја 20-тих су је називали и краљица Чарлстона."
... da,
Dragoljub Gajić Gaja, je na FB prokomentarisao :
"Љубав и страст" нашао се на репертоару Коларца 28.02.1934. О Рахели се још писало да је као 15-огодишњакиња била болничарка на Солунском фронту. Касније је једно време живела у Паризу и Швајцарској... У неким београдским новинама са краја 20-тих су је називали и краљица Чарлстона."
Хвала, хвала, мада није баш да сам врстан познавалац... Истина, нешто мало се бавим историјатом филмске уметности, а више знања наравно крадем и на тај начин стичем противправну добит.
Али је занимљиво да се у готово исто време у Београду приказивао филм исто преведен као Љубав и страст, али са егзотично лепом Долорес Дел Рио. Долорес је иначе 1930. посетила Београд, са својом београдском пријатељицом цуњала по Дедињу и Коштутњаку, а кафу попила у Руском цару (из којег је узгред пре неки дан испарио Вапиано). Није пропустила да похвали лепоту Београђанки, а и нашу (хтедох рећи тадашњих Београђана). Најмање један од њених филмова приказиваних у Бгд био је забрањен за млађе од 16 лета. С обзиром на њен изглед, боље је било да су је забрањивали за старије од 40-50 (трошна срчка и тако то...)
... nastanak, pa i sam naziv Kasine, bio je predmet pažnje više istraživiča i hroničara beogradskih kafana i hotela, ali je ipak dosta toga ostalo nepoznato, pobrkano, pa i pogrešno protumačeno. Za mene je Kasina naravno bila (i ostala) poseban istraživački izazov, a sve baš nije moglo ni u knjigu ...
... Kasina je jedan od prvih beogradskih hotela i najstariji postojeći hotel pod istim imenom i od samog početka nalazi se na istom mestu – na sred Terazija. Podignut je 1857. godine na lokaciji nekadašnjeg Seljačkog hana. Iako danas zvuči pomalo neobično, ovaj naziv je potpuno priličio u tursko vreme, pošto na Terazijama početkom XIX veka nije bilo ni traga ni glasa o nekakvom urbanom izgledu i gradu – mahom šikare, staze i bogaze, na početku džade ka Carigradu, odnosno Kragujevcu. I sama gostionica (preteča hotela) bila je prizemna kuća sa kafanom, četiri gostinske sobe i štalom za zaprege i kočije. Mesto gde su seljaci odmarali i konačili pre ulaska u Grad, kroz Stambol kapiju koja se nalazila pored današnjeg spomenika knezu Mihailu.
Nema potpuno pouzdanih podataka ko je zapravo sagradio prvobitnu zgradu Kasine, ali se pretpostavlja da su to bili braća Stevan i Petar Lukić iz Velikog sela kraj Beograda. U svakom slučaju, prema dostupnim saznanjima, 1860. godine kao vlasnik bio je upisan jedan od braće - Stevan Lukić, po zanimanju činovnik. Zakupac ovog lokala od 15. Juna 1857. i naredne četiri godine bio je Todor Marković, ugostitelj ovdašnji, a podanik austrijski i to je period kada se u sklopu kafane formira - posebno odvojena sala sa čitaonicom – kasina (klub) samo za za članove. Tako bezimena gostionica bi prozvana - Kasina.
Međutim, priča zapravo počinje još u Vozarevićevoj knjigoveznici 1929. godine, koja je bila i knjižara, ali istovremeno čitaonica, i praktično jedino javno mesto, a da nije mehana i kafana, gde su, pismen svet, kao i ljudi željni novih saznanja, mogli da se okupe i razmene misli. Na tom istom mestu, malo poviše Saborne crkve u Kralja Petra, formirano je 15. februra 1932. godine Čitalište. Ustvari, to je bila prva srpska javna biblioteka, osnovana pod visokim pokroviteljstvom knjaževog brata Jevrema Obrenovića i osvećena od strane beogradskog protojereja Milosava Popovića, što samo govori o značaju koji je ova institucija imala od svog samog početka. Kako Srbija u to vreme još nije imala svoje zakonodavstvo, pa ni državu u pravom smislu, biblioteka nije bila zvanična ustanova. Ipak, bila je pod patronatom visokih srpskih veledostojnika i za pretpostaviti je da pređašnja ležernost neformalnog okupljanja kod Vozarevića više nije bila moguća.
