Rekao bih da je donjem delu kompleks kasarni u Topcideru,a desno Beli dvor.
Ako ne gresim, levo gore se vidi skver kod Zeleznicke bolnice,a sasvim pozadi i Avalski put..
Не грешиш, јесте Дедиње. Мало је збуњујуће што дворски комплекс није добио још свој коначни облик, али то је засигурно то.
Београдски тенис клуб основан је 1926. године првенствено иницијативом младих људи, већином студената. У то време у Београду је поред недоступног Дипломатског Тенис Клуба постојао само један тенис клуб – Шумадија. Захваљујући тадашњем председнику Београдске општине Кости Куманудију и подпредседнику др Кости Јовановићу, Београдска општина уступила је клубу потребно земљиште за изградњу игралишта на Ташмајдану. На крају 1927. године БТК је имао пет изванредно лепих игралишта, а сваке године у месецу септембру БТК је на својим игралиштима приређивао међународни тениски турнир за првенство Подунавља и пехар „Политике“. БТК је први пружио руку тениским клубовима из Шапца, Ваљева и Краљева и помагао им у стварању саветима и личним примером. На овом игралишту одиграли су се први пут у Београду мечеви за Дејвис куп, између Шведске и Југославије.
Двадесете. Ако су и биле, нестале су...
Краљица Марија и кнегиња Олга на тениским теренима ТК Шумадија.
Тенисери.
Prvi zdesna je Svetislav Bata Vulović, sin upravnika bolnice Kralj Petar Prvi u Nišu.
Да пренесем цитат са само једном од многих занимљивости о Бати Вуловићу.
"За време своје веома дуге играчке каријере, Бата Вуловић је упознао више генерација наших предратних и послератних тенисера.
Један од најбољих предратних тенисера био је Кукуљевић, а пред сам рат отишао је у Индију, у госте код једног махараџе и никада се није вратио. Био је велики џентлмен, потомак грофова Кукуљевића, једном ми је послао из Индије три тениска рекета.
Најјачи је свакако био Фрањо Пунчец, пред сам рат скоро да смо успели да га доведемо у Београд, у БТК. Капарисали смо га уговором да буде директор и газда кафане „Турска лира“! Ту је певала Олга Јанчевска. Али, побунило се њихово министарство и нису му дозволили да настави каријеру у Београду."
П.С.
За Златну лиру (Кр. Александра 70) и Лиру (Бријанова 11) сам колико-толико и чуо, а надам се да ћу (ћемо) о Турској лири понешто сазнати од Путника.
Фрањо Кууљевић се 1937. оженио сестром познатог тадашњег фудбалера Аце Живковића, прихватио је понуду из Индије и отишао на вишемесечну турнеју. Био је трећи у Калкути и на првенству Непала, златни пехар освојио је у Порбандару. Био је гост је многих махараџа, играо егзибиције, али је имао доста времена и за остала уживања – лов на лавове, играње голфа…С Американцем Мекнилом наступао је на турнеји по Филипинима и Јапану, али се вратио у Загреб јер су га чекале обавезе у Дејвис куп репрезентацији.
Фрањо Кукуљевић био је светски путник немирног духа, један од четворице југословенских предратних мускетара (Шефер, Палада, Пунчец, Кукуљевић). Поново се, уочи рата, обрео у Индији, где је играо егзибиције и турнире успут подучавајући младе Индијце вештини играња тениса…
Кукуљевић и „четири мускетара” - Шефер, Палада, Пунчец, Кукуљевић
Фрањо Пунчец: „Животно искуство је и те како важно, нисам путовао затворених очију… Палада, Кукуљевић, Митић и ја путовали смо скромно, без луксуза и удобности, помешани са светом који је био близак нама самима, у возовима и на паробродима у трећој класи на тврдим клупама, и у додиру с тим и таквим људима највише сам научио“!
Пунчец је био један од најбољих југословенских тенисера. У предвечерје Другог светског рата 1939. предводио је Дејвис куп репрезентцију у мечу против Немачке у Загребу, где је Немачка поражена с 3:2. У време рата прекинуо је каријеру да би одмах након рата наставио с тенисом. У пролеће 1947. отишао је „трбухом за крухом“ у бели свет привучен професионалним тренерским позивом, освојивши и два последња турнира – победио је на првенству Египта 1948. и годину дана касније на првенству Јужноафричке уније.
Пунчец је остатак живота провео у далеком Јоханесбургу. Оставио је рекете и рад с младима, јер су године учиниле своје.
Rekao bih da je donjem delu kompleks kasarni u Topcideru,a desno Beli dvor.
Ako ne gresim, levo gore se vidi skver kod Zeleznicke bolnice,a sasvim pozadi i Avalski put..
Не грешиш, јесте Дедиње. Мало је збуњујуће што дворски комплекс није добио још свој коначни облик, али то је засигурно то.
Levo gore u uglu se vidi stadion SK Jugoslavije sa drvenom zapadnom tribinom, Imanje Benciona Bulija sa vilom i voćnjakom na mestu današnje bolnice, bez sumnje je deo Dedinja, Topčidera i Banjice.
Први пут чујем за Турску лиру, а нагледао сам се спискова. Једино ако је врло кратко постојала под тим именом. Ипак верујем да се ради о грешци (памћење је тако несигурно). Вероватно је мислио на Руску лиру, у којој је Олга Јанчевецка често певала, као и у осталим руским ресторанима.
Први пут чујем за Турску лиру, а нагледао сам се спискова. Једино ако је врло кратко постојала под тим именом. Ипак верујем да се ради о грешци (памћење је тако несигурно). Вероватно је мислио на Руску лиру, у којој је Олга Јанчевецка често певала, као и у осталим руским ресторанима.