Tako krajem 1840. godine registrujemo prvu zvaničnu inicijativu za formiranje jednog kluba, nazvanog Kasina, o čemu Upraviteljstvo Varoši beogradske 18. decembra javlja Popečiteljstvu vnutrenih dela sledeće : “ Budući da su se ovde u Beogradu izabrana lica soglasna , da u kući Zisinoj kasinu ustroje, gde ćedu se otmeno sastajati, i iz nji novosti razne predela crpiti, to dužnosno javlja Upravničestvo znanja radi o tome”. To je već bila prava preteča kasnije Kasine.
Za sada nismo uspeli da saznamo da li je dotična Kasina zaživela u ondašnjoj dosta prostranoj Zisinoj kafani u Sava-mali, ali pouzdano smo utvrdili da je slična ideja urodila plodom 18 godina kasnije. Doduše, u međuvremenu je 18. Februara 1846. ustanovljeno je i Beogradsko čitalište na čelu sa Mišom Anastasijevićem, smešteno u školi iznad Saborne crkve, sa sličnom idejom okupljanja kulturne i intelektualne elite, ali ipak to nije bila Kasina.
Očito i tadašnje vlasti nisu preterano blagonaklono gledale na organizovanje i udruživanje intelektualne elite, pa je trebalo pričekati dobrih dvadesetak godina da stvar krene iz početka. Tako se u proleće 1858. godine ponovo okuplja grupa uglednih Beograđana i 29. aprila održava svoju prvu osnivačku sednicu na kojoj je izabran odbor od 18 članova, a među njima i Toma Cincar-Janković, sin vojvode Cincar Janka i Milovan Spasić, član Državnog saveta, Društva srpske slovesnosti i upravnik Uprave fondova . Njihov prvi zadatak bio je da skupe priloge od članova , da se “ugovor sa kasinarom veže, te da na taj način on odmah pristupi opravci zgrade, kako što potreba zavoda iziskuje, pa da se kroz nedelju ili dve dana Kasina otvori. Kasina će biti na Terazijama u kafani g.Todora Markovića”. Odbor Kasine beogradske na sledećoj sednici održanoj 24. maja iste godine odlučio je “da se Kasina otvori u u nedelju. 1. Jula u pet sati popodne”.
Tako je i bilo, i tako bi Kasina . ...
Na fb ima ova slika, ali po Politici taj se film nije davao bar u ovim navedenim bioskopima tog dana
Na fb ima ova slika, ali po Politici taj se film nije davao bar u ovim navedenim bioskopima tog dana
... tako je Varošanac, i mene je zainrtigiralo gde sedi ovo društvance pa sam prelistao Politiku od 27.- do 30. juna 1934. godine ... nije nigde bilo na repertoaru u Beogradu ... javio sam drugarima na FB o tome, i onda je jedan , očito vrstan poznavalac, potvrdio da je beogradska premijera bila te godine, ali znatno ranije ...
Dragoljub Gajić Gaja, je na FB prokomentarisao :
"Љубав и страст" нашао се на репертоару Коларца 28.02.1934. О Рахели се још писало да је као 15-огодишњакиња била болничарка на Солунском фронту. Касније је једно време живела у Паризу и Швајцарској... У неким београдским новинама са краја 20-тих су је називали и краљица Чарлстона."
Na fb ima ova slika, ali po Politici taj se film nije davao bar u ovim navedenim bioskopima tog dana
Ово смо већ имали, давно. Чини ми се да је то нека варош у унутрашњости...
Dragoljub Gajić Gaja, je na FB prokomentarisao :
"Љубав и страст" нашао се на репертоару Коларца 28.02.1934. О Рахели се још писало да је као 15-огодишњакиња била болничарка на Солунском фронту. Касније је једно време живела у Паризу и Швајцарској... У неким београдским новинама са краја 20-тих су је називали и краљица Чарлстона."
Хвала, хвала, мада није баш да сам врстан познавалац... Истина, нешто мало се бавим историјатом филмске уметности, а више знања наравно крадем и на тај начин стичем противправну добит.
Али је занимљиво да се у готово исто време у Београду приказивао филм исто преведен као Љубав и страст, али са егзотично лепом Долорес Дел Рио. Долорес је иначе 1930. посетила Београд, са својом београдском пријатељицом цуњала по Дедињу и Коштутњаку, а кафу попила у Руском цару (из којег је узгред пре неки дан испарио Вапиано). Није пропустила да похвали лепоту Београђанки, а и нашу (хтедох рећи тадашњих Београђана). Најмање један од њених филмова приказиваних у Бгд био је забрањен за млађе од 16 лета. С обзиром на њен изглед, боље је било да су је забрањивали за старије од 40-50 (трошна срчка и тако то...)