Да, не би ме чудило. Онда би та Руска лира била она коју сам поменуо само као Лира, јер је под тим именом у једном од именика?
Још пре две-три године, Клуб је заседавао код „Црног Пса“, у једној жалосној кафани, деловодник се носио у џепу, а после се ишло на клубске састанке у банку код г. Паунковића, кад банка заврши рад, после у једном врло скромном собичку, у Краља Милутина улици, најзад се Клуб сместио у Југобанци, крајем 1923. године.
Rekao bih da je donjem delu kompleks kasarni u Topcideru,a desno Beli dvor.
Ako ne gresim, levo gore se vidi skver kod Zeleznicke bolnice,a sasvim pozadi i Avalski put..
Не грешиш, јесте Дедиње. Мало је збуњујуће што дворски комплекс није добио још свој коначни облик, али то је засигурно то.
Savska ispred Poste.
Било на ПЗ 2010, али хронологије ради.
Београдски тенис клуб основан је 1926. године првенствено иницијативом младих људи, већином студената. У то време у Београду је поред недоступног Дипломатског Тенис Клуба постојао само један тенис клуб – Шумадија. Захваљујући тадашњем председнику Београдске општине Кости Куманудију и подпредседнику др Кости Јовановићу, Београдска општина уступила је клубу потребно земљиште за изградњу игралишта на Ташмајдану. На крају 1927. године БТК је имао пет изванредно лепих игралишта, а сваке године у месецу септембру БТК је на својим игралиштима приређивао међународни тениски турнир за првенство Подунавља и пехар „Политике“. БТК је први пружио руку тениским клубовима из Шапца, Ваљева и Краљева и помагао им у стварању саветима и личним примером. На овом игралишту одиграли су се први пут у Београду мечеви за Дејвис куп, између Шведске и Југославије.
Краљица Марија и кнегиња Олга на тениским теренима ТК Шумадија.
Тенисери.
Prvi zdesna je Svetislav Bata Vulović, sin upravnika bolnice Kralj Petar Prvi u Nišu.
Да пренесем цитат са само једном од многих занимљивости о Бати Вуловићу.
"За време своје веома дуге играчке каријере, Бата Вуловић је упознао више генерација наших предратних и послератних тенисера.
Један од најбољих предратних тенисера био је Кукуљевић, а пред сам рат отишао је у Индију, у госте код једног махараџе и никада се није вратио. Био је велики џентлмен, потомак грофова Кукуљевића, једном ми је послао из Индије три тениска рекета.
Најјачи је свакако био Фрањо Пунчец, пред сам рат скоро да смо успели да га доведемо у Београд, у БТК. Капарисали смо га уговором да буде директор и газда кафане „Турска лира“! Ту је певала Олга Јанчевска. Али, побунило се њихово министарство и нису му дозволили да настави каријеру у Београду."
П.С.
За Златну лиру (Кр. Александра 70) и Лиру (Бријанова 11) сам колико-толико и чуо, а надам се да ћу (ћемо) о Турској лири понешто сазнати од Путника.
Фрањо Кукуљевић био је светски путник немирног духа, један од четворице југословенских предратних мускетара (Шефер, Палада, Пунчец, Кукуљевић). Поново се, уочи рата, обрео у Индији, где је играо егзибиције и турнире успут подучавајући младе Индијце вештини играња тениса…
Кукуљевић и „четири мускетара” - Шефер, Палада, Пунчец, Кукуљевић
Фрањо Пунчец: „Животно искуство је и те како важно, нисам путовао затворених очију… Палада, Кукуљевић, Митић и ја путовали смо скромно, без луксуза и удобности, помешани са светом који је био близак нама самима, у возовима и на паробродима у трећој класи на тврдим клупама, и у додиру с тим и таквим људима највише сам научио“!
Пунчец је био један од најбољих југословенских тенисера. У предвечерје Другог светског рата 1939. предводио је Дејвис куп репрезентцију у мечу против Немачке у Загребу, где је Немачка поражена с 3:2. У време рата прекинуо је каријеру да би одмах након рата наставио с тенисом. У пролеће 1947. отишао је „трбухом за крухом“ у бели свет привучен професионалним тренерским позивом, освојивши и два последња турнира – победио је на првенству Египта 1948. и годину дана касније на првенству Јужноафричке уније.
Пунчец је остатак живота провео у далеком Јоханесбургу. Оставио је рекете и рад с младима, јер су године учиниле своје.
Rekao bih da je donjem delu kompleks kasarni u Topcideru,a desno Beli dvor.
Ako ne gresim, levo gore se vidi skver kod Zeleznicke bolnice,a sasvim pozadi i Avalski put..
Не грешиш, јесте Дедиње. Мало је збуњујуће што дворски комплекс није добио још свој коначни облик, али то је засигурно то.
Levo gore u uglu se vidi stadion SK Jugoslavije sa drvenom zapadnom tribinom, Imanje Benciona Bulija sa vilom i voćnjakom na mestu današnje bolnice, bez sumnje je deo Dedinja, Topčidera i Banjice.
Да, не би ме чудило. Онда би та Руска лира била она коју сам поменуо само као Лира, јер је под тим именом у једном од именика?
Из једног чланка:
Још пре две-три године, Клуб је заседавао код „Црног Пса“, у једној жалосној кафани, деловодник се носио у џепу, а после се ишло на клубске састанке у банку код г. Паунковића, кад банка заврши рад, после у једном врло скромном собичку, у Краља Милутина улици, најзад се Клуб сместио у Југобанци, крајем 1923. године.
Знамо ли где је био "Црни пас"?